Паралелно с Попарином страном водила је улица према градској пекари и Малом логору. Била је то једина државна пекара која је давних педесетих година прошлог вијека хљебом хранила Билећу. Све је рађено ручно.Тијесто се мијешало ручно, а пећ се ложила на дрва, тако да се током ноћи испече око 200 комада хљеба. Уочи Божића ту су се пекле пецивице. Само одважни вјерници користили су ове услуге. Члановима Партије и њиховим симпатизерима било је строго забрањено упражњавање ових обичаја поводом Божића и других вјерских празника као и склапање црквеног брака и крштење дјеце.
Међутим, понеки од њих су у тајности ипак обиљежавали овај празник. У то вријеме нас су у школи постројавали да пјевамо:
Петокрака са пет рога,
ја се борим против Бога,
не борим се против Христа,
он је био комуниста.
Ја сам имао приљежан глас и слух па сам пјевао у црквеном хору који је водио господин Лефко и често био присутан у саслужењу са свештеником у пригодним приликама служења у цркви на што ме посебно подстицала моја мајка, молитвено брижна чуварка вјере прадједовске, традиције части и образа српског.
Активисти Комунистичке партије били су задужени да евидентирају породице које су користиле ове пекарске услуге и тако им отварали досије. Многи су често у јутарњим часовима Бадњег дана навраћали у пекару на такозвану умакалицу, а то је врућ хљеб и масноћа припремљени у тепсији.
У продужетку пекаре налазила се кућа Сима Јањића у којој је у вријеме Аустроугарске била војна кантина. Касније је то његов син Ђоко преуредио у кућу за становање, а затим се надовезивала и његова лимарска радионица.
Тај Ђоко био је посебан. Код њега смо учили возити бицикл, а био је познат и по првом приватном аутомобилу „балила“, који је набавио послије рата. Ауто је био толико стар да је Бране Кокољ говорио како је у њему убијен Фрањо Фердинанд.
У овој згради која зарасла у маховини и данас зрачи дух прохујалог времена стваран људском руком.да младе генерације препознају минули период историје њиховог града односно њиховог насљедства формираног на карактеру ових људи.Када су својевремено окупацијске војске питале мудрог Јевта Попару од чега овај народ живи у Билећи, он је одговорио; „од поштења“
Војислав Војо Гњато
напомена: Овај текст први пут је публикован на порталу Слободна Херцеговина 23. децембра 2015. године.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
