• Ових дана друштвене мреже усијавају се пред незамисливом чињеницом да је у Тел Авиву заказан концерт немачке неонацистичке групе. Људи су у неверици! Зар у земљи ослобођених сужања нацизма да певају они који свој антисемитизам никада нису скривали, напротив, то им је основни наратив који им даје медијску популарнотст?

Добро јутро, Србијо!

Како вам звучи ова вест? Немогуће? Али, зашто, побогу? Зар само зато што се Јевреји колективно сећају логора, гасних комора, изглађивања, мучења..? Наравно да се сећају. Јер то је уткано у њихове свакодневне молитве, школски систем, културну агенду. До те мере да је недавно једна жена, туристички водич у Јерусалиму, од католичког свештеника из Немачке тражила да уклони свој крст. Гледала сам тај снимак више пута. Прво сам била љута, као Хришћанка. На том крсту је наш распети Господ. Али, онда сам разумела. Она културна политика, образовање, све што је формирало ту жену, нигде није поменуло Католичку цркву као некога ко се успортивио Холокаусту широм Европе. Као што се ни један Србин не сећа да се иједан католички  свештеник а камоли Рим, супротставио геноциду нас Србима и Јеврејима у злогласној НДХ. Наравно да разумем огорченост ове младе жене. Да ли је у праву у конкретној ситуацији, оставићу другима да оцене. То није моја данашња тема. Моја тема је – живот без права, не да се ономе ко те мрзи и жели ти зло, супротставиш, већ не смеш ни да се љутиш, да му шта замериш, чак би било пожељно и да га волиш!

У Београдској Арени је, ко зна који пут од ратова деведесетих година, заказан концерт Едина Дервишхалидовића, љубитељима његове музике познатог као „Дина Мерлина”. Един је каријеру направио још у временима пре ратова, када смо сви били у истој држави, па је упамтио где су хале највеће и најлепше и где се највише пара заради. Наравно, оних кобних деведесетих, када су махом певали куршуми и ножеви, када су комшије Срби преко ноћи нестајале из Сарајева, да се никада не врате, Един није употребио  своју медијску популарност да то лудило макар покуша да заустави, није му то чак ни засметало. Он је тада био у униформи хора коме је диригент седео у Вашингтону или Бриселу.  Баш као што Католичка црква није мрднула ни малим прстом, а камоли Светим Распећем, које њени свештеници носе око врата, да би заштитила Јевреје који су страдали широм поробљене Европе у време Другог  светског рата, као и Србе у истом периоду, у злогласној НДХ, тако ни наш распевани дервиш није говорио језиком човека, већ језиком програмираног Гебелсовог следбеника, чији је зададат био да сатанизује једну етничку групу, у овом случају – Србе. Као и сваки посвећени следбеник, надојен мржњом, наш је Един свог идеолога и превазилазио. Креативан, како само песник може бити и лицемеран како само Турчин може бити.

Певао је Един и у време тих ратова, додуше не у Беораду. Тада је ваљда веровао да ће њихови пријатељи који су се уместо њих кукавних борили против српске војске (читај НАТО пакт), док су они само убијали нејач, јер је то једино наслеђе које им је остало од преверених предака, потпуно збрисати са лица Земље Србију и Србе, што су додуше, многи и пре њих покушавали! У том мрзитељском заносу, заборавио је Един како се лепе паре узимају на концертима у Београду! Његове су песме и тада биле љубавне, јер „нико грдно ка Т…. не лаже”, како рече премудри Владика, али је на сав глас хвалио свог хрватског колегу Томпсона који је певао о клању, о Јасеновцу и Градишки Старој, уз френетично одобравање „национално пробуђених” Хрвата и „цвећа им” што клања.

Онда када су се ратови завршили, јер, све се једном заврши, и зло и добро, Един и Томпсон осванули су у свету у коме се за убијене и протеране Србе не одговара, у коме је Хрватска добила границе до којих је 1918. године стигла српска војска, а Босна… Босна је добила измишљену нацију дискутабилног порекла, државу без историје, без херојских митова, те створише тај један, који су им опет измислили они који су и њих измисили, да би опрали своју савест пред Богом и својим бирачима, који можда ипак знају ко је у оба велика рата био на страни добра а ко на страни зла.

Али, на њихову жалост, не само да је и даље постојала Србија и Срби већ и Република Српска! Први пут у последњих сто година Срби су пружили отпор својим крвожедним комшијама, Насерима, Алијама. Фрањама, Стипама, и због тога су сатанизовани! Због тога су српски официри, чија је част неукаљана вековима, подвргнути медијском линчу и хашкој инквизицији.

А наш певач? Он је говорио да на његовим концертима није дозвољено доводити псе и Србе, да су Срби зло уз које се не може живети и које би требало искоренити. Али, Боже, шта се након тога догоди? Ти исти Срби, или они који уместо њих доносе одлуке, позвали су у Србију Едина Дервишхалидовића, ту нежну уметничку душу, да дође у Београд и пева у нашој највећој арени. Нас није било срамота, њега јесте! Он се својимм истомишљеницима правдао да долази да нас лечи, јер смо болесни! Не знам да ли је ишао у сарајевски затвор  у коме је боравила звер по имену Ељфета Весели, која је на комаде исекла једног дванаестогодишњег Слободана, да би и њу излечио? Да ли је лечио Насерове јуришнике који су из Српкиња бајонетима вадили нерођену децу? Је ли Един све њих излечио па сада кренуо у Београд да лечи Србе, јер их у Сарајеву више не може наћи! Побијени су, или протерани, ако су имали среће! Ваљда је на то лечење мислио Един Дервишхалидовић.

На његовом концерту у београдској Арени, не смеју да се завиоре српске заставе или да се појави нека мајица са српским симболима или било шта што би узнемирило његову патолошку мржњу.

Икона Светог новомученика Слободана Стојановића Каменског (Фотографије Википедија)

Ја се надам да ће се неко сетити да понесе макар мајицу са ликом малог Слободана или са питањем – Где су сарајевски Срби? Надам се да ће бар неко новац који поклања овом обележеном мрзитељу српског имена и рода, употребити да му покаже да нас од Српства нису излечили ни њихови ножеви ни НАТО  бомбе! Још смо ту! Још Милошем живимо и не морамо ништа да измишљамо! Чак и без оних делова историје које нам они тако бескрупулозно краду, ми смо толико велики народ, да Бог зна наше име!

Лично, музику не слушам, зверима не верујем, лицемере презирем, а оне који сами одлазе да их од њиховог порекла и идентитета лечи неко ко не зна ни које му је вере био чукундеда, искрено жалим!

Јасна Поповић