• „Господе Боже наш чија је моћ недосежна и слава несхватљива!“ Са овим ускликом се живопише Свети Данило Други, архиепископ српски. Са овим ускликом и ми данас славимо дар имања овог светог оца и сина. Јер Данило Други је чудесан украс народу српском, његова снага и утјеха у данима када посумња у себе.

Икона Светог Данила Другог – ФОТО: Клуб Цароставник/ФБ

Би рођен од српског племства као дуго жељено чедо. Родитељу му губише породе и дуго се борише да им се љубав окруни плодом. Добивши сина хтједоше га очувати крај себе, на радост и уздање, на захвалност Богу који их послуша. Но када дијете младићки узрасте осјети призив учеништва. Наука га радоваше, а њена позлата душе би велика воља за његов земаљски ход. Младић је тражио учење као пут преображаја људске несавршености и немира.  До данас не знамо његово световно име, но истински то би неко ко је тражио непролазну љепоту душе.

Боравио је на српском Двору у Расу, за престолоначелства краља Милутуна, једног од најсилнијих хришћанских владара у свом вијеку. Краљ Милутин је свог младог племића спремао за државничку службу, баш као што је и његов прадјед спремао младог Растка да се учи вјештини владалаштва. И понови се тај дан.

Када краљ Милутин би у обиласку светиња Рашке, младић се искраде пратњи и одбјеже у манастир Светог Николе на Ибру. Ту затражи да исповједи завјет припадања Цркви и Богу. Игуман манастира Кончула га прихвати и замонаши под именом Данило, то јест онај коме судија може бити само Бог. Ово његово име постаће велепознато у српском народу, под тим именом прослављамо га до данас. Од тог дана племић и монах Данило засија и народ га препознаде. Његов успон је био силовит као сјај Витлејемске звијезде у ноћи Рождества. Са краљевског Двора у Расу, одлази на архиепископски Двор у Пећи. Након годину или двије би упућен на Свету Гору Атон као игуман српске царске лавре, хилендарске.

Од игумана Хиландара до његовог бранича од католичких похара није прошло много времена. Тада Срби упознаше Данила као изврсног стратега и ратника. Било је то драматично искуство јер велика и дивља војска са запада, претходница оне што ће похарати Цариград, насрну на светогорске манастире, начелно због пљачке, а суштински због омразе Православља. Но Данило Хиландарац их надигра мудрошћу и вјером. Молитвама и храброшћу отварао је путеве помоћи из Србије, а хиландарским вином гасио пожаре на одбрамбеним кулама.

Хиландар је великом заслугом Данила Другог и краља Милутина остао један од ријетких светогорских манастира (ако не и једини), који није харан и паљен од римо-католика.

Након овог великог искуства и државничке мисије краљ Милутин пожеље игумана Данила за главу Српске Цркве у Пећи, а кад се упокоји њен архиепископ. Но Данило се одрече те почасти и оде у Савино Захумље као епископ Хума и Приморја. Тамо је његово искуство одбране од западњака било и тада нужда. Прихватио је звање епископа Хума јер послије архиепископа Пећког то би и највећа почаст наше цркве.

Из Захумља, а преко Хиландара, Данило ће стићи на пећки престо када га изабраше за 11. архиепископа српског. Столовао је из Пећи и краљевског града Маглича. Упокојио се ноћу, 1337. године.

Сахрањен је у својој задужбини, цркви Богородице Путеводитељке, троједног храма Пећке Патријаршије. Ту и данас почива испод порфирног кивота, испред лика Богородице Пећке. Српска Црква га је огласила светим.

Свети Данило Други био је велеучени српски књижевник, први је написао житија српских краљева и архиепископа, а међу њима и прво житије свете српске краљице Јелене Анжујске Немањић.

Свети Данило Други је био велики српски задужбинар, а његове најљепше задужбине су под сводовима Пећке Патријаршије.

Свети Данило Други је био велики градитељ цркве и народа, велики бранич светог Хиландара и Захумља од римо-католичке похаре и прозелитизма. Надзорник градње и први игуман златом живописане Милутинове краљевске лавре Светог Стефана у Бањској.

Име Светог Данила Другог међу Србима је данас јако скромно познато. Најмања, и то слијепа улица у Београду данас се по њему зове, иако је достојан највећих српских путева, јер нас у побједе увијек вођаше.
Ниједно училиште код Срба не зове се по Светом Данилу Другом, а он је достојан највећег велеучилишта јер би истински научен да свој народ воли и гоји, а да себе украшава задужбином и врлином.
Не знам да ли постоји нека српска црква у славу Светог Данила Српског, иако је он достојан другог по значају нашег храма, да послије Светосавског одмах буде Светоданиловски.

Но Бог зна зашто је све ово скрајнута тајна коју ће тек истина разоткрити и побједа васкрснути на достојном мјесту.

Слава Светом Данилу Другом, архиепископу, браничу, племићу и тражитељу истине код Срба, дивном украсу и похвали народа српског, кога данас прослављамо. Слава теби Свети Данило Српски који нас снажиш у страшним данима када посумњамо у славу свога народа.

ГОРАН ЛУЧИЋ