Ђорђо Сладоје је једини пјесник који се недавно нашао на списку 20 умјетника којима је Влада Србије додијелила признање за врхунски допринос српској култури. Портал СХ упућује искрене честитке великом херцеговачком пјеснику уз жељу да још дуго ствара и у здрављу ужива у давно заслуженој националној пензији.
Познато је да писци из различитих епоха воде жив „дијалог”, а ми смо сведоци „разговора” који, некад у по гласа, а каткад врло гласно, шире наши савременици. И песници се у поезији дозивају, као што се Дучић тихо дошаптава са Цетињским пустињаком под платанима у Требињу. На Калемегдану један наспрам другога су два чела која тихо разговарају – Дучић и Шантић. Слободно можемо рећи да преко Обља и Јелешца дијалог воде Рајко Петров Ного и Ђорђо Сладоје. Њихови разговори се стално воде, од завичајног преко националног, па све до поетски узвишеног нивоа. Имају они један другом шта рећи. Калиновчани су их препознали и осликали, једног поред другог, на ластавици основне школе, да се добро виде и боље чују. Борјанин Рајко Петров Ного је утабанао стазу којом корачају бројни песници, а најсамосвојнији међу њимa је Ђорђо Сладоје.
За Ђорђа Сладоја се може казати да је непатворени лирски песник. А то значи да све што је Творац створио, створио је са неком промишљу, макар било ситно, неугледно, анахроно и за друге неважно. Али шта је Творац створио за Сладоја је увек важно и овај ће трепетник управо на таквим стварима затреперити, а његове песме ће да их сачувају од људског заборава. То лирика одувек ради, а Ђорђо Сладоје је један од најбољих савремених представника. Сладојев поетски свет је изграђен на развалинама патријархалне културе, опеван у чистом песничком гласу. То је Сладоје потврдио када је добио престижну награду „Извиискра Његошева” за целокупно песничко дело поводом изласка из штампе књиге „Занатски дом”: Још умем да се обрадујем и тзв.малим стварима, па како се не бих обрадовао награди која носи име највећег српског песника.
.
Ђорђо Сладоје (фото: Н. Скендерија)
И Ђорђо Сладоје ће преко завичајних слика „стићи до неслућених дубина личног и колективног памћења и језичком чаролијом оживјети не само чуда и знамења нашег разореног патријархалног свијета, него и неке од кључних митских, религијских и историјских симбола”, како је то рекао Ранко Поповић за песничког сабрата Рајка Петрова Нога.[1]
„У њему на почецима вијекова стоје по двојица великих; на капији оног прошлог Алекса Шантић и Јован Дучић, а овог нашег Рајко Петров Ного и Ђорђо Сладоје. Ного и Сладоје су знатно ближи неголи Дучић и Шантић, али су потпуно своји, и кад је у питању лирско виђење Херцеговине”[2].
Сладоје је изникао из наше традиције, и притом се наглашава његово преобликовање те традиције.[3] Познавалац Сладојевог дела Јован Делић сматра да је његов однос према традицији компликованији него што то изгледа.
Песник слободног стиха Гојко Ђого размишља oвако – „Мало је песника који се тако успешно не уклапају у модерне поетичке рубрике и теоријске доктрине…. Сладоје нас опчињава изворном лепотом песничког језика, својим благородним, готово молитвеним тоном и пригушеним сјајем запретаним између речи и стихова. Он је модеран на немодеран начин”.[4]
Приликом доделе Дисове награде Ђорђу Сладоју, жири је истакао да је он један од – „најостваренијих савремених српских песника препознатљивога гласа, дисовски горког, дисовски строго критички усмереног на наше дане, али и дисовски оданог својој песничкој традицији, језику, отаџбини и народу”.
„Ћоровићеви сусрети” посвећени Рајку Ногу. С лева на десно Јован Делић, Милован Р. Пецељ, Ранко Поповић, Ђорђо Сладоје и Драган Хамовић. Билећа 2019. године (фото: Милован Р. Пецељ).
Поводом изласка из штампе новог романа у стиху „Модре жилице” Сладоје проговара о завичајној носталгији – „Није лако заборавити и оставити завичај; кад год сам пробао да га одгурнем, ускакао би ми у сан – ту сам, блудни сине. А понео сам отуда оно најдрагоценије што ме оваквим чини и као човека и као песника, замало рекох комунисту. Најпре милост мојих ближњих, материнску и сестринску нарочито, па ‘гањиве звуке’ гусала мога оца којима сам рано озвучен десетерцем, озрачен видовданским митом и окађен косовским заветом. Понео сам сурову лепоту пејзажа, модри жубор Неретве и шапат пахуљица, звездано небо и морални закон; упио сам дечјим очима народни живот који није био ни идеалан ни идиличан, већ борба за опстанак у непрестаном рвању са природом и историјом”.[5]
Данас, за људе и предео Борија и Клиње знају готови сви упућенији читаоци поезије, запажа Драган Хамовић. – „Начекала се горња Херцеговина – тачније Загорје и Борач – да изађу из безбедне анонимности, да се шире прочују”.[6] То је савршено литерализована географија и биологија.
Ђорђа Сладоја сам упознао, читајући његове стихове, пре него што смо се непосредно срели. Стазе нам се нису укрштале тако да сам се, у односу на Нога, Капора, Ђога па и Братића, са Сладојем ређе виђао. Сладоје је типичан динарски тип, висока стаса, живописних црта лица, oбдарен разноврсном осећајношћу, интимно везани за земљиште и природу свога краја, високо набораног чела и радозналог погледа, кротак, уз густе црне обрве и седу браду, прави је представник Горње Херцеговине. Са Сладојем је угодно седети и разговарати. Када сам га упознао деведесетих година његово родно Клиње имало је само 13 становника. Данас их готово нема. Сетих се Ђорђове песме „Сеоба последњих житеља села Клиње код Улога у Горњој Херцеговини”. Превише је у нашој Херцеговини напуштених „подивљалих” села.
Последњи пут смо засели у Билећи, уочи епидемије на Ћоровићевим сусретима који су били посвећени добитнику награде „Светозар Ћоровић” – Рајку Петрову Ногу. У друштву сам се нашао са Ђорђом Сладојем, Ранком Поповићем и Душком Певуљом, да би нам се после придружио и Раде Симовић. Дали смо све од себе да овај скуп прође у најбољем реду. Тако је и било. Зовем одмах Рајка П. Нога, који није био у снази дођи у Билећу и препричавам му како је скуп протекао, све по реду, све до детаља и без понављања. Шаљем му слике са скупа. Задовољан је. То је био разлог да наздравимо и присетимо се наших бројних сусрета са Рајком. Добро смо одсели. Сетих се како је Ђого казао за Сладоја – „најкомфорније му је у кафани и библиотеци”. Слажем се и нама је било тако.
Рајко и Ђорђо
Однедавно су на ластавици Калиновачке основне школе осликани портрети знаменитих српских песника: Рајка Петрова Нога и Ђорђа Сладоја. Колоритност њиховог израза карактеришу два прозрачна чела српског лирског израза, помало наборана, продоран и строг поглед, замишљен над судбином властитог народа, један гаравих, а други седих бујних бркова ˗ Рајко Петров Ного са Борија и Ђорђо Сладоје из Клиње код Улога. Испод ових мурала су исписане поруке ових песника. Рајкова порука је – „Из нових фресака нова туга веје није све пропа пропало кад пропало све је” и Ђорђова – „И још светли и милоштом зари”. Када је Капорова слика урамљена и постављена између Дучића и Шантића у кафани „Стара Херцеговина” у Београду, за Гојка Ђога је то била највећа награда коју један Херцеговац може заслужити. А када вас у родном крају уздигну тако високо, као Нога и Сладоја, онда је то највеће признање које се од својих може заслужити.
Ђорђо Сладоје и Рајко Петров Ного. Портрети на на основној школи у Калиновику..
Гајдобра
Занимала ме је и моја завичајна тема. У једном тренутку сам упитао Сладоја. „Богати Ђорђо, шта те је толико фасцинирало да напишеш песму о мом родном месту Гајдобри. Да ли су то биле приче о тој ‘пустој’ равници, или пак улични вити багремови у низу расцветали у прољеће и по који дуд по чијем лишћу гамижу дудовци, јал орах или рогачи на станици, можда бунарска вода на коју се наши људи из Херцеговине никако нису могли навићи. Да ли су то можда биле сеоске широке улице, у лето прашњаве, а зими и у позну јесен каљаве. Да нису јесенске магле и дуге зимске снежне ноћи када се ишло на прела и са сетом на дугачко причало о Херцеговини”… Тада је Гајдобра имала око пет хиљада становника. Данас, упола мање.
Ђорђо ми је казао како је, и он, пре чуо за Гајдобру него што је у њој био. „За мене је Гајдобра била непознаница и нешто необично, па чак и чудно”. У Клињу су се људи у рану јесен састајали и спремали на пут. „/Где ми је мајко ујак/ што нема стрица и ђеда/ Зашто нам не долазе/ на славу ни на мобу/ Отишли сине/ Отишли у Гајдобру/ Да ти донесу кукурузе/”…[7] Ђорђо је мислио да је тамо нешто одвећ примамљиво и лепо чим сви причају да иду у Гајдобру. „/А где је Гајдобра/ И шта је то добро у Гајдобри/ Па сви онамо иду/”. Било је то време јесење бербе кукуруза. Требало је доста ручица да би се обрала Гајдобранска поља под кукурузима и збринула у салаше. Почетком јесени су долазили, а крајем јесени враћали су се у Клиње са товарима кукуруза. Тако је било и наредних година. Опет иду. Где иду, кажу опет, у Гајдобру. Тако је Гајдобра у Ђорђовим мислима била загонетна. „Једва сам чекао да одем до те Гајдобре”.
Када је као афирмисани песник дошао у Гајдобру да промовише збирку песама „Певач у магли” Ђорђо Сладоје је упитао за неке људе где су, добио је одговор „Отишли су у Љубиње да беру смокве”. За Гојка Ђога је важно како би било најбоље да се Сладоје не враћа из „пустог Срема и тужног Баната”. „Нека у Бачкој Гајдобри тугује за смоквама из Љубиња које нема ко да убере”.[8].
Тако је Сладоје упознао једно велико ушорено равничарско село у коме су насељени колонисти из Херцеговине после Другог светског рата. Добили су „швапске” куће од набоја и земљу. Тако је настала песма Гајдобра. Била је то Ђорђова прича о Гајдобри. Тога времена се и ја добро сећам.
Данас када дођете у Гајдобру чућете изворни херцеговачки говор. Чућете да је за ових седам деценија постала позната по 46 доктора наука и петнаест врхунских спортиста и чланова националне репрезентације. Из кршевите Херцеговине дошли су у непознату али плодну равницу која није ни налик на родни крај. Херцеговина је остала где је и била у брдима и планинама, а плодна земља у Војводини тражила је вредне људе.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: Ђорђо Сладоје – ПЕСНИК ГОРЊЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ