• Хвала Господу на прилици да и ја данас нешто кажем, на дан када полажемо овај венац пред спомеником Светог Николаја Другог, руског цара.

То је цар, војсковођа, историјска личност која представља нешто сасвим посебно, нешто сасвим особено и нешто потпуно неописиво важно за србски народ. И за руски народ, такође.
У личности цара Светог Николаја Другог обједињено је све што на овом свету треба да буде један император, човек који има власт, а сам његов одлазак је једна врста тајне, нешто што се не може докучити јер је заиста повезан са васкрсењем.

Када размишљамо о томе чину, постоји неколико историјских момената у којима се може мислити увек и постављати питање: то је пад Цариграда, то је убиство руског цара које се одиграло као ритуално сатанистичко убиство које је имало и свој кабалистички запис. Потом је својом судбином заиста показало како раде они који раде на реализацији поретка који и данас успостављају, а опет не верујем да ће га успоставити. То убиство није било случајно, оно је било планирано, то се види из натписа који је ту остао, који је дешифрован и који постоји, рекла бих најверније, описан у самом Британском музеју. Тај број који је испод прозора записан нисам нашла да је неко дешифровао, али у сваком случају је у питању кабалистичка порука.

Казна је извршена, али видимо да то није тако, јер је цар Николај Други, руски цар, данас у свести руског и оног правог србског народа веома жив. И сви ми осећамо мешавину осећања туге, дивљења и достојанства, каква се ни пред чим другим ни пред ким другим, осим у тим мислима и у молитви Светом Николају Другом не сусреће.

Када говоримо данас о Светом цару Николају Другом видимо да су његове убице и даље на истом задатку.

Ми јесмо били у Русији на том ходочашћу и прослави 150 година Јубиларног свесловенског сабора, и то је све било могуће захваљујући Олегу Платонову, који се налази на челу Института руске цивилизације, који је заправо дао и тон и ноту целом том, несвакидашњем, изванредном боравку преко 200 делегата на броду „Принцеза Анастасија“ од Москве до Санкт Петерсбурга. То је било и чудесно путовање „Златни прстен руских градова“, и обилазак светиња и моштију светих у Русији. И то што се тамо догодило је у зони оног у чему јесмо и данас, и увек када говоримо о Светом цару Николају Другом Романову.

ГОЛГОТА ОЛЕГА ПЛАТОНОВА

Олег Платонов се недавно, пре неколико недеља, суочио са неколико оних који су наследници оних који су извршили ово убиство цара, упали су у просторије Института руске цивилизације, испретурали су књиге, прогласили су екстремистичим три књиге… Једна је књига Олега Платонова – О Протоколима Сионских мудраца, друга је књига Ерчака – Реч и дело Ивана Грозног, и трећа је Сергеја Нилуса – Близу је, пред вратима. Књиге су прогласили екстремистичким и забранили Олегу Платонову излазак из земље, нису му дозволили да дође у Србију.

Када погледамо један занимљив податак, који је у овој линији размишљања – Србија плаћа одштету за страдање Јевреја у Другом светском рату на простору Србије, за нешто за шта је одговоран искључиво Вермахт. Знамо да се Старо Сајмиште налазило на територији тадашње Независне државе Хрватске (НДХ). И врло је чудно и необично, и заправо необјашњиво, али је истина – ми плаћамо одштету а Хрватска не. То је толико један скандал сам по себи и спада у домен овог о чему говоримо, и о чему морамо говорити када је у питању руски цар.

Ја бих само подсетила, наше госте из Русије, да је у Краљевини Југославији у време страдања Светог руског цара и Свете породице Романов, било много дешавања за пројаву руског цара. У тексту: „О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији„, СРБски ФБРепортер је на празник Светих Царских мученика 17.7.2015. изнео неколико веома занимљивих података.

У српској штампи је 1925.године писало је о томе да је једна стара Србкиња у рату изгубила два сина, и сматрало се да је изгубила и трећег. Он је био проглашен несталим, али је она мислила да је убијен. И једном, након молитве за војнике у минулом рату, имала је своје виђење, сањала је Светог цара Николаја Другог који јој је рекао – „Син вам је жив и здрав, налази се у Русији, ускоро ћете га видети“. И рекао је – „Нећеш отићи са овога света док не видиш свога сина“. И ускоро, након тога, добила је извештај да је њен син жив, а неколико месеци након тога се и видела са њим.

11.августа 1927.године новине у Београду преносе вест под насловом „Лик цара Николаја Другог у манастиру Светог Наума на Охридском језеру“. Иначе, руски уметник и академик Колесников је био одабран да направи тај нови храм, у древном српском православном манастиру Светог Наума.

Имао је потпуну слободу од оних који су га одабрали да живопише тај храм, да наслика шта год жели, да одабере теме, и он је 14 лукова лако живописао, а петнаести је оставио празан, просто није знао шта ту да наслика.

ЖИВОПИСАО БЕЗ ФОТОГРАФИЈЕ

Једно вече је ушао у храм, и угледао је лик цара Николаја Другог на том петнаестом луку и био је потпуно изненађен тим чудесним ликом. Стајао је као укопан, то су његова оригинална казивања, није могао да заспи целу ноћ…

Ујутру се грозничаво позабавио постављањем лестви, и онда је радио уз зраке излазећег сунца…

Рекао је – „Живописао сам без икакве фотографије. За све време неколико пута указао ми се сам господар, дајући ми објашњења како да живопишем његов лик.

Потпуно ми се то урезало у памћење, завршио сам дело, исписао натпис СВЕРУСКИ ИМПЕРАТОР НИКОЛАЈ ДРУГИ ПРИМИВШИ МУЧЕНИЧКИ ВЕНАЦ ЗА ДОБРА ДЕЛА И ЖРТВЕ УЧИЊЕНЕ ЗА СЛАВЈАНСКИ НАРОД.

У манастир је ускоро дошао командир Битољског војног округа србски генерал Ростић, и угледао је фреску Свето Николаја Другог и расплакао се од ганутости и рекао: За нас Србе то јесте и биће највећи и најпоштованији од свих Светих“.

Србска војска пре Другог светског рата говорила је да се лик Светог руског цара појављује у Саборној цркви у Београду, и да се моли пред иконом Светог Саве за србски народ.

23.маја 1916.године цар Николај Други извршио је смотру Прве србске добровољачке дивизије, она је била саставни део трупа Одеског гарнизона, и Војин Максимовић, начелник штаба дивизије је у својим белешкама оставио опис ове смотре. Каже се да је Цар србске добровољце поздравио на србском: „Помоз` Бог, јунаци!“, а након тога се орило: „Бог ти помогао! Живео! Живео! Живео!“.

Заиста, оно што ја лично осећам је – да има нешто неуништиво, нешто што се не може поразити, ма колико пута покушавали да убију Светог цара Николаја Другог.

Овај филм „Матилда“ је управо то, покушај да се он опет убије, овога пута холивудским средствима. Јер, нису могли да направе „мрачне легенде“, какве су направили за Ивана Грозног, за Стаљина и многе друге Русе, видимо и за Србе се сад производи „црна легенда“ о томе да смо ми „геноцидни народ“.

То ми видимо, сведоци смо тога како настају „црне легенде“. Слава Богу, Светом цару Николају Другом нису могли ни ту „црну легенду“ да припишу. Он је заиста васкрсао у руском народу и у нама свима мислим да је то сада потпуно неуништиво, и ма шта радили, они који то раде – неће успети.

ТЕКСТ ПРИРЕДИЛА: Биљана Диковић/ФБ Репортер