• Једна од непријатности и једна од превара и издаја која је задесила устанике Херцеговачког устанка 1875. године, у борби против Турака, десила се приликом преласка једног броја устаника на територију под контролом Аустрије, међу којима су били Михајло Мићо Љубибратић, један од вођа устанка, и Холанђанка Жана Меркус, члан његовог штаба.

Сви су били ухапшени од стране Аустријских власти и спроведени у затвор, због наводне опасности коју су ширили, а која је могла наводно да нанесе штету Аустрији.

Та храбра Холанђанка, Жана Меркус, авантуристкиња, филантроп и феминисткиња, која је велики део свог иметка определила за помоћ устаницима, која је и сама учествовала у биткама и била уз Мића Љубибратића, успела је некако да се крајем марта 1876. године извуче из заробљеништва, да дође у Дубровник, а одатле, и ако лошег здравља због вишемесечне тортуре и затворског живота, да се искраде од присмотре Аустријских власти и доће у Србију, у Београд.

Лист „Шумадија“ јавио је својим читаоцима „У Београд је стигла и лежи бона позната Холанденскиња госпођица Жана Меркус, која је онако штедро (дарежљиво, издашно – примједба М.Р.) притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини“.

Многи Београђани су желели да је виде и поздраве. Сви листови писали су са много поштовања о доласку ове храбре и племените жене, која није жалила свој живот ни своје богатств у борби на путу ка остварењу слободе српског народа.

Лист „Застава„ објавио је текст о добродошлици приређеној у част Меркусове, чим јој се побољшало здравствено стање.

На први дан Васкрса 1876. године, уз присуство великог броја грађана, у њену част приређена је бакљада, уз музику и пратњу певачког друштва, пред Старим здањем, у коме је Меркусова била смештена. Њена појава на балкону изазвала је одушевљење међу присутнима, уз повике „Живела, живела! „

На скупу, у њену част, међу говорницима био је и Милан Кујунџић Абердар, професор на Великој школи, који је поред осталог у свом надахнутом говору узвикнуо „Слава теби јуначице“ што је раздрагана маса с одушевљењем прихватила.

Како новине бележе, Меркусова се са балкона обратила и поручила окупљеном народу:

„Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача“.

И млади Слободан Јовановић оставио је запис о тим данима. „… Жана Меркус се прочула као Амазонка Херцеговачког устанка, Београд је лудовао за тим женским ускоком …. та женска прилика у народној ношњи с мушком капом на глави изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић“.

Но, ни српски песник Ђура Јакшић није остао равнодушан на долазак Жане Меркус у Београд.

Том приликом објавио је песму „Добродошлица Јованци Меркусовој“.

Свирепства турског грозна прослава
Тежином грдном свога покора
Испунила је цео свет.

Само још душу дивљег Угрина
Дотакнут’ није никад умео
Те грозне славе тупи јек,

Нити је уву глуве Аустрије
Пришапнут’ смео искру милости
Морала људског сјајни век.

Са ружним смехом дивљег човека
Јуначке крви страшну поплаву
С презрењем прати човек тај!

И сада јоште, где на застави
Народа свију вечне светиње,
Крвљу исписан, блешти сјај:

„Слобода роду угњетеноме!“
И сада јоште, где под тим знаком
Девојке једне сева мач,

Где мушке борбе напор стравичан
Са урнебесом облак продире,
Где слабе деце чују плач,

И сада јоште… Девојко дична!
Јованко наша, не Орлеанска,
Ал’ она иста… Анђео чист!…

Заборави им зледи нанете.
Имена твога повести наше
Славу ће носит’ најсјајниј’ лист;

А рода једног ослобођеног
Благодарности чућеш усклике:
„Слава ти, слава, Бајроне наш!“.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић