Нове реформе образовања најављују да би наша дјеца ускоро требало да постану „мали иноватори“, „мали предузетници“, дјеца дигиталног доба. Не би у томе било ништа спорно када би ове измјене представљале надградњу знања и способности на стабилне темеље културе и образовања. Међутим, министарка нам истовремено са овим измјенама најављује реформу уџбеника и то, цитирам: „тако што ће уџбеници имати мањи број понуђених чињеница, а више ће усмјеравати ученике да истражују и трагају за њима“.

„Мањак чињеница у уџбеницима“ значи само једно: Дјецо, информишите се на интернету, па како вам се посрећи. (Ако се неко уопште и буде информисао. Већина дјеце, знамо, учи само онолико колико им се сервира и колико се тражи од њих.) То је, ваљда, гесло којим се воде сви они који у животу нису прочитали ништа након „Дружбе Пере Квржице“. То је освета оних који су студирали онлајн много прије короне. И зато, не треба се чудити кад нам дјеца од 10 година почну вјеровати да је земља равна плоча, да смо старији од амеба и слично. „Пише на интернету“.

Занимљиво је и да реформа подразумијева мање часова природе и друштва. У земљи препуној природних богатстава, ми ћемо дјецу млађу од 10 година довести до нивоа британског дјетета које јабуку види само на позадини таблета и телефона.

О статусу хуманистичких предмета, језика, књижевности, умјетности, вјеронауке – ни ријечи. Није довољно савремено, дигитално, исплативо. Не треба се чудити ни ако ускоро смањимо број часова српског језика и књижевности јер је за мале иноваторе битније да говоре стране језике.

Кад вам лоши ђаци кроје образовну политику, добијате генерације које не знају ништа о себи, о свом бићу, историји и култури, а ускоро неће знати ништа ни о природи.

Ко зна, можда неки од малих иноватора открије како се обара систем и врати нас на фабричка подешавања.