БОГДАН ЖЕРАЈИЋ – 110 година од уснућа српског апостола Слободе
Слава и част насљеднику косовског Видовдана!
„Осјећам сву тегобу положаја у коме се налазимо. Биједно је наше стање. Дух је окован у окове опште воље. Све што је било велико и свето, право и истинито, све је умукло.“
Ово је једна од посљедњих мисли Богдана Жерајића, подијељена у разговору са пријатељима, јуна 1910. године, непосредно пред лично жртвовање.
Осјећај беспомоћности, потонулост у душевно очајање, народна разједињеност и удворништво најгорих, поробљеност баштине на којој поштење ујармљено тегли… То је слика Босне и Херцеговине након анексије (отимачине правним насиљем) од стране Аустро-Угарске, октобра 1908. године.
Као да се ништа није измјенило, осим вијека превршеног геноцидима над Србима, и у 2020. години живимо исте тегобе – сигуран сам још и горе. Државна добра су грубо опљачкана или у јагми, народ у расулу, биједи и исељеништву, ратни злочинци и силеџије на слободи, пристојност и обзир сатјерани међу приватне зидове, бахатост и непризорност начелствују државом.
У таквој Босни и Херцеговини биљежимо 110 година од мученичке кончине, апостола слободе, Богдана Жерајића.
У кога би данас пуцао херцеговачки Прометеј са понуђене три мете – у хашког праведника Насера Орића док билдује крваве груди насред Босне сребрне, у прекодринске своднике народних мука што од избора до афера изграде четири америчке виле на `класју нашем испод голих брда`, или би опет задњи метак испалио у своје бескомпромисно чело, само сада насред родног Невесиња, колијевке лава, што му пусто оста од грабежи шакала и лисице.
Бијес је наш, Богданова слава!
Знам, сасвим видим да је он вјечно величанствен – Богом дан, како му име вели, а његови идеали су погажени. У Невесиње ми се долази још због њега и оних што га жртвом и чашћу наслиједише. Умјесто на хаџ лакше ми свратити на лозу и кафу поред Жерајићeве свете главе, уздигнуте на постаменту слободе, а обрасле у никоговића тврду ледину. Јер одавно је занемоћала рука што око ње коров плијеви. Наша Десанка је стиховима жаловала што арнаутска рука тријеби траву око косовске Грачанице, ми ево јадикујемо што у Невесињу нема српске бијеле руке да почупа дивљину око Жерајићеве главе.
`Богдан Жерајић је испалио пет метака у генерала Варешанина и један себи у главу, да „одмах умре“. Тиме је показао будућим атентаторима да морају бити спремни на свесну жртву, што ће их сврстати у косовске легенде.`, каже се у једној студији о Принципу, објављеној поводом сто година од Видовданског атентата.
И заиста, Принцип је кроз Жерајића нашао стазу до Косовског пантеона у небеском перивоју.
Наводно је Принцип саопштио својој симпатији: „Јелена, ја обожавам Богдана Жерајића. Често одем у ноћи на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива. На његовом гробу често ме у мислима и зора затекне… Волио бих, Јелена, да и ја постанем онакав херој више него ли стотину живота.“
Прољетос сам у Сарајеву гледао Принципове стопе, које се измјештене чувају у Музеју Сарајевског атентата (до задњег рата музеј Младе Босне). То су и Богданове стопе, а које се невидљиво спустише од Цареве до Латинске ћуприје да Гаврилу припреме бусију. Њих двојица и данас душама корачају између својих мостова на Миљацки, наврате до Старе православне цркве на Башчаршији гдје им Вукашин из Клепаца мироше чела, онда се вину капели Видовданских хероја на старом Кошевском гробљу… Ту се у вихоровима разиђу носећи ведру аву у Грахово и Невесиње.
„Њежни младићи што се бацише на ломачу.“, како их је назвао др Перо Слијепчевић. Са те ломаче једино нам може, опет, гранути какво-такво сунце слободе.
***
Тек што је водитељ свечане комеморације пуковнику Новици Гушићу одјавио званични програм у Невесињу, те поновио вријеме опјела и сахране, пуном двораном се проломи глас, животом отежао, муком промукао.
– Људи, прогласимо Новицу Гушића херојем Херцеговине! Сада је мјесто и вријеме! Огласимо јунака јунаком!
Народ се окрену, згледаше се, оборише погледе друг и садруг, свако се ушути иако је дјеловало да подржавају овај зачудни глас. Јесте, омакла се истина, али је сви пречуше као да хтједоше рећи – овакви какви јесмо недостојни смо и хероја и великих приједлога!
Мене глас отријезни од чамотне тишине која прати догађаје ове врсте. Нешто ме пробуди и гласно ми повика као да ме гони – Ко је онај човјек!? Свака му част за оно што рече!
Покушавајући да дођем до излаза не би ли сустигао непознатог говорника чујем како народ тумачи његове ријечи и повлађује их.
– Добро је вала рек`о! Да има образа, ко што га нема, не би Гушић данас био пуковник, него генерал! Генерал је био и то часнији од свих!
На тргу се размилио свијет те не видим човјека који је малоприје судбински проговорио. Очима га тражим, лијећем погледом по маси као звијезда падалица ноћним небом.
Ама куд се изгуби и ђе утече! Ено га!
Прилазим му журно, поздрављам га и представљам се. Захваљујем му за малопређашњу реченицу. Велим, била је нужда да се то чује! Тако се упознасмо и започе наша прича о Богдану Жерајићу.
– Ја сам Боро Жерајић. Богдан ми је ђед-стриц.
Ми Жерајићи смо старином са горњег тока Мораве, а преселили смо се за турског вакта на горњи ток Неретве. Звали смо се прије тога Кривокапићи, а у српској средњовјековној држави били смо племство орођено с кнезом Лазаром. На Косову су погинула 32 Жерајића, а ми од тада славимо Светог Лазара Праведног!
Вазда смо били уз српску истину, а опет вазда због ње страдавали. Ево види како Богдан заврши!
У вријеме Аустро-Угарске Жерајићи из Невесиња нису могли имати никакву олакшицу сем голу душу, а мало је фалило да нас све затру. Дио се иселио у Србију, прво у Лозницу, а послије тога у Скопље. И данас мојих Жерајића има у Скопљу.
И то да ти велим. Овај споменик Богдану Жерајићу био је макнут од комуниста и утамничен у општинском подруму.
С муком сам успио да га вратим 60-их година. Од тада сам им на мети. Ето, тако ти је то, а ти ово пренеси даље! Бог ти помог`о и нико ти ништа не мог`о!
Горан Лучић
Pingback: БОГДАН ЖЕРАЈИЋ – 110 година од уснућа српског апостола Слободе