Најизразитији духовни симбол Мостара – Алекса Шантић – након 150 година од песниковог рођења, претворен је у своју супротност. Најпре је срушен и у Неретву оборен стари турски мост, да би потом дух Шантићевог отпора сили и неправди био осуђен на нестанак.
На чему је почивао и шта је остало од духа Шантићеве поезије, за емисију Контрапункт говори Горан Лучић, члан Удружења Херцеговаца у Београду и члан Председништва Свесрпског словенског покрета.
Слушaоци емисије Контрапункт у прилици су да чују и како је у Удружењу књижевника Србије и САНУ пропраћено 150 година од рођења Алексе Шантића, и његовог парадигматичног националног рада и културног деловања у оквирима „мостарског књижевног чуда“ крајем 19. и почетком 20. века, јединственог у српској књижевности.
Та активност кренула је из певачког друштва „Гусле“, чији је Шантић био дугогодишњи и најуспешнији председник. Са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем, Шантић је чинио језгро мостарске књижевне групе која је покренула часопис „Зора“ (1896-1901), замишљен као настављач традиције коју је покренуо први модерни српски часопис „Српски преглед“ Љубомира Недића.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
