Село Бразиловица код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Маринковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.

– Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе – говори Маринковић стављајући на главу похабану шајкачу.

На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац.

Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица сафотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата и текст испод ње „Костур са Вида“.

– Овде почивају кости човека, који је са 19 година прегазио албанску Голготу, лечио се на острву Виду и у Бизерти, преживио пакао Солунског фронта и у победничкој колони српске војске стигао 1918. године у своје родно село код Лазаревца – прича публициста Милорад Ђоковић.

Ђоковић је 1994. године објавио књигу „Костур са Вида“ у којој је забележена исповест овог необичног српског ратника.

– У овој књизи је објављена слика коју је видео свет у току 1916. године. Она је представљала човека – костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју једном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом… Аветињско лице, очи упале у очне јабучице, јако изражене јагодице – огледало су патње једног народа – каже Ђоковић.

Кад је, након доласка из Вишеграда, и студија у Београду доселио у Лазаревац Ђоковић је почео да изучава судбину старог солунца. Данима је с њим разговарао, бележио његове доживљаје из Првог светског рата и тада први пут видио чувену фотографију.

– Чедомир је у Колубарској битци, у којој је српска војска извојевала велику победу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично је мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране, у повлачењу преко Албаније са српском војском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, Плавој гробници гдје је у мору сахрањено 7.000 српских војника – прича Ђоковић.

Поповић је Ђоковићу испричао како је, на овом острву, настала чувена фотографија.

– Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши један француски лекар, по чину поручник. Објасних му да болујем од дифтерије и да нисам болестан… Видим лекар на једну страну одваја здраве, на другу болесне… Поглед на оне живе лешеве који стоје охрабри ме и помислих како сам ја много здравији од њих – испричао је Ђоковићу Чеда Поповић.

Лекар се заинтересовао за овог српског војника. Узео му је и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.

– Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се, иако ми није било јасно зашто мене слика поред толико војника – испричао је Чедомир.

Француски лекар је после три дана посетио Чедомира у болници, донио му поморанџе и његову слику.

– Касније сам сазнао да је тих дана јануара 1916. године читав свет видео моју слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми је дан-данас жао – сећао се Чедомир.

Костур са Вида је фотографију само погледао и сакрио је у новчаник.

– Чувао сам је као највећу реликвију и никоме је нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своју треба да сакрије далеко од људи и да то буде само његова тајна. Слику сам погледао само једном, уочи битке на Горнишеву. Гледао сам је и говорио – кад си ти, Чедо, преживео Албанију и Видо, преживећеш све у животу… – причао је Чедомир.

Већ прекаљени ратник је тада имао 24 године. Био је момак за женидбу и бојао се шта ће му рећи дјевојке кад на фотографији виде како је изгледао.

По повратку са ратишта, где је остао и инвалид, Чеда је живио у скромној кућици у селу Бразиловцима. Био је, кажу сељани, писмен и добар човек који се трудио свима да помогне.

Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери.

Костур са Вида умро је 27. октобра 1991. године. Сахрањен је на сеоском гробљу уз све војне и цивилне почасти.

У Чединој родној кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.

– Сећам се, отац ми је често причао, како је, у преласку преко албанских гудура, „зарадио“ надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. после гладовања и даноноћног пешачења српски војници стигли у варошицу Фијери дељен им је топли качамак са маслом. Чеда је, онако прегладнио, прекршио официрско наређење и два пута стао у ред за порцију качамака. Трећи пут га је приметио један мајор и опалио му шамар по измученом лицу. Он је пао на земљу, качамак се просуо и помешао са земљом али је отац све то халапљиво појео. Саборци су му тада „пришили“ надимак Чеда Качамак – прича кћерка Вера.

Стари ратник је причао Ђоковићу како су га војни свештеници осам пута опајали јер се није знало да ли ће преживети битку. Причао му је како су многи војници приликом преласка преко Албаније појели своје опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или били убијани од стране Арнаута.

– Причао ми је како је дошао до нових војничких цокула које су му сигурно спасиле живот. Официр је преостали пар цокула обесио на колац и пред батаљоном рекао да војници трче да их освоје. Чеда је био најбржи. Кријући их је носио све до Бизете у ранцу па кад је поцепао опанке обуо је цокуле. Био је то спас за изранављене ноге – каже Ђоковић.

Кад се српска војска опоравила, обучена је, подељено је ново оружје и почеле су припреме за одлазак на Солунски фронт и пробој ка Србији. Војници су се окупљали око ватре и пјевали „Тамо далеко“…

извор: vidovdan.org