НАСЛОВИ

ФОЧАНСКА ЈАБУКА – БАСТИОН СРПСТВА

  • Фоча данас представља центар туризма и једно од најпосећенијих места у регији. Meђутим, важно је истаћи да ово подручје заузима веома значајно место у нашој славној и богатој историји. Немогуће је данас говорити о српској традицији, култури и херојској прошлости а не споменути вишевековни допринос Фоче и њених становника. Штавише, тешко да бисмо могли замислити све оно што имамо данас без заслуга ових људи који су вековима несебично даривали српски народ својим делима. Управо зато Фоча скупа са Јабуком, Јошаницом, Миљевином и свим другим славним, околним местима представља нераскидиви део нашег националног идентитета, једно историјско благо и културно добро од изузетног значаја.

Фоча је једна од ретких општина која се може похвалити тако великим бројем заслужних и успешних људи који су кроз векове осветлали образ нашем народу и постигли бројне успехе у различитим областима – од културе, религије, спорта, политике, просвете, науке, уметности… Захваљујући овим људима који су својим остварењима и делима прославили Фочу, за овај град се чуло и зна широм земаљске кугле. Они су наш народ са обе стране Дрине учинили изузетно поносним а њихова имена су остала златним словима уписана у нашој славној историји. Оваква традиција је настављена и данас о чему нам сведоче бројне награде и успеси које млади Фочаци свакодневно нижу!

Управо у Фочи где реке Тара и Пива формирају реку Дрину још у давна времена су се укрштали многобројни путеви па тако и каравански пут који је повезивао Дубровник са Цариградом. Све то је погодовало процвату занатства и трговине, те бржем развоју читавог овог подручја. Први писани трагови о имену града на обалама Ћехотине и Дрине датирају из 1368. године и сачувани су у Дубровачком Архиву. Без сумње, Фоча је одувек представљала један од најзначајних духовних и културних центара српског народа. То је место где су се вековима неговали обичаји, где се чувала традиција, где се заправо писала историја!

Фоча се протеже од питомих дринских заравни до неприступачних планинских врхова и читаво ово подручје одликује се рајском природом и нестварним пределима. Особеност града и околних места чине и бројне монументалне грађевине и објекти од друштвеног, културног и верског значаја од којих су неки подигнути и сазидани пре више векова. Ипак, специфичност Фоче и свих места која јој припадају свакако јесу управо сами људи, становници који ово подручје чине јединственим. Реч је поштеним, вредним, племенитим, добронамерним, срдачним, гостољубивим, скромним и честитим људима који сваког госта увек топло приме и дочекају као да им је најрођенији. Фочаци су људи који су спремни увек и свакоме да притекну у помоћ, солидарни – чија су врата свакоме широм отворена. Зато и не треба чудити што за све туристе и „путнике намернике“ свака посета Фочи и околним местима, представља један посебан догађај и посебан доживљај.

Свако место у општини Фоча од славне Јошанице, преко Миљевине, Фочанске Јабуке, Горњег и Доњег Поља, Лазарева, Обилићева, Рјечице, Заваита, Челебића, Устиколине има неку своју посебну причу, специфичност, лепоту и наравно богату и славну прошлост.

Фочанска Јабука, некада велика месна заједница у општини Фоча, данас је део новоформиране општине Устиколина која припада ентитету Федерација БиХ. Ова оаза мира, са свим својим селима и засеоцима одликује се бројним природним лепотама и богатствима – шумом, воћем, рекама, земљом за све врсте култура…Њен заштитни знак свакако су честити, вредни људи и велики домаћини. Jабука је са свих страна окружена планинама и брдима и простире се на 40 квадратних километара. Сам центар има надморску висину 745 метара.

Овде је народ увек живео у слози а српско становништво је неговало своју традицију и обичаје преносећи их на будуће генерације истовремено уважавајући и поштујући културу и обичаје других. Управо у Фочанској Јабуци, тачније у Модром Пољу је подигнут и Храм Преображења Господњег, једна од најстаријих светиња у читавом рејону. Градња цркве у Јабуци започета је у јесен 1936. године а завршена је и освештана на Спасовдан 2. јуна 1938. године. Осим становништва фочанских села која су улазила у састав ове парохије, око ње су се окупљали и житељи појединих места са територије општина Трново и Пале. У овом храму су се деценијама обављала крштења, венчања, са радошћу су се дочекивали и прослављали празници и зато та светиња за народ овог краја има посебан значај и културну, историјску и друштвену вредност. Окупљања су била честа али је најзначајније било на Преображење Господње када је више стотина људи из ближе и шире околине знало да дође на службу и весеље. Након молитвеног обреда, обично је следио ред игре и песме као и поучних прича које су старији људи говорили млађима а млађи опет то преносили са генерације на генерацију. Храм Преображења Господњег је у целости обновљен 1990. године а демолиран је и миниран 23. јула 1992. године, за време рата у Босни и Херцеговини, приликом напада муслиманских постројби на села и засеоке Фочанске Јабуке.

Црквену општину Јабучку из Устиколине краси још једна велика светиња а реч је о Храму Силаска Св. Духа на Апостоле. Градња храма започела је 24. фебруара 1936. године на месту Ћелији, где је већ била стара црква за коју се не зна поуздано када је тачно саграђена. Темељи за нову цркву су освећени 1. јуна 1936. године а Црква је освећена 21/8. јуна 1937. године. Осветио је митрополит Петар (Зимоњић). Године 1939. у црквеној порти, поред школске зграде, подигнута је нова зграда са три одељења у којој је отворена Српска читаоница. Проширење цркве започето је фебруара месеца а завршено марта 1941. године. Непун месец дана по завршетку радова немачке трупе су на Велики Петак ушле у Устиколину. Историјски извори бележе да је током рата муслиманска полиција у цркви у Устиколини уништила све што се унутар ње налазило. Ова светиња и током 1944. године доживљава ново разарање при чему бивају до темеља порушени парохијски дом и све друге просторије. Тада су страдале матичне књиге, канцеларијски материјал и Летопис цркве јабучке.

У периоду од 1943. па до 1945. године у цркви у Устиколини није било служби а прва Литургија је одслужена 25. марта 1945. године када је уједно и причешћен народ будући да је у току био велики пост. Тада је уједно започео процес обнове храма а црква је освећена 2. септембра 1956. године. Залагањем пароха Лазара Васиљевића на темељима старог парохијског дома подигнута је 1967. године црквена кућа са три просторије. Градња новог парохијског дома у Устиколини започела је 1975. а завршена је 1977. године. Радови на храму су започели 1981. да би четири године касније били приведени крају. У последњем грађанском рату године, народ Фоче доживљава велика страдања а после потписивања Дејтонског споразума Устиколина је припала Федерацији БиХ што је довело до егзодуса и исељења српског становништва заједно са свештенством 1995. године.

Српско становништво Фочанске Јабуке доживело је велика страдања и током Првог и током Другог светског рата а тешки злочини почињени су и за време последњег одбрамбено-отаџбинског рата који је вођен у периоду од 1992. до 1995. године. Ово подручје изнедрило је велики број хероја чија се имена и данас са великим пијететом и поштовањем спомињу. Ти људи су без поговора међу првима стали на браник отаџбине како би одбранили своје куће, своја огњишта и своје породице од нападача. Млади Фочаци данас поносно говоре о својим прецима, херојима који су се јуначки борили и 1914. и 1941. године као и током 1992. године. Многе информације о томе налазе се у Музеју Старе Херцеговине који се налази у центру града и који својим поставкама кроз фотографије и предмете најбоље сведочи о овом крају Републике Српске, о богатој фочанској историји, култури, обичајима и традицији. Сачувано музејско благо пружа могућност свим посетиоцима да осете, доживе и проживе један тренутак давне прошлости фочанског краја, од турског, аустроугарског, до периода светских ратова и новијег доба.

Српски народ Фоче платио је високу цену слободе што се најбоље види кроз страдање цивилног становништва током сва три рата. Последице сукоба који је вођен деведесетих година и данас су видљиви на сваком кораку. Како се често у народу каже, „Срби Фочанске Јабуке су, не рачунајући турску окупацију, преживели и аустроугарски терор, и Први светски рат, и муслиманске злочине у Другом светском рату, али овај последњи рат нису успели“. Сећања на егзодус и злочине једнако су свежа и болна као и пре тридесет година. Страдање српског становништва фочанског краја започело је почетком априла 1992. а многа села нестала су у пламену мржње током пролећа, лета, јесени и зиме те исте године. Многих засеока одавно више нема на географској карти….

На подручју Фочанске Јабуке од 1992. до 1995. приликом напада на српске засеоке страдало је 137 Срба – мештана (цивила, жена, деце, старих људи, бранилаца – припадника сеоских стража). Као најтужнији датум памти се 23. јул 1992. када је страдало највише мештана. Муслиманске формације из околних, комшијских села ове месне заједнице као и из града Горажда напали су Фочанску Јабуку и попалили све што су стигли. Модро Поље, Стојковићи, Подхрид, Рачићи, Божановићи, Јамићи, Јабука, Колаковићи, Подграђе, Славчићи, Соћевићи, Локва, Хоџићи..- само су нека од места која су том приликом попаљена и разорена. Само тог дана изгубило је живот четрдесет и троје цивила, жена, деце, старих као и бранилаца. Генерал Марко Ковач забележио је у својој књизи како је међу жртвама био 31 цивил, од чега двоје деце, девет жена и двадесеторо старијих особа а наводи се и како су многи браниоци заробљени у својим кућама и мучени. Срби су страдали у својим кућама, пред својим кућама, на својим огњиштима! Неки су страдали на спавању, неки док су обављали кућне или пољопривредне послове или приликом покушаја да се сакрију и умакну непријатељу.

У пламену су нестале многе куће, бројне помоћне зграде, друштвени и културни објекти а миниран је и Храм Преображења Господњег. Током напада порушен је и споменик жртвама из Првог светског рата а запаљена је и сеоска школа.

Дејтоном је Фочанска Јабука припала Федерацији БиХ чиме је етничко чишћење српског становништва у потпуности заокружено. Многе породице биле су принуђене да напусте своја огњишта и преселе се у Фочу, Војковиће, Источно Сарајево и друга места. Многи су данас расути по белом свету – од Скандинавије, Америке, Канаде до далеке Аустралије. Ипак, свој завичај носе у сећању и у складу са својим могућностима помажу и доприносе! Сва бестијалност суровог рата огледа се и у чињеници да су поједина српска огњишта заувек угашена, да су многе куће и имања су зарасла у коров…

Међутим, жеља да се врате на своја огњишта и оживе своје родно место најбоље се видела 2005. када је прилозима верника и јединством мештана обновљен Храм Преображења Господњег. Уважени и истакнути новинар, песник, романсијер, издавач, оснивач и подруцент Прве интернет ТВ „Људи говоре“ Недељко Жугић у својим репортажама је записао „да није срео веће кохезивно јединство које влада међу расељеним становништвом од Јабучана који су веома самоорганизовани у сфери неприсилне социјалне акције“.

Црквени одбор и борачка организација општине Фоча, уз помоћ власти општине Фоча и других организација интензивно раде на обележавању важних датума и организацији свих неопходних активности. Сваке године мештани Фочанске Јабуке окупљају се на Преображење Господње, крсну славу храма. Тако је прошле године организована и изложба старих фотографија „Јабука – свијетле стазе завичаја“ о животу некада у Јабуци, подручју од Превиле изнад Устиколине до подножја Јахорине.

Живот повратника у ФБиХ данас није лак и зато би они чији је то задатак и чија је то дужност, превасходно у Бањалуци и Београду, требали више да извештавају, пишу, говоре о томе како би се друштво активније укључило у решавање свих постојећих проблема ове категорије становништва.

Јабука је бастион српства, неизоставни део нашег идентитета – место чврсто везано за нашу традицију, веру и културу где су се збили многи важни историјски догађаји и зато је важно посветити много више пажње читавом том подручју и његовим становницима. Немогуће у пар реченица описати значај и вредност овог места и стога би било корисно да уредници бројних ТВ станица у Србији и Републици Српској у (моралној) сниме емисије, да направе репортажу и ТВ прилоге о Фочанској Јабуци и њеним становницима, да сачувају и отргну од заборава културу овог краја….

Аутор: Игор Митић

ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА БОРБА ЗА ИСТИНУ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. лицемерило Reply

    Шта је било с именом Србиње за Фочу?
    Могло би да се свуда користи неформално, у свакодневном језику.

Оставите коментар