Пише: Огњен Војводић
Српски књижевници и културни дјелатници у отаџбини и расијању пишу текстове о прогону српског ћириличног писма, изражавају протесте против званичне културне политике Србије, која до данас, тридесет година послије ратног распада Југославије, спроводи континуитет југословенске језичке политике. Организују се предавања и сусрети српских лингвиста, потписују се петиције. Написан је предлог Закона о заштити ћириличног писма као српског националног писма. Али, предлог Закона и јавни позиви за његово усвајање, упућени претходној и садашњој власти, бојкотовани су у потпуности. Међутим, предлог Закона о заштити ћириличног писма, декларације и текстови против потискивања ћириличног писма позивају на југословенски стандард равноправности латиничног и ћириличног писма у Србији, на заштиту ћириличног од премоћи латиничног писма, а не на природну припадност српског језика ћириличном предању православне писмености. Наиме, у свим јавним оглашавањима наглашавају да „нико неће да забрани коришћење латиничног писма у Србији“, а да ћирилично писмо треба да има заслужен статус.
Такође, српски језикословци програмски прикривају праве узроке садашњег стања српског језика и писма.
Прво и друго писмо у службеној употреби, “двоазбучност“, “српска латиница“ – примјери су погрешних питања и претпоставки које орбитирају српском језичком сфером. Многи српски лингвисти настављају континуитет колонијалне југословенске језичке политике као да је Србија мала Југославија, уређујући српско-хрватске међунационалне односе, то јест третирајући и ужу Србију као terra misionis (земљу мисије).
Заправо, дају допринос политици југословенске дубоке државе која до данас суверено влада Србијом. Због ограниченог образовања у области лингвистике, српски језикословци скоро двјеста година колонијалне југословенске језичке политике немају цјеловита знања о основама, сложености, нити о последицама погрешне лингвистике и језичке политике по друштво и народ.
Такође, због ускраћеног основног вјерског образовања у Социјалистичкој Југославији и Краљевини Југославији, као и у предјугословенском и послејугословенском периоду, већина српских лингвиста не разумије и, рачунарским речником речено, не препознаје повјесне религиозне програме и процесе, вјерску политику и пропаганду, који чине саставни дио лингвистике и филологије, а посебно језичке политике.
Српска православна црква, као једина српска установа која користи ћирилично српско писмо као предање православне писмености, а никако латинично као израз латинске религије и писма, не оглашава се о праву ћириличног писма у Србији, што је једно од основних питања вјерске припадности. Зато сам сматрао да је потребно сажето приказати основне податке о природи и програмској сврси српског савременог правописа и књижевног језика, приказати лингвистичке и религиозне разлоге реформе српског језика и писма.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА
Српски правопис и књижевни језик који данас користимо назван је у српској савременој лингвистици језиком и правописом реформе и кодификације Вука С. Караџића, а у аутентичној аустрославистичкој – српски језик и правопис југословенског језичког програма који су кодификовали њемачки слависти у програму аустроугарске културне колонијалне политике, а у чему су учествовали и српски сарадници.
Аустрославистички југословенски српски правопис у Књажевину Србију је званично увео Књаз Михаило Обреновић 1868. године, чиме је укинуо закон забране коришћења аустрославистичког правописа, `хуле против божества и правитељства` и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио као Правила о цензурисању, објављена 22. децембра 1832. у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу. Књаз Милош је спроводио савјете православне цркве – српских и руских филолога, ради спречавања аустрославистичке латинске југословенске језичке политике и унијатске мисије у Књажеству.
Југословенски језички програм је у латинској лингвистици одређиван као аустрославистика или „германо-славика“, у контексту и континуитету европске колонијалне културне политике, то јест као континуитет латинске славистике или еврославистике. Аустрославистика је била програмски континуитет средњовјековне латинске славистике и осавремењена средњовјековна стратегија латинске славистичке мисије.
Аустрославистички југословенски програм „српског или хрватског“ језика и писма кодификованог на српском средишњем дијалекату проглашен је у Аустроугарској 1861. године у Загребу, центру југословенске језичке мисије. У Загребу је званични говор био кајкавски српски дијалекат, који је екавског изговора (који је у у југословенској подјели одређен као словеначки).
Аустрославистичка катедра је за југословенски „први“ програм „обраде“ одабрала штокавски дијалекат ијекавског изговора – као најраспрострањенији и средишњи српски дијалекат, који је најсложенији и најближи основи старословенског језика. (О српским дијалектима је писано много са различитих становишта, али је главна одлука зависила од политичке моћи наметања језичке политике присвајања дијалеката). Исте године 16. септембра, у знак захвалности за сарадњу, Вук С. Караџић је проглашен почасним грађанином Загреба, а Заступништво града Загреба је додијелило Караџићу повељу града.
У Србији је југословенски језички програм званично прихваћен седам година касније, послије оснивања Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској у Загребу 1867. године – прве званичне установе југословенског језичког и државног пројекта. (Југословенска академија је била аустрославистички римокатолички пројекат, у контексту еврославистике, и мисионарска централа за простор јужних Словена. Покровитељ Југословенске академије је био бискуп, Њемац, Јосип Јурај Штросмајер, а први предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки).
„Признање службености хрватског језика” озваничено је у Аустроугарској 1892. године, „усвајањем Хрватског правописа Ивана Броза у Сабору, на (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“, што се сматра почетком хрватског правописа. У југословенском језичком програму у Београду је 1894. објављена Српска граматика Стојана (Косте) Новаковића, екавског изговора и нове српске ћирилице – чиме је у Србији прихваћен југословенски принцип двоименовања и двоазбучности српског језика то јест давања дијалектима и изговорима српског језика статуса посебних књижевних и националних језика. Стојан Новаковић је граматику радио у сарадњи са Ђуром Даничићем као секретаром Југословенске академије у Загребу и руководиоцем израде „Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ“.
Као представник српске стране која је носилац повјесног права на назив српског језика, Даничић је ангажован у римокатоличкој мисији израде речника југословенског језичког програма чија је сврха била давање лингвистичког легитимитета двоименовању српског језика у „српски или хрватски“. (У овом контексту је важан податак да су Ђ. Даничић и С. Новаковић агитовали против руске и православне политике у Србији и српској језичкој политици).
Програм преименовања и формирања вишецентричних “вишеимених“ језика била је пракса европске колонијалне културне политике. Југословенским језичким програмом је планирано преименовање и вишеименовање српског језика – потискивање историјског имена и наметање нових назива према политичко-племенској или топонимској одредници политичких нација формираних у програму аустрославистичке католичке колонизације православних Срба.
Назив српског језика је потискиван због: 1. изграђеног историјског идентитета православне припадности српског народа; 2. распрострањености српског језика најбројнијег православног народа на Балкану; 3. лингвистичке и правно-политичке признатости српског језика у свијету, првенствено у православној руској царевини и цркви, заштитницима повјесног права српског језика и писма; 4. и четврти разлог, али не по битности, јесте због преузимања повјесног права на назив језика и народа.
Стратегија разградње српског језика и народа је спровођена радикалном рационалистичком теоријом о језику као јединој одредници народности, и одбацивањем народа као рода – етноса, као континуитета културе, а прије свега религије. Из такве теорије је креирана екстремна рационалистичка, али римокатоличка, југословенска језичка теорија о дијалектима и изговорима као народима – као кајкавском, чакавском, штокавском и тако даље – што је усвојено као основа српског језикословља и националне политике. Наведени српски дијалекти су најопштија подјела српске дијалектологије, јер сваки од наведених има своје подјеле на бројне мање дијалекте.
Последице југословенске језичке подјеле српског језика и народа су данас „вавилонски“ видљиве, али не само у сукобу српског са преименованим српским дијалектима, него и унутар српског језика.
Свођењем српског народа на штокавски дијалекат и давањем права другом `народу` да исти дијалекат назове другим националним именом, хрватским, а одбацивањем културе изграђеног српског књижевног језика као кохезивног филолошког фактора, српски језик и народ су уведени у процес разграђивања. Спуштањем језика на дијалекат, сама природа дијалекта, која је `дивља` и дјељива, непостојана и неодређена, доводи до раслојавања и дијалекатског дијељења језика, на исти начин као што дијалекти настају.
Прихватањем од српске државе кодификовања дијалекта као књижевног језика прихваћена је политика разграђивања српског језика, доктрином „додијељивања“ дијалектима српског језика права самопроглашења за нове националне књижевне језике тј. нове народе. Кодификовањем српског дијалекатског језика раскинут је континуитет и култура српског књижевног језика који је био у употреби (у администрацији, штампи, књижевности). Увођењем новог књижевног језика раскинуто је не само са континуитетом древног језика хиљадугодишње писмености него и са књижевним језиком савременика и општом националном културом. Спровођењем аустрославистичке реформе српска књижевност и писменост су почели од нулe – негативне националне нуле, као народ нове писмености то јест народ у описмењавању.
Колико је југословенски језички пројекат био само политички и римокатолички, а најмање језички, говори чињеница да је, у југословенској језичкој подјели српског језика, право на назив националног књижевног језика (словеначког) додијељено кајкавском дијалекту српског језика сличном дијалекту Лужичких Срба, а није “македонском“ српском дијалекту, који српским говорницима штокавског дијалекта није много разумљивији од кајкавског.
У аустрославистичком пројекту, право првенства на несрпски назив свог дијалекта су имали германизовани Словени, а посебно католици – то јест католици кајкавци. Данашњи “македонски језик“ је званично био српски јужни дијалекат до 1946. године, када је у ФНР Југославији у новоформираној Републици Македонији проглашен македонским језиком.
Европска пракса колонизације ваневропских језика била је и формирање мјешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком европског колонизатора. Конкретно, Караџићев „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ у аустрославистичком програму је рађен за Србе у границама османског Калифата, за које је програмски формиран туркофони српско-турски језички конгломерат, и за српски народ у Аустроугарској конгломерат латинско-српског речника – књижевне култивисане верзије.