• У Билећи је недавно одржана седница Скупштине Братства Милићевића, на којој су донете многе одлуке од значаја за даље активности. Тако је, као никада до сада, испољена одлучност Братства да се отпочне са активностима које би требало да резултирају подизањем споменика војводи Глигору Милићевићу (1813-1911). 

  

• Како је планирано, споменик би требало да буде завршен 2020. године и откривен на 5. Сабору Братства Милићевића, који ће бити одржан у Билећи. По свему судећи била би то шира акција за прикупљање новчаних средстава, али и за све фазе одвијања активности.

Ко је, заправо, војвода Глигор Милићевић?

Рођен је 1813. у селу Звијерини код Билеће. Отац му се звао Лука Глигор Милићевић. Постао је обор кнез у 23 години живота. Водио је преговоре са Турцима османлијама за смањивање намета Србима у Источној Херцеговини. Године 1849. заједно са војводом Јаковом Даковићем на позив владике Рада одлази на Цетиње, гдје се договара о подизању Срба на буну у Источној Херцеговини, у случају да Турци нападну Књажевину Црну Гору. Када су Османлије послале своје изасланике да Србима одузимају оружје по Источној Херцеговини, Глигор Милићевић, Лука Вукаловић и Стојан Ковачевић су се повукли у планине, гдје су подигли српски народни устанак од чета које су бројале око 700 људи. У вријеме Омер-пашиног напада на Књажевину Црну Гору у периоду 1851—1853, устаничке чете су нападале Османлијске трупе по Источној Херцеговини. Омер-паша Латас је због активности српски устаничких чета један дио османлијске војске морао да остави у Источној Херцеговини. По завршетку рата устаничке војводе су амнестиране. Књаз Данило Петровић је пред почетак битке на Граховцу затражио помоћ од кнежева билећког, гатачког и требињског кадилука за подизање српског устанка у Источној Херцеговини. Током боја на Грахову један дио српских устаника из Источне Херцеговине учествовао је у бици против Турака, а међу њима и војвода Глигор Милићевић.

Након битке на Граховцу 12. и 13. маја 1858. у Цариграду је засједала Европска комисија са Али пашом на челу и 8. октобра 1858. године направила разграничење између Црне Горе и Херцеговине (Стара Херцеговина). Тада су окрузи Грахово, Рудине и Жупа ушли у састав Црне Горе.

Током српског устанка у Херцеговини војвода Глигор Милићевић је командовао завођским и рудинско-опутним одредима. Када су Османлије заузеле манастир Дужи, војвода Глигор Милићевић је ослободио Љубиње и Билећу. Након ослобођења Билеће представник књаза Николе Перо Матановић је изразио намјеру да српски посједи у Билећи буду подјељени, на шта је војвода Глигор Милићевић одговорио: „Ми смо за ово крв пролили и ми ћемо земљу дијелити и обрађивати“. То увриједи Глигора па му одговори: „Зар неће ову земљу обрађивати онај коме је овђе девет ђеда рођено?! Зар су се Херцеговци борили да изгубе и оно што су под Турцима имали?“. Ово је довело до захлађења односа између кнеза Николе и војводе, након чега је војвода Милићевић побегао из Завјетрине у Дубровник. Након неког времена кнез Никола га је позвао на Цетиње и одликовао га.

(WIKIPEDIA)

ЧЕДО БАЋОВИЋ О ВОЈВОДИ ГЛИГОРУ

У књизи ,,Војвода Глигор Милићевић” коју је написао Чедо Баћовић, још се наводи:

,,Кућа Милићевића дала је подоста виђених људи, кнежева и личних јунака, као најпознатији и најгласовитији био је свакако војвода Глигор.

Родио се у Звијерини, вилајет билећки око 1813. Године. Био је окретан, па му је турско ропство тешко падало. Умио је лијепо да прича – добре се ријечи никад није клонио и смјело да иступа у заштиту поробљене раје, знајући да се њоме вазда може постићи више него оклијевањем. Неколико пута је ишао код травничког везира не би ли штогод учинио за свој крај. Успио је  да скине траварину (врста пореза; плаћали су сусједни вилајети – срезови и за вријеме аустријске окупације) за кадилук билечки. Са собом је, у Травник, водио вазда Турчина Шоботу Авдића, из Плане, и неког Милидраговића“…

…,,Као јунак и војвода Глигор Милићевић је добио највеће војничко одликовање – Обилићеву медаљу. Остао је до смрти цијењен и вољен од народа. Умро је у дубокој старости.

О војводи Глигору је остало доста прича и анегдота“.

Да бисмо дочарали војводину мудрост, далековидост, храброст, праведност и хуманост преносимо одломак из исте књиге:

ОВАКО ЈЕ ЗБОРИО ГЛИГОР

(Из житија војводе Глигора Милићевића, казаног њим самим )

Помоз Бог, браћо Ерцеговци, часни оци и наши јереји. Ево и мене старца да вам честитам овај храм гсподњи, ову дивну задужбину, цркву Св.Николе у нашим Симијовима.

Моје се срце весели када видим да још свијетле кандила и још се чате молитве из требника и псалтира. Па ево дођох да прометнемо коју, јер наша је Ерцеговина вазда била земља јунака и паметара, и лијепе пробране ријечи.

Ође још од Ерцега Шћепана, без прекида, трају буне и устанци и свићу крвави уранци.

Ође су године вазда биле зле и немиле. А Турчин отимаше и црно иза нокта, убио га Бог и по саруку и по глави. Па смо писали књазу на Цетиње: „Помози ако можеш, а ако не можеш а ти отпиши да бјежимо куд који, јер овако дурат више не можемо!“ А књаз нам отписа:“ Мурат доби царство наше, Мурату га ваља отети!“ Онда ми заиграсмо крваво коло уз помоћ браће Црногораца, и плану буна од Таре до мора.

Усташе и наши духовници с крстом у једној и ђордом у другој руци, да гоне агарјане са земље Светога Саве. И звекну гвожђе и зациликташе бистри џевердари. А књазу поручисмо да смо прегли да се бијемо док један тече.

И начини се шеснајест баталијона ерцеговачкије. И наш Завођски, које је због бројности и јунаштва, није стидно пофалит се право, назваше „Мала Русија“.

А кад је књаз вронтао Црногорце и Ерцеговце на Црни Кук, у Бањане, стаде дијелити главарства, барјаке и медаље, те тако и нама. Даде командирство Николи Вујовићу, поткомандирство Зеку Анђелићу, капетанство Сави Анђелићу и Јовану Зотовићу, а мене војовдство билећко. И у бојевима, од Дивинаи Дабра, до Вучјег Дола и Приморја, погибоше из нашега баталијона педесет и четири на броју, нека им је свима вјечна памјат.

Потље смо на Горичком пољу ломили оружје и плакали, и умљесто султана добисмо бечкога ћесара. А ми Ерцеговци јопет ноктом у ледину. И лијепо виђесмо: иза сваке буне – Ерцеговина све мања и све тања. Потље књаз даде мало танке земље прљаге у Никшић некојим Ерцеговцима, теке да се љебом ране. Звао је и мене, но ја не одох.

Јес Црна Гора била вазда братско заплеће, али чујем како ни она није више оно што је била. Нека цетињски господари добро завире у праг своје куће, па ће наћи урезане прсте Ерцеговаца, јер доста смо изгорјели за славу и господарство црногорско, а добили нијесмо ништа сем крстова и медаља.

У шкрињама и сада чувамо руво, старо оружје и дипломе од царева и књажева. Прошла су она курјачка времена. Сад су дошла коротна. Не диме старе зубље и не звече оштри анџари, сад грке пљесме завијамо уз гусле и герељамо пребитих гњатова од рада од којега вајде нема.

Ко да је изиш’о мирис из свијета и љубав из цвијета. Намножиле се крађе, похаре и ружне нејуначке смрти. Појавиле се болешчине и помори. Ниђе онога живота и онакије људи. Правде ни у шаку, а лажи на вреће.

Дуго живи ко тешко живи. Наниз’о сам година ко бројаница. Изио сам се к’о косијер и онекадрио добро. Но што ћеш, нико није задовијек ни пјевао и плакао,

Најтеже је, говорили су стари, кад су у кућу празне наћве, а домаћину кад нема домаћице. Умрије ми жена, те падох шћерима на руке, а шћери су туђа вечера.

Таки ми је живот био. Ако немаш авлије, џаба ћеш нафаку ловити.

А тебе млади Ерцеговче, ево мојих потоњих ријечи, јер сам био у твоје дневи, ма ти ниси у моје:

-Не обрћи плећи Турчину и Латину. И не играј уз свачију свиралу. Нека ти свака ријеч удара на слогу. И слушај своје духовнике, своје пастире, који нас воде путевима божјих и земаљских закона. И упамти добро: језик је калајџија, а дјела су мегданџија.

-Чувај ово мало слободице и буди достојан својије предака, јер црно томе ко само потомак остане.

-И добро упамти: кад велики гријеше, мали ћефове плаћају.

-И немој бити страшљивица, јер само пушка добро бије и нож сијече кад је у јуначкој руци.

-И не затури гусле, јер су нас оне одржале. Пљевао сам код књаза у оџаклији, на његовој слави, и кад ми је јадосин погинуо. Али пази: свака трава није за рану, ни свака пјесма за гусле.

-Немој се мразити ниокошта. И лијепо се владај на ови комшилук.

-И на концу да ти речем: све нас чека виђење с Господом, нашим створитељем да нам одмјери према заслугама. Зато молим Бога преблагога и милостивога, који је сам вјечна правда, да се смилује на све нас.

А вама, браћо моја, нека је сретна и дуговјека ова данашња и свака друга работа.

Амин, Боже!

Звонимир Пешић

Академик Матија Бећковић прихватио је позив пуковника Анђелка Милићевића да бесједи на Петом Сабору Милићевића на коме би требало да се открије и споменик војводи Глигору