Градска библиотека у Новом Саду је 17.05.2022. године била домаћин промоције књиге Радована Ждрала “Црвене реке“.
О књизи су говорили књижевник Анђелко Анушић, генерални секретар Матице српске др Милан Мицић и аутор Радован Ждрале. Књига “Црвене реке“ је пети део петотомника “Црна звезда Срба“ у чијем се садржају могу наћи: “Херцеговачка рапсодија“, “Принцип“, “Не убијајте гласника“ и “Христова књига косовска“ које говоре о вишевековном геноцидном затирању српског народа на простору Балканског полуострава. Тема књиге је невесела, страшна, мучна али и драгоцена за оно што називамо историјским памћењем једног народа о трагичном догађају из Другог светског рата и литерарно тешко описиво страдање два народа, српског и јеврејског. У књизи проговарају три птице гавран, сова и орао, које су сведоци догађаја. Књига није обично књижевно дело, већ споменик настрадалима. Књига садржи аутентичне фотографије, као и меморијалне спискове жртава рације 1942. године у Јужној Бачкој: Бечеју, Вилову, Гадриновцима, Госпођинцима, Ђурђеву, Жабљу, Локу, Мошорину, Чуругу, Шајкашу, Новом Саду.
АНУШИЋ: НИСУ СЛУЧАЈНО ПТИЦЕ СВЈЕДОЦИ ДОГАЂАЈА
О књизи је своје утиске говорио књижевник и рецезент Анђелко Анушић који је истакао историјски значај теме обрађене у “Црвеним рекама“.
– Причу о страдању које су поднела два народа, у књизи, казују гавран, сова и орао, као сведоци догађаја. Није случајно што је аутор изабрао баш ове птице јер оне у култури нашег народа имају неизбрисиви симболички топос. Термином страног порекла “рација“ не може се представити нити описати и тиме заветним учинити покољ Срба и Јервеја у Новом Саду на самомо почетку Другог светског рата. Сви речници страних речи и израза непоткупљиви су нам сведоци, гадна опомена и прекор сумњивим семиотичарима за ово језичко светогрђе. О зверствима потомака Хуна, војска Хуна и домаћих Хуна над српским и јеврејским цивилима само су птице у стању да нам са својих невиних висина и својим тајним језиком кажу последњу реч истине, јер преживелих за трајање оног зла није ни било.
Анушић је истакао да је ово Ждралово дело по свим одликама јединствено у нашој књижевности. Пре све, по разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса, семантичкој згуснутости, пространом контексту, жанровским украшајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, ово дело производи читалачку перцепцију па се тако чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јованово нарицање, трагични спев, дневник, сага, легенда о историји као цикличном отелотворењу зла. Како зло дела у историји непрестано, без интерпукције и не познаје календаре, ни световне ни црквене, отуда је и овај Ждралов рукопис без великих слова и интерпукцијских знакова.
Анушић је посебно истакао значај документарне грађе на крају књиге, о покољу Срба и Јевреја, којима се измиче свака имагинарна тачка ослонца свима који не верују да се то заиста догодило, доказује и показује да је зло оставило иза себе непорециве и незалазне трагове.
МИЦИЋ: РАЦИЈА – ИСТОРИЈСКА ВЕРТИКАЛА ВЕЛИКЕ БУНЕ
Са историјског аспекта, књигу је скупу приближио др Милан Мицић који је истакао да добра књижевност много боље говори о прошлости и историји него што то раде сами историчари.
– Велика књижевна дела знају сурову и сиву историју да оживе, оплемене и да представе ону прошлу стварност, као стварност свог живота. Да представе стварност у вишедимензионалном постојању и, да када уђемо у књижевно дело, почнемо да живимо живот неких прошлих људи. У томе је успео Радован Ждрале у својим књигама. Ждрале оживљава историју и пуни историју оним што она јесте, а то је људска судбина и људски живот и дочарава енциклопедију смрти и историјске процесе који су узбуркани и драматични, али дубоко трагични за људско трајање, али и за оно што остављамо као моралну категорију, а то је категорија добра, која се у оваквим ситуацијама руши и нестаје.
Доктор Милан Мицић се осврнуо на сам термин рација, који ушао у општу свест овог простора, а који је утемељио окупатор. Таква терминологија има дубинско значење и када говоримо о рацији ми уствари говоримо о погрому који се дешава над српским народом на једном историјском и географском микропростору са одређеним циљем.
– Други светски рат био је “начичкан“ крвавим догађајима на простору Бачке. Догађаји који су се дешавали јануару 1942. године само су наставак државне политике Хортијевог режима, која се сводила на одстрањивање и уништење Срба са простора Бачке. Та политика своју историјску вертикалу вуче од Велике буне 1848. – 1849. године, у тај српско – мађарски изузетно крвав сукоб. Сукоби за време Другог светског рата имали су само другачије поводе, а последице су биле такве да су читаве породице истребљене, нестале и остале без наследника. Мицић је нагласио да је вредност књиге “Црвене реке“ Радована Ждрала у томе да нас подсећа на те догађаје, она је опомена и упутство за памћење. Све што смо учили о историји и прошлости заслужује да на то поново помислимо.
Радован Ждрале се захвалио скупу, као и Анђелку Анушићу и др Милану Мицићу на представљању његове књиге. За крај, поручио је да је његова књига само тренутак, а да људска врста треба да се побрине за то да се такви злочини никада не понове.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
