• Док је Аустрија градила веркове по брдима око Билеће, стручни надзор над грађевинама вршио је њихов инжењер сивобијелих очију, као да је албино, жуте таласасте косе и са непримјетно краћом лијевом ногом.

Говоркало се да је мјесечар и да преко грађевина хода испружених руку по читаву ноћ.

Бољег и ревноснијег стручњака царевина није имала.

Ваљало се учврстити и осигурати на граници према књажевини Црној Гори.

Још док је био студент у Бечу, мјесечарио је упадајући у кревете надобудних бечких дама. Да би био при снази, свако поподне би свратио на комад-два “захер” торте.

Био је суверен до другог спрата одакле је могао да искочи кроз прозор а да се не угрува. Даме су уз поподневни чај и торту препричавале мјесечарење: “Ноћас ми је соба била препуна мјесечине”, или: “Имала сам у кревету пун мјесец”, затим: “Прво се кроз завјесе ушуњала магличаста свјетлост од које ме језа подишла, а онда је грунуо мјесец читавом силином”, па: “Ваљао се по мени и котрљао по соби читаву ноћ”…

Трајало је то до пред крај студија када се нечујно увукао у кревет менторове жене. Међутим, догодило се помрачење мјесеца. Професор се изненада појавио на вратима спаваће собе, а Мјесечар је по навици искочио кроз прозор. Тек када је погледао према калдрми, сину му кроз главу да је то био трећи спрат. У магновењу му се указа спас у фијакеру који је управо пролазио испод прозора. Пропао је право на сједиште поред пренеражене даме, која од ужаса није затварала уста док јој он не поможе и тако нађе себи утјеху и преноћиште. Док ју је заносно љубио, смислила је причу “Мјесечар”. Написала је једну од најљепших љубавних прича, а њен Petit chou, како га је звала, остаде с мало краћом ногом. Док су ћаскали уз поподневни чај, говорили су француски док би је посипао сребрнастом свјетлошћу а она га миловала по мекој валовитој коси.

Све је трајало лагодно, мјесец је излазио и улазио у мирисне одаје Бечанке док Царевина не запосједе Босну с намјером да је приведе памети и, како су они тврдили, спаси од сифилиса. Ментор је поодавно смишљао како да се освети Мјесечару, и добро му дође Босна. Уреди да се пребаци у војну службу и тако се задеси у билећком логору.

Није му помогла прича како је мјесечар и да је то у његовој породичној традицији, да не зна када и куда по ноћи хода, јер нико не смије да га пробуди, опасно је, може му се догодити да тако уђе у туђу територију, да га на правди бога убију. По казни је у билећком логору, а причало се да, кад хоће да казне војника, дају му излазницу у град.

Већу казну нису могли да измисле, јер у градићу са десетак кућа и неколико важних објеката који су смишљено изграђени да нагласе ћесарову власт, није било дама, осим оних у малом куплерају, што није одговарало његовом нивоу. Патио је све до ноћи када с верка изнад Мрежице угледа младу чобаницу како тражи одбјеглу краву. Говече ко говече, не зна за границе, па чобаница упаде у царевину, право у руке Мјесечару. Што од страха, што од незнања, заљуби се у странца и дозволи да је објеручке прихвати.

Вријеме је пролазило, а Мјесечар се дању увлачио у књажевину све док чобаница није нестала са границе. Тражећи је набаса на дјечака. Дуго су се споразумијевали, и да не помену име, дјечак не би знао шта га пита. Како да му објасни да је тражи? Понављао је име и рукама показивао, као да је тражи. Дјечак схвати и рече: “Да. То је моја тетка.” Сав срећан Мјесечар пожури да му објасни зашто је тражи: “Ја јебала твоја тетка.” Дјечак скочи и отрча, а Мјесечар сачека да се чобаница појави. Кад оно – два Црногорца!

Верк Дракуљица још и данас одолијева зубу времена(Фото Роми Бабић)

Нико није знао шта је задесило главног надзорника свих фортица према књажевини.

Нико га није ни тражио. Команда је вјеровала да је залутао и пао у неки амбис, а она два Црногорца се докопаше планова утврђења. Осамнаесте су прво напали и опљачкали веркове, а затим логор. Није им било ни тешко јер се Аустрија повукла без испаљеног метка.

Урбани творац Обилића вијенца био је аустријски генерал Гргоције (Galgotzu)

Касније се чуло како је Мјесечар учествовао у шверцу преко Требишњице.

Ноћу је помагао неком муслиману да код Мистихаља чамцем прелази у Црну Гору, превози дуван, картице, шећер, брашно, зачине… Мјесечар је нестао без трага, а билећки трговци омоћали и након рата почели да граде куће око Обилића вијенца. Чак је остао и рецепт за “захер” торту, коју су касније нудили у пансиону, у коме се могао играти билијар и слушати музика са првог градског грамофона на ручни погон.