• У организацији Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ и Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња у Фочи је представљено фототипско издање књиге „Фочанска Александрида, роман о Александру Македонском“. У питању је трајни споменик српске, хумске, босанске и фочанске писмености, оцијенили су приређивачи и познаваоци овог капиталног дјела.

Фочанска Александрида је препис познатог средњовјековног романа о цару Александру Македонском, којег је пронашао, радећи на евиденцији споменика у Фочи 1958. године историчар умјетности Здравко Кајмаковић.

Професор Кајамковић записао је својевремено да је рукопис преписа фочанске Александриде започет у манстиру Пива у 18.вијеку.

-Започео га је јеромонах Викентије, игуман манастира. Истраживања показују да је јеремонах Викентије био родом из Фоче, с обзиром да је пред крај живота напустио положај игумана у Пиви и дошао у родни крај, гдје је проживио посљедње дане свога живота. Његов гроб се налази у оквиру парцеле Соколовића у Фочи, што упућује да је игуман порјеклом из ове породице, која је дала неколико свештеника. Он је могао донијети Александриду из Пиве, гдје је за њега могла бити и преписана. Послије његове смрти она је прешла у руке осталих Соколовића. Књига је остала у посједу Соколовића, а онда је женском линијом прешла у породицу Сунарић-писао је професор Кајмаковић.

Нико не би ни слутио да ће деценијама касније сусретом двојице комшија у Требињу ово капитално дјело поново угледати свјетлост дана. Требињац Павле Ратковић, представник задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ испричао је како је дошао у посјед Александриде из Фоче.

– Фочанска Александрида од Соколовића прешла је по женској линији у власништво породице Сунарић, чувеног професора доктора Стефана Сунарића, а данас је у посједу Бојана Кулиџана, његовог унука. Он је мој комшија и суграђанин који је једног дана дошао до мене и донио рукупис, знајући да се бавимо приређивањем и објављивањем архивске грађе. Показало се заправо да је то фочанска Александрида, озбиљна књига од 250 страна старог рукуписа. Одмах смо дошли на идеју да ангажујемо професоре, палеологе, стручњаке, информатичаре. Приступило се приређивању и обради и за годину дана дошли смо до штампања овог издања фочанске Александриде. Угледала је свјетлост дана захваљујући Граду Требиње и Министарству културе Републике Србије-испричао је Ратковић.

Говорећи о значају фочанске Александриде, професор Богословског факултета протојереј-ставрофор Дарко Ђого истиче да овај препис романа о Александру Великом, између осталог, свједочи о потреби за књижевношћу и у доба када је једино црквена књижевност била оно што је интересовало људе.

-Људи су заправо и тада читали херојске, витешке романе, са митским заплетима и богато израђеним ликовима, преписивали су их у најтежа и наоскуднија времена отоманске репресије што свједочи и о постојању културе и о постојању потребе за културом код људи на овом простору који су данас ове лажне границе лажно испарцелисале, али је простор од Пиве преко Хумске земље, Дринске земље, овдје до Фоче у коме је Александрида једно вријеме била, и које су породице Соколовић и Сунарић успјеле да сачувају. Вјероватно је тај сам препис из 18.вијека једног оригинала који је био много старији, претпостављамо из 14. можда почетка 15.вијека. За нас је изузетно важно да је задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња успјела да пронађе рукопис и приреди, истовремено и фототипско издање и рашчитавање, што нам данас омогућава да фочанску Александриду имамо као трајан споменик српске, хумске, босанске и фочанске писмености. И на овом примјеру видимо да наша прошлост и даље захтијева много више наше пажње и истраживања како бисмо је сачували, односно како бисмо прошлост у садашњости сачували за неку бољу будућност-казао је Ђого.

Међу Фочацима који су се интересовали за Александриду и писали о овом дјелу на основу истраживања професора Здравка Кајмаковића, је књижевник Радисав Машић.

-Објавио сам 2009.године у књизи „Знамења Старе Херцеговине“ оно што се до тада знало о фочанској Александриди. За науку је овај рукупис дуго година био изгубљен и није га познавала. Заиста је ово велика ствар да се коначно појавио и да сад имамо фочанску Александриду у цјелини-рекао је Машић.

„Фочанска Александрида, роман о Александру Македонском“, осим што је доказ наших сопствених културних достигнућа, опомена је и напомена да је неопходно више рада и истраживања прошлости, али и комплетног подручја земље Херцегове и цијеле Босне, сматра члан Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња, професор Горан Комар.

-И са нивоа установа и невладиног сектора јављају се иницијативе које казују о једном новом курсу који предвиђа интензивнија мапирања и истраживања сакралне мапе земље Херцегове и комплетне Босне. Ништа се Босна не разликује од Херцеговине, вјерујте, а Фочанска Александрида један је елемент за градњу читаве слике једне богате, осебујне културе Босне и Херцеговине, срдњовјековне, а нарочито касносредњовјековне-казао је Комар.

У фототипском издању књиге „Фочанска Александрида, роман о Александру Македонском“ сачуван је и родослов породице Соколовић. Ово капитално дјело, за које многи Фочаци данас углавном нису чули, трајни је свједок и споменик српске писмености који оставља дубок траг у нашој култури, а да смо тога мало свјесни.

Радмила Ђевић / Радио Фоча