АКАДЕМИК ЈОВАН ДЕЛИЋ: Дучић је платио високу цијену родољубља!
-
Проф. др Јован Делић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, дописни члан Српске академије наука и уметности гостујући на ТВ Корени у емисији Ткање кроз векове говорио је о години коју је САНУ прогласила годином Јована Дучића. За читаоце Српског кола издвојили смо одговоре једног од најбољих познаваоца дјела „српског књаза пјесника”.
Дилема око датума рођења
– У нашим крајевима тешко ћете наћи некога из тога времена за кога сте сигурни кад је рођен. Датуми су се памтили по црквеним празницима, а и црквене књиге су горјеле као и многе друге. Углавном, дешавало се да се накнадно реконструише година рођења, па и датум.
Мислим да је Дучић могао реконструисати датум уз мајчину помоћ, али му није стало до тога. Њему је било стало до тога да буде уписан са 1874. годином. Тако је на његовој крштеници исписан датум 15. фебруар 1874. године, на гробу у Либертивилу и писало „Јован Дучић, 1874–1943, песник”.
Са друге стране била је она његова чувена строфа „Кад мој прах, Творче, мирно пређе, У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе, Између тебе и измеђ мене.” Тај надгробни камен је остао у Либертивилу. По свему судећи академик Миро Вуксановић није погријешио кад је предложио да се 1871. година узме као година на основу које ћемо рачунати Дучићеве годишњице. Зато је Одјељење за књижевност и језик САНУ предложило да ова година буде година у знаку 150 година од рођења Јована Дучића.
О раним радовима
У првом дијелу књиге Рани Дучић, аутора Милоша Милошевића, објављена је студија која обухвата његов стваралачки рад до 1900. године. У њој је наведено да је Дучић 1886. године објавио пјесму Самохрана мајка у сомборском листу Голуб.
Дучић је тада био ђак Трговачке школе у Мостару. Мада је образовање наставио у Сарајеву, том пјесмом је закочарио према Сомбору у коме је касније матурирао на Учитељској школи. Прву збирку је објавио 1901. године, а претходно је написао више од 220 пјесама. У том периоду још увијек је писао ијекавицом. Прве пјесме су писане под утицајем романтике, осјећа се утицај Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја.
Он ће се већ 1908. године ослободио романтике и окренуо модернијем изразу. Пјесник који је кључно утицао на његов развој био је Војислав Илић. Дучић је током студија у Женеви написао есеј који се зове Споменик Војиславу. У њему је оцртао портрет нашег пјесника закључујући да је Илић био западњак, иако је знао само руски језик.
Пријатељство са Шантићем
– Мостар је био велико српско чудо у коме су били Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и срце те групе Атанасије Шола, који је био изванредан организатор. Они су основали друштво Гусле. Са Шантићем га веже велико пријатељство, али је разлика огромна. Шантић је изворно, можда чак био даровитији, али је Дучић свој дар непрестано усавршавао.
Што је био старији, његове пјесме су биле боље. То не значи да његове прве пјесме нису биле довољно вриједне. Треба рећи да је пуне три деценије Дучић био водећи српски пјесник. Наиме, 1911. године у Антологији новије српске лирике коју је саставио Богдан Поповић, а објављена је у Загребу, Дучић је са 33 пјесме био убједљиво најзаступљенији пјесник. То је остао све до своје смрти.
Идеолошки сукоб га одвео у заборав
– Дучић је нападан, прије свега идеолошки. Човјек, који је по мом мишљењу најзаслужнији за његово враћање је Меша Селимовић који је 1952. године објавио један извор његове поезије и прозе и предговор који је морао бити добро избалансиран, јер очевидно су то биле те године гдје је понешто морао критички рећи о Дучићу. Међутим, најзначајније је што је то била прва Дучићева књига која се појавила послије Другог свјетског рата, да би пред крај вијека поново заузео изузетно високо мјесто у српској лирици.
Висока цијена родољубља
– Родољубље га је коштало одмах по рођењу, јер је његов отац Андрија погинуо као херцеговачки устаник, а сахрањен је у једној масовној гробници код Цркве Светог Ђорђа на Посату у Дубровнику. Ти гробови су прво посути пијеском, а онда затворени, буквално и асфалтирани, тако да их данас није могуће наћи.
Дучић је током школовања у Сомбору култивисао своје родољубље, али је по доласку у Бијељину 1893/94. године, направио Светосавску академију. Како је то погранично мјесто било под лупом, аустроугарска власт га је одмах регистровала и дошло је до преметачине његовога стана.
Због пјесама Ој Босно и Отаџбина, био је кажњен и одстрањен из свих српских школа. Нашао је уточиште у манастиру Житомислић и то је за њега било више него драматично искуство јер се растао од једне своје велике љубави. Срећом, по поезију и по њега касније је прешао у Мостар до одласка у Женеву.
Дипломатска каријера
Дучић је завршио Филозофско-социолошки факултет. Планирао је да уђе у дипломатију, примјећујући да су Французи слали у дипломатију пјеснике и угледне људе. Његови пријатељи из времена студија биле су личности које су припремане за дипломатију: Милан Ракић, Јован Скерлић, Коста Кумануди, Момчило Нинчић. Три године прије него што је добио намјештење у Софији 1910. године службовао је као писар и добијао 150 динара од Министарства иностраних дјела.
Дипломатски пут ће га 1912. године одвести у Рим, па 1914. у Атину, 1918. у Мадрид, па 1922. поново у Атину. Од 1924. године био је у Женеви да би 1927. године био пребачен у Каиро. Шеф посланства постаје 1932. године у Будимпешти, 1933. године одлази у Рим, а 1937. у Букурешт. На Бадњи дан 1939. године постао је први шеф посланства који је добио амбасадорско звање. Потом је 1940. године прешао у Мадрид. Осјећао је да ће врло брзо Франко прогласити непожељним југословенског представника и признати НДХ. Тражио је да се повеже са Лисабоном и да се тамо отвори амбасадорско мјесто. И 1941. године био је у Лисабону, одакле долази у Америку и то као неко ко је заправо био у свађи са добрим дијелом краљевске владе и мање или више сам на свијету окружен онима који су окупљени око (американског) Србобрана и око куће Михаила Дучића.
Миладин Милошевић је припремио књигу Дучићеви дипломатски списи и у предговору истакао да је Дучић земљу и народ као дио европске културе и традиције. Био је велики свјетски путник, што се види из његових путописа. Његова књига Градови и Химере једна је од најзначајнијих наших путописних књига уопште.
Реалне политичке процјене
Дучић је први човјек који је уочио да ће се радити на стварању националних сукоба у тадашњој Југославији и да врло лако може наступити братоубилачки рат. Због тога је исмијаван у Будимпешти од својих колега. Међутим, био је врло реалан у процјени политичке ситуације.
Боравећи у Будимпешти и Риму веома добро је видио како се спрема НДХ и како се разара Југославија. На културном плану повезао је Србију са свијетом, јер је својим пјесничким угледом импресионирао многе ауторитете тога времена.
Савршено је препознавао оно што је против интереса његове земље и о томе извјештавао своју владу. Он ће се, као дипломата и као човјек од политике, супротставити Драгиши Цветковићу и сматраће његов избор катастрофом за Србију. А владу Цветковић – Мачек сматраће катастрофалном за Југославију. Дакле, није имао илузија никаквих, тако да је он био један чист Југословен док није видио сепаратистичке тенденције. Онда је био Србин до краја.
Живот у Америци
Дучић је и у Америци писао поезију што свједочи његова посљедња збирка Лирика објављена 1943. године. Дучић је старином и традицијом сматрао да је од Владиславића, па се везивао за Саву Владиславића који је разграничио Кину и Русију. То га је мотивисало да годинама пише књигу Гроф Сава Владиславић. Сарађивао је са Србобраном и са свим снагама покрета отпора које су биле национално оријентисане.
Био је велики противник хрватских министара који су били у тадашњој влади. Сматрао их је „тројанским коњима” и правио је са неког становишта, дипломатске инциденте, јер није пружио руку Грги Анђелиновићу. Просто му је рекао да су његове руке крваве као и свих осталих који не спријечавају и не чине ништа да се сазна о тим огромним убиствима и покољима српског невиног становништва које је плутало Врбасом и Босном и нарочитом Савом.
Дучић је сматрао је да Југословенска влада не чини ништа и због тога је био с њима у тешким односима, изузимајући појединце попут Слободана Јовановића са којима је био пријатељ. Комунисти су били у сукобу с њим, јер је био краљевски амбасадор.
Однос према женама
– Његове љубавне пјесме су много хваљене, али заправо говоре о некој апстрактној идеалној жени.
Међутим, Дучић је жестоко пропатио звог прве велике љубави према Маргити Живановић из Бијељине и то је на њега оставило озбиљне трауме. Дучић се плашио ране смрти и није случајно писао три тестамента. Плашио се и тешке смрти што се види из описа Саве Владиславића.
Жене су га обожавале. Позната је афера са Јованком (Тодоровић) која је била супруга инжењера Танасија. Они су се по наговору Јованке преселили у Врање. Дучић је долазио из Софије у Врање и ту се разбуктавала љубав и све су прилике да је из те љубави рођено дијете, несрећни Јовица, који се касније и убио. Јованка се развела од Танасија, отишла у Нови Сад, па у Загреб и постала глумица и удала се за великога научника Владимира Дворниковића, кога Дучић често цитира и о њему пише. И у свом албуму он има фотографију Јованкину и тога дјечака. Дакле, неће бити да је женомрзац.
Подметнута афера
Много незгоднија афера десила се у Женеви када га је оптужила госпођа Вогел. Очевидно је то била подметнута афера коју је намjестио шеф посланства у Женеви Милутин Јовановић, који је иначе био сестрић Николе Пашића и имао је свуда добре везе. Он му је смjестио аферу и у Каиру. Тек на иницијативу врло моћних људи какви су били Слободан Јовановић, Богдан Поповић и остали успио је да се врати у дипломатију. Практично 3 године је био на бијелом хљебу. Постоји прича о томе да је једна амбасада добијена добрим дијелом љубавним заслугама Јована Дучића, али то су већ легенде.
Љубав према Требињу
Дучић је имао идеју да од Требиња направи српски Вајмар, то је био његов идеал вјероватно мислећи да ће он постати српски Гете. И скупљао је старине и слао у родни град. Требиње 1935. године први пут прави изложбу тих поклона. Онда је подигао и споменик Његошу којег је радио вајар Тома Росандић, а архитекта је Драгиша Брашован. Подигао је и споменик ослободиоцима Требиња на коме су били исписани његови стихови. Усташе су то порушиле, али на основу фотографија све је то касније реконструисано.
Три сахране
– Умро је у малом мјесту Герију. Како Либертивил има велики манастир, тамо је обављена његова друга сахрана. Трећа сахрана је била по његовој жељи у цркви на узвишењу Требиња. Њен ктитор био је Бранко Тупањац, а архитекта чувени Пеђа Ристић. На гробу унутар цркве је плоча са једноставним натписом „Јован Дучић, песник” и ту су положене његове кости. Он је и у смрти, буквално и у трећој сахрани, дијелио судбину своје земље. Искомадана земља у вријеме санкција отежала је и његов повратак, па је преко Москве, Београда, Подгорице стигао у Требиње. Дучић је по трећи пут сахрањиван и заиста нико не може да претпостави да ће тако бити величанствен испраћај. Мислим да никад нико није сахрањен на три сахране, нити је ико имао испраћај као Дучић тај трећи пут. Драгомир Брајковић има запис у коме се описује како је изгледало кад се појавио Дучићев лик испод стакла, испод два–три сандука. У сваком случају, то је нешто што је крајње необично и што није никаква српска некрофилија, него напротив поштовање једног великог човјека који је сахрањен по својој жељи у своме граду. И тај гроб и та црква такође доприносе да тај град буде нешто што је Дучић замишљао.
Поглед на данашњицу
Сигурно би Дучића данас јако занимало како стоји његова поезија и волио би да види своје мило Требиње. Ни најмање не би био изненађен распадом наше Југославије. По мом најдубљем осjећању, тврдио би да ваља учинити све да наш народ буде културни европски народ који чува свој идентитет.
Најбоље Дучићеве пјесме
По мом избору двије најбоље пјесме су Повратак и Натпис. Нашло би се мјеста за још стотинак колико их је издвојио Манојло Данојлић. Дучић је говорио да постоје три вjечне велике теме: жена односно љубав, Бог и смрт. Издвојио би и његову пјесму Међа. Професор Новица Петковић је написао о Дучићу текст под насловом Пјесник међе. Дакле, то је пјесник између два свијета. Смрт је најзагонетнија црта и ко зна шта нас чека с оне стране. О тој загонеци Дучић је написао најљепше стихове које имамо у нашој поезији.
Иначе, Рајко Ного који је можда његов најзначајнији сљедбеник има једну дивну реченицу којом можда можемо и да завршимо ову пручу. „Ако је Његош, а јесте, наша епска парадигма, Дучић је сигурно наша лирска парадигма”. Посебност Требиња је што се њих двојица данас као споменици гледају у хладу вјечитих платана.
Опрема теста: Српско коло
Публиковано у Српском колу број 63.
- Комплетан интервју погледајте на Youtube страници Корени ТВ