Немогуће је доћи на просторе Херцеговине, а не пробати све чари које ово поднебље нуди. Клима, богати пејзажи и камене улице, само су дјелићи онога што красе ову љепотицу на југу Републике Српске.Међутим, мало ко се одупре жељи за пробањем херцеговачке хране, која се на први залогај чини изразито јака, а већ на другом и трећем преовладава жеља за уживањем у тим аутентичним укусима.Сигурно знате о чему причам, и помишљате на кајмак, сир, мед, и на оно једно посебно јело, у које додајете добар мед, а коме је јако, мора се задовољити  шећером. Јело које представља незаобилазну ставку сваке херцеговачке куће и ресторана-ЦИЦВАРА.Цицваријада је била и саставни дио недавно одржаног сајма. Румена лица домаћица док спремају ово јело , у које су прије свега уткале љубав, гледана су са посебном пажњом.Међутим, није свака цицвара иста, нећемо сада улазити у оно свакодневно боља или лошија, али једноставно сваком од нас одговара укус различит.Домаћице се често расправљају око тог чувеног рецепта, шта ли је заправо тајна добре цицваре, но ипак на крају свака има осмјех на лицу, јер шерпе на крају остану празне.

Једна од учесница сајма Јелица, која је представљала свој ресторан Стара српска кућа, поријеклом Билећанка, која је свој животни пут нашла у Београду, дошла је и ове године да се представи у ономе што зна најбоље да ради, прављењу овог традиционалног јела.Пробајући цицвару, питах из радозналости за рецепт.Нисам добила свакидашњи одговор, да су најбитнији сир, кајмак и брашно. Зачудила сам се, мислећи до тада да је главна „цака“ количина набројаног .А не, она ме увјерила у супротно.Није порекла да су битни сир и домаћи кајмак, али постоје још двије компоненте без којих читав процес не би имао смисла-ЉУБАВ И ВОЉА.Заиста кад боље размислим стварно је тако, јер треба имати вољу да се стоји изнад угријане ватре пар сати и сваки нови покрет масе посматра с љубављу. А круна тога види се на крају, кад цицвара достигне такву густину, такав облик да се у њој , како кажу, лице може огледати.

И заиста зар нису воља и труд све оно што нас покреће, и тјера на савршенство.Међутим, нико се научен није родио, ако сте ових дана шетали каменим улицама Билеће, могли сте чути и ову свакодневну изреку.Спремање цицваре је питање духа и традиције једне породице, начина односа према циљу очувања истог.Тако је и Јелица овај „занат“ научила од своје мајке, гледајући је као мала, како спрема њено омиљено јело.

и тако како каже, на крају путеви је опет воде у Херцеговину, да покаже мајци и осталим да није забоавила на коријене у великом граду.А сигурна је да и странци и наши људи уживају у залогајима овог јела, ма који рецепт био.

АУТОР:ДАЈАНА АЛЕКСИЋ

ИЗВОР:СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА