• Добри ђаци код нас су увијек важили за штребере, а лоши за фрајере. Добри ђаци су се сматрали бубалицама, а за лоше се тврдило да ће бити сналажљиви. Па и сада, када се неки математички олимпијац упореди са неком старлетом, за њим више остане неки горак осјећај сажаљења, него дивљења. А то није сажаљење над њим, већ нама, јер видимо колико нас инстикти чине слабим и колико нагони над умом царују.

Добри ђаци буде нашу таштину, од првог разреда у себи се заклињемо да ћемо бити бољи од њих кад порастемо. Кад одрастемо, трудимо се да обесмислимо рад добрих ђака и да им покажемо како и нерадом са њима можемо бити у истој равни. Како нису неопходна знања и како је некад довољно имати само увјерење.
Међу онима који су некада били лоши ђаци много је оних који би се бавили језиком, историјом, политиком итд. Дакле, нечим што по њима не изискује много математике. А ја, као студент језика, ипак и вјерујем да је математика негдје основа свега. Па и хуманиоре.
Математички гледано, колика је шанса да се неко ко је ишао у основну школу 8 година, у средњу 4 и, рецимо, ниједан дан на факултет а при том и даље спојено пише „недамо” и „небиˮ озбиљно разумије у језичке (Србски је патриотскиЈе од српски), историјске, политичке итд. процесе? Колико је математички могуће му у току ишчитавања литературе бар случајно није запала за око одвојена негација глагола? Не мучи ме језички снобозам, али мислим да је на описане људе непотребно расипати енергију.
А онда се они позову на небитност писмености и неку врсту језичког анархизма. Према ријечима О. Давича: „Анархизам је почетак индивидуалног терора.ˮ Зашто трпјети било који вид терора?
А онда се поменути досјете да кажу: интелектуална елита нам не треба, гуњац и опанак створио је Србију.

Прелазећи Албанију Нушић је записао како ће доћи вријеме када ће бабе по селима у Србији бити најученије јер све што ваља а да је учено изгину у рату. И заиста се интелектуално потпуно не опорависмо после 1918.
Да смо тада имали више увјерења, него знања, можда не бисмо, како рече Нушић, најбоље међу нама слали у прве редове. Да данас имамо више знања, него увјерења, тражили бисмо их у првим редовима.
И даље вјерујем у добре ђаке, писмено српство, са увјерењима иза којих стоји знање. Вјерујем у Бранислава Нушића, Растка Петровића, Милутина Ускоковића, Милутина Бојића, Диса и остале. Вјерујем да су нам у овом времену бар за нијансу потребнији од гуњца и опанка.
Вјерујем да они чак и постоје. Али их нешто убија. То је некада био рат, а сада таштина лоших ђака који више вјерују у своја површна увјерења, него у рад оних који би једног дана могли бити бар налик оној елити са почетка XX вијека.
Чувајте се таштине лоших ђака који још нису раздвојили „недамоˮ и „небиˮ а стоје у првим редовима… Јер: „таштина над таштинама, све је таштинаˮ. Каква ли је тек она која се не убија радом? Вјерујући би рекли: и молитвама.