• Пред читаоцима је сурова анатомија демографског и привредног нестајања Србије. Ослањајући се на дугогодишњи истраживачки рад аналитичара Бранислава Гулана и податке изнесене на Копаоник бизнис форуму 2026. године, овај текст демистификује статистику и указује на дубину понора у којем се држава налази. Ово није само прича о бројкама, већ о простору који вјековима губимо, док рјешења тражимо у обећањима која никада нису преточена у дјело.

  

Према дубинској анализи коју потписује Бранислав Гулан (Макроекономија, 16.04.2026. године), Србија се налази у стању биолошког и стратешког аларма који се више не може игнорисати. Подаци изнесени на Копаоник бизнис форуму 2026. године осликавају сурову демографску девастацију: од 1991. године земља је изгубила скоро милион становника, а нарочито забрињава чињеница да скоро трећину тог одлива чине инжењери и високообразовани кадрови. Овај егзодус „памети“ није само статистички податак, већ директан ударац на будући БДП земље, док пројекције за 2052. годину предвиђају сценарио у којем ће у Србији живјети свега 5,2 милиона људи, са просјечном старошћу која прелази 46 година.

Овакво демографско растакање неминовно води ка економском апсурду који државу годишње кошта око 900 милиона евра. Србија се данас суочава са парадоксом на тржишту рада гдје, упркос великом броју незапослених у одређеним категоријама, занатски сектор и производња доживљавају колапс због недостатка кадрова. Док млади и даље теже виртуелним свјетовима, реална привреда пати за лимарима, возачима и месарима којима се нуде плате које често превазилазе министарска примања. Резултат је нагли пораст увоза радне снаге, па је само у посљедње двије године број издатих радних дозвола странцима порастао за више од стотину процената, претварајући Србију у земљу која своју будућност гради на увозној енергији са других континената.

Посебан истраживачки куриозитет представља судбина југа Србије, прије свега општине Бујановац, која представља микрокосмос српске историјске трагедије. Овај простор, који сеже до праисторијских Дарданаца и античког Дамастиона, кроз вијекове је био стратешко чвориште и „голема варош“ чак и за вријеме Римљана. Данас је, међутим, Бујановац симбол регионалне неједнакости и демографског „пражњења“ југа зарад преживљавања Београда и Новог Сада. Југ Србије је деценијама политички и економски дискриминисан, поставши резервоар квалитетне радне снаге за сјевер, док сам остаје уточиште нискоквалитетних инвестиција које почивају на јефтином физичком раду, без дугорочне перспективе за младе.

Изумирање руралних дијелова земље досеже тачку без повратка. Статистика биљежи да ће до 2052. године са мапе Србије нестати чак 3.000 села, која се већ сада претварају у инфраструктурне пустиње. У двије трећине српских села нема амбуланте, у хиљадама нема поште ни банкомата, а близу двије стотине хиљада кућа зврји празно. Унутрашња миграција је толико интензивна да ће се половина укупног становништва ускоро сабити у свега неколико градова, док ће простор између њих остати запуштен. Акције насељавања младих у напуштене домове доносе само спорадичне резултате, јер без системског опстанка варошица и мањих градова, сама села немају економски ослонац за живот.

Највећи парадокс српске кризе крије се у неискоришћеном аграрном потенцијалу. Стручњаци оцјењују да би српска пољопривреда, уз радикално нову политику и децентрализацију, могла да генерише приход од невјероватних 90 милијарди евра, што је износ раван цјелокупном садашњем друштвеном производу земље. Умјесто тога, Србија се и даље ослања на извоз сировина у ринфузи — кукуруза и пшенице — умјесто да развија прерађивачку индустрију високе додате вриједности. Док Данска свој капитал у аграру обрће 52 пута годишње захваљујући финалним производима, Србија наводњава једва 1,4 посто обрадивих површина, препуштајући судбину сељака облацима и обећањима која већ деценијама, попут оних о систему Дунав-Тиса-Дунав, остају само мртво слово на папиру.

Закључак који произилази из анализе Бранислава Гулана је недвосмислен: Србији није потребна само популистичка стратегија за подстицај рађања, већ темељна економска и политичка регионализација. Без спасавања варошица, развоја модерног задругарства и инвестирања у наводњавање и прераду хране, Србија ће остати земља старих и празних предграђа, у којој ће путеве градити странци за неке будуће становнике који са овим простором немају историјску везу. Вријеме за празна обећања је истекло; рјешења леже у земљи коју напуштамо и људима које нисмо умјели да задржимо.