• Како се Добој 1893. године карантином борио против једне опасне заразне болести

Код нас је прво прешла војвођанску границу, затим се појавила у сјеверној Хрватској и потом се обрела у Босни. Херцеговину овог пута није походила.

Када је кренуо пут Босне, имао је тридесет година. У Босну долази на позив Земаљског музеја у Сарајеву да прикупља старе босанскохерцеговачке, црногорске и далматинске напјеве.

Стигао је истодобно кад и она, али једно за друго нису знали. Она је била поријеклом из Хамбурга. За разлику од њега без позива се упутила у Босну са жељом да се тамо задржи извјесно вријеме. Њезина мисија била је сасвим друге нарави. Било је то крајем деветнаестог вијека. Када се 1892. појавила у Петрограду, изазвала је велику панику. Због ње је те године умро Чајковски јер није хтио да слуша паметне пријатеље, који су му савјетовали да пије само вотку, а не и воду с Неве.

Код нас је прво прешла војвођанску границу, затим се појавила у сјеверној Хрватској и потом се обрела у Босни. Херцеговину овог пута није походила Херцеговину. Границу би обично прелазила ноћу поред уснулих граничара, тако да јој за прелазак нису требали папири. А тамо гдје још није стигла почеле су да се испредају разне приче од уха до уха како је у земљу ушла чудна, млада, још непозната и невиђена сподоба, која пријети да ће уништити цјелокупно становништво ако јој се не супротставе.

Приче су почеле да попримају различита тумачења. Једни су говорили да је то љепотица која има страшну заводничку моћ, други да је плавуша, фатална жена, вјештица која убија погледом. Сумњало се на све и свашта.

У котарима су почеле припреме за обавјештење становништва шта да учини у сусрету с непознатом. Војне постаје увеле су строге мјере: не пуштају војску изван војничког круга. Нико је још није видио, а сви су се плашили. Иако је љето увелико одмакло, нека зебња и страх увукли су се у народ.

Он, висок, коштуњав, с ранцем на леђима пуним књига и записа, са шеширом широког обода, током четири љетна мјесеца те 1893. запутио се прашњавим џадама босанског вилајета. Говорио је неколико језика.

Многобројним сметњама које су му се испријечиле при сакупљању пјесама једнога дана придружила се и она, срећом тек у четвртом мјесецу његовог похода. Али пошто му је омела посјету тузланском крају, није чудо што се почео у мислима свађати с њом.

Питао се: што није сачекала још мало. Зар баш обоје морамо бити на истоме мјесту у исто вријеме.

Како се Добој 1893. године карантином борио против једне опасне заразне болести

И стварно, сусрет с њом баш тада није очекивао. Да је открије или клевеће, није хтио, јер то би било беспредметно и признаје да је и сам дјелимично крив јер је требао имати на уму да би се она тамо могла појавити крајем љета. Стога је требало да раније пријеђе ову четвртину Босне. Крстарио је Босном уздуж и попријеко и тако се у августу запутио на сјевер, низ ријеку Босну, преко Жепча, Маглаја и Добоја до Дервенте.

Вративши се одатле на ушће Усоре, одлучи да отпутује тузланском жељезницом, мада су тад већ сваког дана стизале вијести о чудном понашању незване гошће. Заноћи у дотрајалом “дрвеном хотелу” у Добоју, сличном онима у другим мјестима куда јепутовао, само што је овдје имао собу непосредно уз клозет, па је током ноћи осјећао мирис карбола.

Увече су га упозоравали да одустане од пута и промијени маршруту. Али он није марио за њихове упуте, јер то што о њој причају сматрао је да се не односи на њега.

Наредни дан освануо је суначан, без иједног облачка. Чим је јутарња магла подигла своје бјеличасте завјесе у овој котлини на ушћу ријека Босне, Спрече и Усоре, он је без колебања и пун веселих мисли кренуо на жељезничку станицу гдје је купио возну карту за Тузлу.

Сам је на станици чекао воз, који је требао стићи по њега. Та самоћа није му баш пријала.

Воз је убрзо стигао. А онда, на његово велико изненађење, дочекала га група чиновника и жандара, које раније није видио јер су се били скупили иза његових леђа. Као да су чекали неког монарха, мислио је у себи. Недостајале су још само заставе и музика. Међутим, званично поздрављање било је тихо и једнако за све путнике. Сви су били позвани, боље речено прозвани, да најприје пријеђу у чекаоницу. При томе се интересовање за циљ и тајанственост пута сваког путника испољило на тако дирљив начин, да нико није одолио, него су сви радо све казали, а неки и документима потврдили.

Међутим, ни у овом није било ништа нарочито.

У окупираној земљи, каква је Босна била, вршили су се слични обреди по пропису у многим станицама, и то веома често. Али кад су сви ишчезли у чекаоницу треће класе и кад су се за посљедњим затворила врата, до њега је допрла ријеч “карантин”. И ту задрхта. Кроз његово тијело прођоше жмарци. Пође према прозору чекаонице, обриса руком замагљено стакло и с невјерицом гледа унутра. Чудан призор. Из гомиле путника изводе једног по једног и подвргавају га не баш пријатној процедури.

Изабраног би стављали поред човјека који је имао скривену кутију, а у руци је имао шлауф. Из тога шлауфа прскао је млаз течности као снажни пљусак, а несрећна жртва није смјела употријебити свој кишобран. Извођење је личило на обуку ватрогасаца пред којима је путник представљао запаљену кућу. Само што је “ватрогасац” стајао на мјесту, а “кућа” је морала да се окреће, по наређењу.

При том наређење није давао “ватрогасац”, него срески љекар. Говорио је њемачки, али је умио да псује и гунђа на матерњем језику.

Њему као посматрачу љекар се учинио као створен за овај посао. Поглед му је био тако кисео и бијесан да је неминовно морао појачати дјелотворност карбола на бациле: они су се вјероватно дали у кукавички бијег пред њим да би негдје завршили жалосним самоубиством.

Насупрот њему стајао је као скамењен прислонивши нос на стакло и гледајући у чекаоницу. Тако је већ сасвим био заборавио на воз.

Одједном се разлеже писак локомативе. Шчепа свој пртљаг и пожури да ускочи у воз. Али наједном помисли: Кад се буде враћао из Тузле, задесиће га оно што и остале. И у том тренутку напусти га дотадашња куражност. Отишао је на благајну да му замијене карту и вратио се у Сарајево.

Била је то неумољива пошаст, звана к о КОЛЕРА, која је по Европи чинила страшни помор.

(Билећка трилогиjа ЧЕКАОНИЦА СТРАХА)
Војислав Војо Гњато