Књижевница Анђа Шушић недавно је промовисала у Бачкој Паланци чак своје двије књиге, збирку поезије Аурозан и роман Сач. Нама је посебно интересантна и актуелна монографија Гајдобра – наслеђе и савременост.
Шушићева је рођена у Гајдобри, на Аранђеловдан 1947. године. Ту је завршила основну школу. Одлазак у Земунску гимназију био је њен растанак са родним мјестом коме се вратила тек као пензионер. По завршеној гимназији уписала је и дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду – група историја. Радни вијек провела је као средњошколски професор и помоћник директора за наставу. Предавала је историју, основе марксизма и социјалистичког самоуправљања, политичку економију, социологију и филозофију. Удата је, мајка два сина и бака петоро унучади.
Нашим читаоцима је свакако најпознатија монографија Гајдобре али, Ви сте недавно издали и двије нове књиге?
– Да, монографија је и мени посебно драга. То је књига о мом завичају и мом херцеговачком народу. Та сторија је уствари трилогија – Херцеговина, Војводина, Гајдобра – приказ кључних и преломних токова нашег народа. Уз ову књигу, из штампе су изашле још двије књиге које је књижевна критике високо оцијенила. То је збирка пјесама под називом Аурозан и роман – есеј под насловом Сач. Ја сам их урадила, рецензенти су рекли своје, у току су промоције, а видјећемо како ће их читаоци примити. Још двије књиге ће ускоро бити штампане: опет једна збирка поезије под насловом Надахнуће и приповијетке Огледала. Има још доста тога у изради, па видјећемо кад буде и ако буде готово.
Анђа Шушић каже да највише воли да пише о животу.
– Кад кажем, живот, мислим на све његове видове и облике. Радо се упуштам у анализе, упоређивања, истраживања… Проза је мој избор. У поезију сам ушла прихватајући мишљење и подршку мени блиских људи који су бољи зналци од мене… вјерујем да су осјетили нешто што ја нисам видјела и бескрајно сам захвална на томе. Било је ту мало и ината… онако мало, так да се окушам а и личних мотива. Знате инат је чудо и невјероватна покретачка снага. Али, проза је моја љубав, волим да пишем! Читање је моја велика страст, још увијек много читам, то ме никад не умара.
Да ли сте члан неког удружења књижевника?
– Да. Савез књижевника у отаџбини и расејању.То је једна изванредна организација која обједињује много људи међусобно повезаних невјероватним ентузијазмом, позитивна енергија просто носи и даје полет, сарадња је изванредна, добро смо организовани и онда ништа није тешко.
Како сте дошли на идеју да напишете монографију и колико дуго сте је писали?
– Био је то мој дуг према завичају, према мојој Гајдобри. Уствари, сви ми који смо отишли радо се враћамо нашем родном мјесту и осјећамо обавезу да му се одужимо. Тако је и моја одлука да радим монографију била свесрдно подржана. Кроз тај рад жељела сам да искажем и захвалност мојој, ужој и широј породици, Херцеговини, мојим дивним суграђанима, сјајним људима. Овај рад је трајао пуне четири године. Обављено је преко 300 индивидуалних разговора, прикупљена завидна документарна грађа у архивима, матичним уредима, литератури… био је то један озбиљан рад. Не можете монографију завршити, сада већ има доста новог материјала, надам се да ће неко наставити.
Шта нам можете рећи о Гајдобранима? По чему се они посебно одликују?
– Гајдобрани су један достојанствен народ, частан и поштен. Породица је светиња. У Гајдобри је мало разведених бракова. Из стабилних породица, са снажно очуваном традицијом, израстају добри, вриједни и способни људи. Поносимо се са 43 доктора наука и 37 спортских репрезентативаца. Посебно поштовање заслужују људи који су очували економски статус Гајдобре и тако омогућили да село – сада већ варош – опстане и развија се. Услови за живот у Гајдобри су одлични; нема потребе тражити нешто боље јер све је ту…
Спојили сте два појма НАСЉЕЂЕ И САВРЕМЕНОСТ, за које би најчешће млади људи рекли да се међусобно искључују. Колико је данас тешко сачувати насљеђе, које подразумијева све што је блиско души, у савременом свијету баналности и материјализма?
– Насљеђе се лако чува јер је блиско и годи души, уз то херцеговачка дјеца расту. Херцеговци су веома емотивни и одлично знају да би, без очувања насљеђа, изгубили своју оригиналност која је јединство физичке и умне љепоте. Достојанствени су и поносни, толерантни до неке, само њима знане границе и ту, тај ожибљени материјализам нема, скоро никакав утицај. То поштују и млади, то се подразумијева. Није то никаква заосталост…не дао Бог…то је узвишеност чију вриједност је немогуће измјерити уобичајеним мјерилима, то је нешто изнад, нешто што тај народ чини изузетним.
Често смо могли чути да се Херцеговци придржавају завјета предака. Који су то завјети?
– Прво и основно је оно традиционално чојство и јунаштво – завјет Марка Миљанова који се, то слободно могу рећи, најбоље одржава баш међу Херцеговцима. Друго, утврђена мјера човјека је непоколебљива. У Гајдобри се људи мјере по људским особинама, а не ком народу или нацији припадају. Тај проблем у Гајдобри не постоји, сва искушења су успјешно савладана. Поносна сам на то. Треће, оно што је данас права ријеткост, у Гајдобри је веома присутан осјећај солидарности према старим лицима и дјеци. Немоћ се високо уважава…Четврто, уз традицију иде и чување узора; историјских, спортских, научних, књижевних… Пјесник Алекса Шантић је вишеструко апострофиран – школа носи његово име, улица је добила назив по њему, постављена је спомен биста у паркићу. Исто тако Јован Дучић – улица, библиотека, Дучићеве вечери поезије. У центру насеља подигнут је споменик херцеговачком војводи, Луки Вукаловићу, урађен мурал Александру Кисину погинулом на Кошарама. Гајдобра памти своје узоре и своје хероје. Памти и поноси се њима!
Шта су све добро Херцеговци донијели у Војводину а чиме их је Војводина оплеменила?
– Знате, Херцеговце не може оплеменити нико јер је племенитост саставни дио херцеговачког гена. О томе би могло посебно да се пише. Ако буде таквих размишљања, ја сам спремна да дам свој прилог. А, донијели су у Војводину много. Прије свега, то је здрав народ, спреман да ради и сарађује. Нема комплекс, у ходу преузима оно што је добро и напредно – рецимо; начин обраде земље, организације домаћинства. Војводина и Херцеговина се, у тим стварима, много разликују и није било лако усвојити потпуно нови стил живљења. Спремност на сарадњу, то је било кључно за обје стране. Херцеговци су веома осјетљиви, поносан је то народ. Добро је то…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
