• Не желим да живим у безличном глобалном селу пуном омамљујућег шаренила, лажи и лицемјерја! Не желим да неко условљава мој народ, да нас тјера да прихватимо да је природно нешто што је неприродно – каже у разговору за СХ Божидар Бјелица Јапан, без сумње, најбољи писац међу инжењерима и најбољи инжењер међу писцима.

Божидар Бјелица Јапан рођен је у Невесињу на Бадњи дан 1960. године када је падао црвени снијег. Гимназију је завршио 1979. године, а дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1985. Због различитости свог инжењерског занимања и списатељског позива за себе каже да је „малени доказ да човјек није занимање“. Друго презиме – Јапан наслиједио је од ђеда Тодора, који је, иако трговац, био учесник многих буна и ратова. У вријеме када је Црна Гора објавила рат Јапану, задесио се у Црној Гори, па су његови суграђани, знајући какав је ратник, били убеђени да је стигао до Јапана.

Непосредан повод за разговор је његов недавно објављени роман Државни удар – Дуг прецима у коме је страдање српске породице приказао кроу визуру једне породице.

• Откуд „Државни удар“?

– Да не бих ишао одвећ широко, само ћу рећи да су моји преци учествовали у „Невесињској пушци“ – сем устаници, били су и писари. Дјед Тодор Јапан, добровољац, учесник многих буна и ратова, био је командант града 1918. кад су дошли ослободиоци. Увјерио сам се у епско јунаштво мог оца… Као дјечак од седам-осам година учествовао сам у припреми атентата на Тита – једна прича у књизи посвећена је том догађају. Ваљда у овим годинама могу да направим државни удар?!

• Шта је, у ствари, државни удар и да ли је данас потребан?

– Наравно!!! Потребан је и неопходан и нама и скоро читавом свијету – први без крви. Доста је овој залуталој планети крви и погибељи! Све гријехове да сперемо у ријеци Јордан! Неолиберални капитализам је ударио у своје лимите. Прешли смо у завршну и најгору фазу егоцентризма: богатствоцентризам и гријехоцентризам. Из руку Господа нас гурају у руке нечастивог. Свијет кључа! Треба да извршимо рехуманизацију друштва…

Не желим да живим у безличном глобалном селу пуном омамљујућег шаренила, лажи и лицемјерја! Не желим да неко условљава мој народ, да нас тјера да прихватимо да је природно нешто што је неприродно.

Ми треба да прекинемо ћутање и лажи о својој прошлости и о нашој садашњости и сви да се промијенимо – вратимо се својој суштини, трезвено сагледамо своју историју и сами је напишемо, сачинимо озбиљан национални програм, вратимо се моралности и доброти, а онда, кад станемо на чврсту подлогу, може доћи препород и будућност какву заслужујемо. То је државни удар!

• Да ли се нови роман ослања на вашу ранију књигу „Државни удар Херцега Стефана“?

– Да, врло су јаке, нарочито унутрашње, везе. Могућ је и обрнут редослијед читања, али и објављивања. Ослања се и на претходни роман „Рат и немир“, и на моју поезију…

• У роману описујете много непознатих догађаја и личности из наше историје.
  

– Упорно понављам да ми не знамо своју прошлост. Скривали су је од нас, фалсификовали, уништавали, а ми ћутали и пристајали на лажи и заборав. Превасходно би држава, наш образовни систем и историчари то морали да промијене, а не један писац или неке искрене патриоте… Радује ме ако сам бар мало одужио дуг нашим прецима и скинуо таму и заборав са величанствених историјских догађаја и личности. За неке од њих ни озбиљни историчари не знају.

• Да ли смо ми ишта научили из историје?

– Познато је да смо ми лоши ђаци учитељице историје. Бројчано смо мали народ са историјом великог народа. (То може бити величанствено, али и да доноси главобоље.) Добри смо и озбиљни учесници, можда чак и миљеници. И сам Свевишњи нас често и озбиљно искушава, мада то не разумијемо баш најбоље. Али кад престану велики историјски догађаји, ми спуштамо своја једра или нам их други цијепају, па плутамо беспућем неукотвљени…

• Роман сте објавили прије  емитовања филма „Дара из Јасеновца“. Бавите се и том темом, али у овој књизи говорите и шире – о колективном страдању српског народа.

– Коначно, толико деценија послије геноцида у Јасеновцу да снимимо филм! Не треба ништа више рећи, та дугогодишња некултура ћутања је наш превелик гријех! Филм је по свим критеријумима урађен јако коректно и професионално. Осјетно је блажи од сурове стварности.

Само бих се дјелимично сложио са посљедњом констатацијом. Чињеница је да је наша прошлост препуна патње и страдања, али и херојских и величанствених дјела, па би требало да се рађамо и с поносом. Нажалост, дуго и упорно наши душмани нас оптужuју за хегемонизам и за Велику Србију. И наш изворни национални устанак из ’41. и антифашизам су доводили у исту раван са усташтвом. Нашу историју су скрајнули и искривили и допустили смо да генерације младих Срба и даље претварају у јањичаре. Исти процес нам се дешавао и крајем двадесетог вијека. Ми смо ћутали о свему и не треба да чуди што данас имамо толико и самооптуживања и острашћености код сусједа. Прича тог „злочиначког антисрпског удружења“ наставља се, па имамо сталне оптужбе за геноцид, започињање првог свјетског рата, за ратове из деведесетих, а наши политичари стално у дефанзиви – вјечито се оправдавају за нешто не питајући шта је са непочинствима других народа у овоме бурету барута и да ли је некада неко од тих грлатих букача икада поменуо наше невине жртве.

• Како тумачите чињенице да Србе оптужују за злочине и ратове и да ли се Срби рађају са теретом страдања и патњи?

– Просто је – лако је малену земљу, медијски слабу, оптуживати и измишљати разне злочине и да то буде тема, а не злочини фашистичке Њемачке, западних колонијалиста, само од Господа независне НДХ. Њима су потребни дежурни кривци, нарочито оне земље и народи који не пристају на слуганство.

• Како сада гледате на изјаву чувеног Светозара Кољевића да су ваше приче „необичности и откровења у српској прози“?

– Признајем да је то за мене био шок: познати академик и изузетан познавалац књижевног дјела тим ријечима да укаже на једног неафирмисаног писца. То ми је заиста значило много и био ми је велики подстрек, јер многима је тада била необичност и да се инжењер бави писањем, на срећу, све док не прочитају неку од објављених књига. Просто – човјек није своје занимање.

И као младом писцу, а сада поготово, јасно ми је да је важно само умјетничко дјело, а да је аутор неважан.

• Спремате ли нешто ново?

– Започео сам нешто сасвим ново, нову авантуру, не сам, већ са Марком Шараном, одличним невесињским сликаром, радим на озбиљном епском стрипу.

Непоправљиви сам заљубљеник у слободу и лет, и даље сањам да летим, упорно летим, док су нас и цијели свијет приземљили неки чудни људи и догађаји. Тренутно радим и на књизи прича и, по први пут, на једној маленој леји с поврћем. Жеља ми је да заокружим Државни удар у нешто што би личило на трилогију. Набавио сам добар дворучни мач…

Т. Ћоровић

Фотографије: Приватна архива саговорника