• Назив „Црква Србије“ који се одомаћио у номенклатури Фанара и некадашњих Срба у Црној Гори који су, попут ректора Николића, одлучили да са споменика својих предака избришу длијетом „српске идеале“ који су некда красили њих и Црну Гору потиче из идеологије коју већ дуго идеолошким (тј „теолошким“) каналима распростире управо Фанар.

Пише: Дарко Ђого

Према том схватању, назив једне помјесне Цркве може бити правилан само ако у себи носи географску одредницу. Националним одредницама се, наводно, шире подјеле док се географским оне избјегавају.

ПОЛИСНИ ИДЕНТИТЕТ

Такође, често се истиче да су називи старих патријаршија – дати према градовима, а не према народностима. Тако имамо „Цркву Александрије“ или „Цркву Јерусалима“. Овај аргумент је сасвим бесмислен, будући да се у најранијој прошлости хришћанске Цркве нису називале ни према градовима – у ишчекивању скорог доласка Христовог, најранији називи су били „Црква која пребива у Коринту“, „Црква која пребива у Ефесу“ и сл. Како се са временом уобичајило да се хришћани идентификују са градовима у којима живе, преузели су просто називе градова: „Црква у Коринту“, или „коринтска Црква“, „Црква у Ефесу“ – „Ефешка цркква“. Међутим, у свијету Римског/Источноримског Царства, када је политички и војни систем установио Pax Romana, градски идентитети су били оно посебно, оно са чиме се човјек идентификује у оквиру једне „oеkoumene“. Они су ускоро постали историјски идентитети, а Цркве су се неријетко и сукобљавале сходно својим локалним идентитетима. Тако су Александрија и Антиохија у теологији али и у црквеној управи водиле огорчену полемику чија је жртва био и један Јован Златоуст. У том смислу можемо рећи да је „полисни идентитет“ антике – оно што је национални идентитет данас. А црквена историја нас учи да се сукоби не рјешавају негирањем посебности, идентитета, већ њиховим саображавањем црквеном етосу.

У данашњем свијету зато нема смисла ни фингирати „полисно уређење“ Антике – када се људи не поистOвјећују са својим градовима, већ са својим националним/народним одређењима. Јер, нико није уморен у Пиви, Велици, Сурдулици, Пребилвцима зато што је припадник „Београдске патријаршије“ већ зато што је Србин.

У том смислу је употреба „градских назива“ помјесних Цркава могућа само заједно са народном одредницом: Српска Православна Црква – Пећка Патриајшија, Руска Православна Црква – Московска Патријашија и сл. Дакле: не као начин да се избјегне оно „непријатно“како би се подишло глобалистичкој идеологији која бијегом у оно локално заправо жели да порекне национално, као једини ниво којим се опиремо „интеграцијама“ по мјери бруталне војне моћи и тржишне употребљивости.

НАРОДНИ ИДЕНТИТЕТ

Да ли то значи да свака група људи са одређеним националним одређењем аутоматски добија своју помјесну Цркву?

Не, управо као што ни у антици свака помјесна Црква није била у потпуности „аутокефална“ тј лишена свих веза са околним помјесним Црквама већ су и тада постојали већи црквени окрузи, па није сваки град или територија по дефиницји могао да постане самосталан од онога коме је претходно припадао. Нарочито то није могао самоиницијативно, тако што би се становницима неког града одједном прохтјело да прекину везе са својом претходном мајком-Црквом (Црквом „мајке града“ – митрополијом). Управо зато и постоје црквене процедуре и саборско одлучивање.
Када су људи почели да се идентификују са својим народом, а не са градом као основном зајединцом којој припадају, по истим принципима по којима је у старом вијеку Црква пратила полисни идентитет, у средњем вијеку је почела да прати и народни идентитет Срба, Бугара, Грузина, а касније и других народа.

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ НИЈЕ ПЛОД ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У прилог фанарске тезе о „етнофилетизму“ обично се наводи теза да су савремене нације – и то све, без изузетка – настале тек након Француске револуције, па су се, наводно, тада одомаћили и разни „етнофилетизми“.

Ове тврдње није тешко оповргнути. Натписи на иконама на којима се српски архиепископи наводе баш као „српски“ потичу још из средњег вијека. Има их и касније. као и других свједочанстава. Рецимо, Свети Василије Острошки је потврђен синђелијом 1651.г. у којој се наш патријарх потписује као „Гаврило, милошћу Божијом, архиепископ пећки и свих Срба и Бугара и свих других земаља и Западног Поморја патријарх“. Дакле, осим навођења области – које, запазимо, нису територијалне јединице Отоманског царства, а ни посебне државе – патријарх Гаврило се, далеко прије Француске револуције назива патријархом Срба и Бугара. Ни самим Грцима до скора није било необично да напишу „πατριαρχείον των Σέρβων“ – патријарх Срба. У том смислу, аргумент о „етнофилетизму“ као плоду Француске револуције не може бити прихваћен за озбиљно када су у питању идентитети посвједочени и прије ње. У савременим проучавањима феномена нације, уосталом, већина аутора прави разлику између идентитета који су постојали и прије модерних политичких процеса и оних насталих касније. Срби су засигурно народ чији је идентитет уобличен и раније, али који није успио да начини јединствену националну државу на свим својим земљама, па је стога и даље примјереније називати Цркву Срба – Српском Православном Црквом.

ДВОСТРУКИ АРШИНИ

Код народа који јесу заокружили своју територију па су њихове државе – савремене националне државе, чини се да је сасвим свеједно да ли ћете рећи да је једна Црква „бугарска“ или „Црква Бугарске“. Зар не?

Како то данас бива у свему што ради Фанар, ствар је двосмислена. Са једне стране, Фанар је врло склон да прихвати пројекте националних држава насталих у скорије вријеме у геополитичким процесима. У „томосу“ који су дали тзв „Православној цркви Украјине“ – Фанар се позива на украјинску независност као на одлучујући фактор приликом давања томоса. Како је украјински идентитет настао на негирању руског, а Украјина формирана дугим процесом темељног отуђења руског народа у Кијеву од оног у Москви, тако се сакрализовао један политички процес.

Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767) – ФОТО: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Samuel_I_of_Constantinople.jpg

ФАНАР У СЛУЖБИ НАТО ИНТЕРЕСА

Слично ствари стоје и са данашњим уплитањем Фанара у јурисдикцију СПЦ у Македонији.

Шта се то промијенило за дуге деценије у којима ни Фанар, за рачун хеленске солидарности, није хтио да призна МПЦ? Преспански споразум и укључивање Македоније у НАТО, упркос референдумској вољи народа. Није у међувремену Фанар заволио Украјинце ни признао Македонце већ послужио НАТО-у да уобличи Украјину као анти-Русију и „Сјеверну Македонију“ као дужника и вазала који ће штрецати од свих и свакога и никада се неће сјетити да му је на сјеверу – народ који је воли.

Дакле, Фанар је ту да подржи оне пројекте националних држава, избјегавајући „географским“ називима приговор за етнофилетизам. „Није то македонска православна црква већ Православна Црква Сјеверене Македоније“. Или „није то Украјинска Православна Црква – већ Православна Црква Украјине“. Каузистика, у свом чистом издању.

Међутим, употреба „државних назива“ има и други циљ. Тако се ограничава простирање те Цркве само на њену државну територију чиме се емиграција Украјинаца или Македонаца преузима под крило Фанара.

Тако се уједно наплаћује услуга дата „легализованим“ структурама.

ЗАШТО НИЈЕ ЗАЖИВЈЕЛА АУТОКЕФАЛНА ЦРКВА У АМЕРИЦИ?

Колико је Фанар заиста досљедан чак и својој идеологији „географија, држава а не нације“ најбоље говори чињеница да он никада није прихватио формирање аутокефалне Православне Цркве у Америци којој је Московска Патријаршија дала томос о аутокефалији 1970 и која по свему испуњава критеријуме фанарске идеологије: географски је названа, није национално опредјељена и сл. Али поента прављења „државних Цркава“ по моделу „државе“ 21.вијека за Фанар није довољна за ПЦА тј оне не треба да постоје уколико те државне Цркве нису њене филијале и уколико се старци на Босфору нису питали о њиховој самосталности.

И на крају само да додам да, упркос томе што употреба појма „Црква Србије“ у Фанару није узрокована добром већ лошом намјером, спреман сам да прихватим једно тумачење које ми је понудио наш студент, Грк, о. Пентелис:

– Оче Дарко, то само значи да свугдје гдје је Црква Србије – тамо је и Србија!“