– Већ данима готово не спаваш и само ћутиш. Шта је са тобом? Тргни се!

Не паничим. Не кукам и не жалим се. У мени се просто сусрећу два прољећа – оно једно, сарајевско, 1992, од којег се нико од нас ни до сада није залијечио, између „убише свата!“ и „Гордана, сутра ћемо код Славка у Миљевиће“ и овог данас.

Зато, уосталом, и не вјерујем у памет залиха и гомиле. И Христос нам каже супротно: „И који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; И који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје.“ (Мт 24,17-18) Па и тог прољећа 1992: најгоре су прошли и многи се и нису вратили баш зато што су чували стан и свој сан о стандарду и сигурност купљеног брашна и „голфа“ још не отплаћеног. Они које је бивши живот фабрике и хаустора већ задобио за себе, човјек чији је идентитет био описан првим пијанством, првом пљугом, првом тучом, остали су у граду који је био њихов идентитет. Многи су видјели да се крајолик фабрике и зграде срушио тек када су по њих дошли да их одведу у различитим правцима: неког на испитивање, неког у ровове, неко је добио и пушку и „остао да брани свој град“ од својих. Само је порив људи из збјега, она прича о томе како је 1941. било, порив да се жене и дјеца склоне а мушкарци организују био тај који је Ристу говорио да кренемо према Миљевићима.

Зато: размислимо мало о метрима брашна и ономе што чувамо. Да ли самообману, која може да нас зароби, да ли нешто врједније од тога.

Наше је да стражимо. Да чувамо душу.

Јер ако неће Господ сачувати град узалуд не спава стража…

Дарко Ђого