• Врачар. Назван по врачарама, вјеровао је Марко. Ту су Турци мошти светог Саве ставили на ломачу да би Срби из Прека видјели како им светац гори.

Овдје је пијаца сваког дана отворена. Данас су јабуке мирисале. А и дуње. Овдје расте платан већ четири вијека. На њему спава гавран стар два вијека, а може да живи три. Сигурно је унук од онога из народних пјесама. Свједок страдања. Можда се и неки Србин од очаја претворио у црну птицу, остављен да слути и опомиње. Да су несреће краће, на платану би становала нека кратковјека птица. Пјевица. Да га његови чују, ругали би му се. Он и народне пјесме. Није знао да бекне, а гусле никада у руке није узео. Колико траје пијаца, није знао, али би могао да повјерује како је ту од памтивијека. Овдје све траје. На овоме мјесту и вријеме присуствује, не одлази. Сјећање га однесе  пред сами рат, када је постао калфа и купио ловачки карабин за себе и „Рат и мир“ за вољену дјевојку, већ члана напредне омладине, што му је посебно одговарало. Тумарајућу по сјећању ходао је по пијаци одсутно све док пред собом није угледао прелијепу циганку. Прво што му паде на памет бијаше да ли и она врача. То је њихов занат. Друго што га потпуно избаци из лутања по прошлости бијаше њен изглед. Личила му је на њујоршки Кип слободе кога је видио само у новинама. Око главе повезана свилена марама с позлаћеним ресама, сва шарена од главе до пете, лаганог хода, насмијана у друштву двију, чинило му се, пријатељица, прође поред њега тихо попут лахора.Само је звонки смијех остао иза ње и необуздани Марков поглед.

Храм Светог Саве на Врачару

Дуго га је вукла за собом, све док није замакла иза угла старе бурегџинице. Марко је ишао за својим погледом. Зашто не? Страст трагача је узаврела, а времена је имао на претек. Чекао је везу која би му пренијела задатак, а не може се ни изгубити. Знао је да има прикривену пратњу од које се није ни скривао, увијек му је могла добро доћи.

Помишљао је да ће га одвести до черге, са простртим ћенаром и баченим грахом, да ће затећи старог, крезубог циганина са цигаром у устима и сиједим пожутјелим брковима. Мирис дима са огњишта, вика и трк мноштва дјеце, бијаху његова очекивања. Али, довела га је пред кућу, истина приземну и уредну. Није чадор, говорио је изненађен. Па да, ово су варошки цигани. Домаћи. Увијек се дивио том народу. У Европу је дошао у десетом вијеку, заједно с мишевима, бјежећи испред великих земљотреса у Индији, читао је то у „Политици“ коју је мајстор Миле редовно држао на сточићу у фотографској радњи. Никада му није било јасно зашто их сматрају лошим. Они су увијек радили оно што други нису хтјели, мели улице, чистили нужнике, били носачи, а никада никога вријеђали нису и никоме нису били на сметњи. Збуњивала је Марка одбојност према њима. Па ни Срби нису сви пали с неба. Многи Цинцари су постали Срби, иако су још прије доласка Турака били господствен народ