Кад је Бог делио срећу, Херцеговину је оставио за крај. Преостали су му само сунце и камен. Можда нема земље која је обдаренија сунцем и каменом од ње.
Кад се сунце скраси на сред неба, тада можда нема земље светлије од Херцеговине.
Кад изнад ужареног камења јара затрепери, тада можда нема земље врелије од Херцеговине.
Кад пун месец заблиста на ведром небу, камење почне да зрачи благошћу. Тада можда нема земље питомије од Херцеговине.
Кад зима заодене у белу одору све што може у око да стане, тада Херцеговина постаје можда најлепша невеста на свету.
Кад није ни ведро ни облачно, камење није ни светло ни тамно, постане сиво. Тада можда нема земље сетније од Херцеговине.
Кад се наоблачи, падне небо на земљу, камење потамни. Тада можда нема земље тмурније од Херцеговине.
Кад Звезда Даница у цик зоре пробуди Бога Перуна уснулог у крошњи Велог Дуба, птичји хорови преплаве песмом брда и долове. Тада можда нема земље веселије од Херцеговине.
Кад Свети Илија изнад облака повезе своје кочије, небо почне да се пролама од громова, муње засевају, ватрене лопте се сурвавају низ падине и литице. И чаири и шуме и реке и потоци почињу да пламте. Тада можда нема земље која задрхти од страха више од Херцеговине.
Кад мећава заметне коло, све живо јој се побожно клања и склања с пута.
Тада Херцеговина постаје земља у којој живот стане.
Кад се ветрови разгоропаде, широм Херцеговине разлежу се њихови опори лелеци. Не зна се да ли то горе наричу за изгубљеним спокојем, или се то отима уздах заборављеног народа: Бог превисоко, а Србија предалеко.
Благоје С. Бабић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
