Матичне књиге Српске православне парохије Св. Благовештења у раздобљу од 1790. до 1950. године данас се чувају на три места: у Државном архиву у Дубровнику, у Уреду државне управе Дубровачко-неретванске жупаније (матични уред) и у Српској православној црквеној општини у Дубровнику.
У Државном архиву у Дубровнику сачуване су три матичне књиге рођених (1812/1791/–1830, 1826–1833. и 1834–1883), три матичне књиге умрлих (1812–1829, 1826–1833. и 1834–1876) те три матичне књиге венчаних (1812–1829, 1826–1833. и 1834–1857). У матичном уреду налазе се три матичне књиге рођених (1883– 1909, 1909–1934. и 1935–1948), шест матичних књига умрлих (1877–1905, 1905–1921, 1921–1933, 1933–1935, 1935–1945. и 1945–1949) и три матичне књиге венчаних (1858–1905, 1906–1934. и 1935–1948). У Српској православној парохији Св. Благовештења налазе се матичне књиге од 1946. године до данас, по једна књига рођених, умрлих и венчаних.
Све поменуте матичне књиге су добро очуване, без оштећења, тврдо укоричене, а неке су и рестауриране.
Осим првих (1812–1829), све су великог формата, штампане су као формулар с рубрикама за поједине уписе, све су вођене мастилом и све имају (било на почетку или на крају) службени печат надлежне управне власти.
У Архиву православне општине чува се и једна књига која истраживачима може бити од велике користи приликом разних истраживања, а реч је о књизи под називом Анаграф (домовник, стање душа) у којој су пописане све породице по члановима. Ову књигу је 1887. године саставио тадашњи дубровачки парох Јован Бућин, а неке допуне унео је његов наследник Саво Барбић. Прве матичне књиге о којима је овде реч започињу с 1812. годином, дакле у време француске владавине Дубровником, а с великом вероватноћом можемо претпоставити да су уписне књиге постојале већ од службеног оснивања парохије 1790. године.
На тај закључак наводи нас неколико листова у матичној књизи рођених: иако вођење те матичне књиге започиње 1812. године (парох Стефан Новоселац наводи како ју је почео писати в Дубровнику оли Рагузи На 6. декембриа 1812.), у њој се налази попис деце рођене од 1791. до 1812. године. На врху првог листа с тим ранијим уписима стоји напомена да је то копиа извађена из Протокола кршчајем оригиналом кои се по случају налази у Архиву Дубровачког Ц. К. Трибунала, а на дну исте странице напомена: N[ota] B[ene]: сие извади из старог либра Јеромонах Стефан Новоселац. Иако је њихово постојање очекивано и логично, те претпостављене прве матичне књиге (тј. од 1790. до 1812. године) нису сачуване, односно данас нам о њима ништа није познато.
Није искључено да је нека врста регистарске књиге постојала и пре оснивања парохије, у време када су православни верници током 18. века своје верске обреде обављали тајно, без одобрења власти Републике. Описане прве матичне књиге с почетка 19. века вођене су неуједначено у погледу начина уписа: будући да су дубровачку парохију тада опслуживали монаси из далматинских манастира, бројност уписаних података варира у зависности од појединачних монаха–пароха. Кроз матичне књиге уочава се да је с годинама растао број уписаних података, што је највероватније у вези са строгим пропозицијама нове аустријске администрације.
Чини се да су посебно ревносни и прецизни били пароси Стефан Новоселац (1811–1814) и Макарије Грушић (1820–1825), који је у књиге уцртао основне рубрике, а следећи парох, Симеон Илић (1825–1831) додатно их је обрадио. Као што је речено, године 1826. уведене су матичне књиге које су модерне и у данашњем смислу речи: основни образац је штампан и у прегледним рубрикама (ступцима) наведени су тражени подаци. Образац матичне књиге штампан је на италијанском језику (тада једином службеном у Краљевини Далмацији), а био је идентичан за све конфесије. Као резултат грађанских слобода насталих друштвеним и политичким променама после шездесетих година 19. века и увођења уставности у политички живот Далмације, појављују се матичне књиге које су штампане ћирилицом. Осим ћириличних слова, у тим књигама и рубрике за податке биле су истоветне за све конфесије, а једнак је био и целокупни изглед књиге.
Након стварања прве југословенске државе изглед матичних књига унутар Српске православне цркве уједначен је у целој држави, па се од тада јавља нешто другачији изглед матичних књига. Но, сагледавајући развој матичних књига у наведеном раздобљу можемо рећи да су се оне од 1826. године до данас (осим техничких појединости) незнатно промениле. Приликом уписа рођења најчешће се уписивало име детета и родитеља, место и датуми рођења и крштења, име пароха који је извршио обред крштења и име(на) кумова, а у многим случајевима уписивано је и име бабице (примаље) која је помагала при порођају.
У раној фази вођења православних матичних књига има и неколико уписа с оскудним подацима (нпр. недостаје девојачко презиме мајке и сл.), па је тако данас немогуће идентификовати неке особе с истим именима и презименима које се појављују у матичним књигама, али су срећом такви мањкави уписи малобројни. Такође, датум венчања родитеља по правилу није навођен, највероватније јер су многи парови били венчани пре досељења у Дубровник, па се понекад и то наводи у књизи (parenti mariti in Turchia). Занимљиво је да се у првој матичној књизи посебно наводи име бабице приликом рођења и име примаље код крштења, што сугерише постојање обичаја који је забележен у неким крајевима да мајка не иде на крштење детету, већ га на крштење носи бабица (примаља).
Срећом, као што је речено, после 1826. обим навођених података је широк, а уписи постају прецизнији. Иако је рођење најрадоснији догађај у животу брачног пара, оно нам открива и бројне тужне тренутке.
Због велике стопе смртности новорођенчади и деце, уз имена деце која су умрла у првим годинама живота стављан је знак крста. На такву праксу да се деца која су умрла „не броје” па се поред њиховог имена ставља крст, кориснике и читаоце матичних књига упозорио је парох Ђорђе Николајевић на првој страници матичне књиге рођених из 1834. године (N[ota] B[ene]: гди год има крст + то е знак да е оно дијете умрло). Управо због смртности новорођенчади, у бризи да дете не умре некрштено, понекад су их крстили и у родитељској кући одмах по порођају, што је у књизи посебно забележено (због страха смртнога крсти се, batezzato per timor di morte), а у једном случају парох је записао да је дете крстио чим је рођено, али је оно одмах умрло. Иако ретки, својом суровошћу истичу се примери брачног пара Јована Петровог Ковачевића и његове супруге Јелене, чијих је свих шест синова рођених у периоду од 1818. до 1828. умрло у дечјем добу, те брачног пара Јефтана Опуића и његове супруге Јефимије, од чијих је дванаесторо деце само четворо доживело одрасло доба. Деца су најчешће крштена неколико дана после рођења, ређе неколико недеља касније, и то у парохијској Цркви Св. Благовештења на Посату, касније у граду, а није пронађен ниједан случај крштења у Цркви Св. Михаила арханђела на Бонинову.
Када је реч о доласку на свет, треба поменути и двије „рубне” категорије деце – мртворођену и ванбрачну. Мртворођена деца у најраније време нису бележена у матичне књиге (што се закључује из самих књига јер није могуће да у двадесетогодишњем периоду није било ниједног мртворођеног детета), али су од 1836. до 1863. године уписивана у посебан попис. Тај попис приложен је у матичну књигу рођених и из њега се види да су уписивани сви уобичајени подаци о родитељима и детету, осим имена детета (јер га оно није ни добило), уместо чега се наводио пол. Из описаног регистра види се да је у том периоду било 13 мртворођене деце (од којих је двоје било незаконито), а после 1863. и мртворођена деца редовно су уписивана у матичне књиге рођених, односно умрлих. Незаконита деца готово искључиво су се рађала у познатом дубровачком сиротишту (находишту), које је установљено још у првој половини 15. века. Много касније (нпр. 1919) као место рођења наводи се „родилиште покрајинске болнице”. Специфичност ове категорије уписа у матичну књигу је очигледна: у предвиђеној рубрици готово по правилу није забележено име дететовог оца, иако има уписа незаконите деце и с уписом очевог имена.
Занимљиво је да су многа деца у сиротиште донета (било да их је донела мајка или неко други) без икаквих података, а онај ко је донео дете изјавио би да је мајка православне вере. У том случају парох би, по позиву, крстио дете и то уписао као напомену (ово дијете би донешено на 10 ½ сати ноћи на коло у Находишту на Пилама при примаљи Ани Џивановић изјавом да је мати православнога вјерозакона), а 1881. године забележен је и један случај да је дете остављено на путу. Из уписа у књигу види се да је већини деце из сиротишта кум био црквени послужитељ (црквењак).
Иако је број незаконите деце био врло мали, треба посебно истаћи једну специфичност која је уочљива већ на први поглед (код уписа који имају податке о мајци): већина нахочади није домицилног порекла, већ је готово искључиво реч о женама из Боке Которске, које су у Дубровник очигледно дошле да се породе што даље од средине из које су биле пореклом. Матичне књиге венчаних изузетно су важан извор за проучавање историје становништва због обиља података који су се у њих уносили. То нарочито важи за матичне књиге венчаних дубровачке парохије, ако имамо у виду друштвену структуру и порекло већине припадника те заједнице у 19. веку.
У књиге венчаних, осим имена, година и порекла брачних другова, уносили су се исти подаци и за њихове родитеље, а у великом броју случајева током целог 19. века и за њихове кумове. Стога би без матичних књига венчаних данас било готово немогуће открити сложене родбинске, пријатељске и пословне односе који су владали међу њима, јер тако велики распон података везаних за један упис не срећемо у остале две врсте матичних књига. Но и ту се уочавају неке посебности.
Кроз цео 19. век број склопљених бракова годишње износио је мање од пет, с изузетком 1867 (пет бракова) и 1879 (осам бракова). Главни разлог, осим малог броја чланова заједнице, крије се у чињеници да је највећи број православних верника у Дубровнику пореклом био из херцеговачког залеђа, које је било под тешком влашћу Османлија, па су се многи досељавали с породицама, тј. већ венчани, и са децом.
Други разлог, по свему судећи, јесте склапање 187 бракова изван Дубровника, јер се готово сваке године налазе уписи бракова које су склопили припадници дубровачке православне парохије с припадником неке друге православне парохије, углавном из Трста и Боке. Није наодмет поменути да се у матичним књигама венчаних после 1834. захтевао потпис брачних другова и кумова, па се по томе уочава и неуобичајено висока стопа писмености, јер је велика већина особа потписана својеручно.
Иако је постотак потписаних жена у почетку био нешто мањи него код мушкараца, и он се већ до средине века изједначио. У другој половини 19. века забележени су случајеви да је обред венчања обављен у кући младе, а неочекивано се појављују и венчања која су обављена у време божићног или ускршњег поста; у свим наведеним неуобичајеним ситуацијама у матичној књизи забележена је дозвола надлежног епископа за такав поступак (с напоменом одобрава се вјенчање без пировања). Уочљива је и прилично велика стопа бракова склопљених између православаца и католика, која континуира у целом посматраном времену. У периоду између два светска рата може се уочити тренд преласка католичких верника у православну цркву како би били слободни да склопе други брак, што уз број склопљених бракова руских емиграната доприноси непропорционално високом броју исказаних венчања у наведеном раздобљу.
Одлазак с овога света такође заузима посебну књигу: уписи у матичну књигу умрлих извор су од прворазредног значаја за многе научне дисциплине. Осим уобичајених уписа (имена и презимена, датума и места смрти, године старости), матичне књиге умрлих садрже и низ података који указују на друштвени статус особе јер је ту записивано и њено занимање, порекло, узрок смрти, брачни статус и где је особа умрла. Умирало се најчешће у свом дому, било властитом или изнајмљеном, па нам уписи тачног места смрти помажу у слагању слике дубровачке друштвене и урбане топографије 19. века. Очекивано, у првој половини века највећи је број лица умрлих на Пилама и Плочама, а мањи број у граду у зидинама, док се према крају века тај однос мења у корист средишта града, и даље остајући висок на Пилама. У болници се умирало ретко, а чини се да се углавном радило о особама које нису биле из Дубровника (већ из Боке и Херцеговине) и које су у градску болницу долазиле на лечење у време када у њиховом крају није било болница.
Код неких случајева свештеник би записао и те податке (умрла у градскоме ошпедалу гдје је дошла тражити лијека), понекад наводећи и време проведено у болници. Болесник је углавном био припремљен за неизбежно сакраментима (св. тајнама) умирућих, што је такође било важно забележити (снабдјевен св. тајнама, духовно поткријепљен, утјешен христијански), а у напоменама се бележио и (непожељни) изостанак такве припреме (ради ненадне смрти није била поткријепљена св. тајнама, умро ненадно и на пријечац). Друштвени статус покојника највише се види из његовог занимања, па се може уочити да је у првој половини 19. века, супротно увреженој предрасуди да се православно становништво искључиво бавило трговином, врло висок постотак разних занатлија (шаваца, терзија, ћурчија, ћебеџија, пушкара, котлара, златара), уз неколико нижих службеника (стражара, финансијских оружника, судских послужитеља).
Као последица побољшања економског статуса досељених породица, од половине истог века појављују се и припадници слободних занимања (поморски капетан, понеки правник или судски саветник, професор, а наводе се и књигоноша, чиновник итд.). Код заиста ретких изузетно богатих записано је „велепоседник“ (нпр. за Божа Бошковића умрлог 1879) или „трговац и поседник” (нпр. за Ђура Мичића умрлог 1858. или Трифуна Путицу умрлог 1862). III/1 – Попис матичних књига СПЦО у Дубровнику које су се 1858. године налазиле у парохијској канцеларији (Архив СПЦО у Дубровнику)
Друштвени статус види се и из уписа брачног стања, јер је за жене уписано име мужа, с назнаком његовог занимања, а занимљиво је да су неожењене и неудате особе имале статус „младића“, односно „дјевојке“ (како је, на пример, записано у рубрици брачног статуса педесетосмогодишње Марије Кончар, умрле 1889. године). За једну жену уписано је да је била супруга „оног сироте”, за једног мушкарца да је „умро од глади”, док је за Марију Вуковић, умрлу 1913. године у Сиротињском дому на Посату (Задужбина Ковачевић, тзв. Стари дом), једноставно забележено „сиромашица”, као и за Риста Мичића умрлог 1857, код чијег имена пише да је умро неожењен и сиромашан (celibe, miserabile).
Распон животног доба особа уписаних у матичне књиге умрлих врло је широк: најкраће је живело поменуто дете умрло одмах по рођењу, а најдуже је Томо Медар, настојник имања породице Опуић у Лападу, који је 1897. године умро у 105. години, а његова супруга Јованка умрла је 1902. у 102. години живота. Трговац Петар Павловић, рођен у Бару, који је живео у Дубровнику (на Коналу), умро је 1850. у 104. години живота. Условно речено, „неуобичајени” уписи у матичне књиге умрлих укључују самоубице, несрећне случајеве, путнике и жртве епидемије. Тако је, на пример, тридесетогодишњи кројач Алекса Пижо 1843. извршио самоубиство, па је у рубрику напомена (рубрика о месту сахрањивања остављена је празна) уписано да је сахрањен без црквеног обреда („Venne privato della sepultura ecclesiastica per motivo del volontario suicidio”), док је код једне жене наведено да је починила самоубиство у стању душевне растројености (тј. без властите воље), па је сахрањена са обредом.
Несрећни случајеви догађали су се на разне начине, а међу њима су најчешћи били падови и утапања. Године 1813. мајор Игњатије (презиме је нечитко), родом из Карловца, који је био у служби француске (војне?) музике, пао је с тврђаве Ловријенац, а парох је записао да су околности несреће непознате („погребен бише Игњатије [нечитко] маиор, роденец Карлштатски, у служби францусиом, музикиер, који [се] ест сломио словријенца, које [је] неизвјестно”), а 1843. године педесетосмогодишњи Стефан Руњавац из требињског Кременог дола умро је у дубровачком затвору од тешког облика скорбута током истраге која је вођена против њега.
Године 1826. шестогодишња Јелена Опуић упала је у густијерну (цистерну за воду), а педесетдеветогодишња Христина Митровић је 1850. године, „идући са радње из Лапада кући, умрла напрасно на путу код Бонинова”. Кад је реч о путницима, сасвим очекивано, већина смртних случајева односи се на бродски саобраћај. Иако има и забележених случајева капетана и морнара, најчешће су то били путници на парабродима аустријског „Лојда” (Lloyd Austriaco, Österreichischer Lloyd), чија је смрт пријављена дубровачком пароху и који су сахрањени у Дубровнику (као четрдесетшестогодишњи архитекта са Крфа Ђорђо Цуганото (Giorgio Zuganotto), који је 1910. умро на пучини код острва Премуде, путујући из Трста за Александрију), иако је, ретко, било и сахрањених у мору. Већи број епидемија није забележен у матичним књигама, али се два примера ипак истичу.
Будући да је у Дубровнику стално био стациониран велики војни гарнизон, у матичне књиге дубровачке парохије уписивани су и војници православне вере који су умрли у Дубровнику, а у разматраном раздобљу број таквих уписа у књиге није био велики. Међутим, крајем 1848. године у дубровачком гарнизону изненада су у већем броју почели умирати војници, а с обзиром на устрепталост те револуционарне године и гласине да можда неко намерно трује војнике, у Дубровник је чак дошла једна војна комисија како би спровела истрагу о томе. Будући да се радило о једној хрватској граничарској пуковнији, међу чијим је припадницима било много Срба из Лике, у периоду од 9. децембра 1848. до 4. маја 1849. уписано је 13 смртних случајева ових војника, који су сахрањени на војном гробљу у Госпином пољу.
Друга епидемија чије трагове налазимо у матичној књизи умрлих је позната епидемија шпанске грознице, која је 1918–1919. харала европским континентом, па се од 42 смртна случаја 1918. године њој приписује седам. Међу жртвама „шпањолске хуњавице” или „инфлуенце“ (како је у књигама записано) налазио се и млади свештеник Ђуро Поповић, помоћник пароха Саве Барбића, који га је замењивао за време ратне интернације. Занимљиво је да се епидемије колере које су се у Дубровнику појавиле 1836. и 1867. године посебно не уочавају у матичним књигама умрлих (на пример, 1836. забележен је само један смртни случај од те болести). У матичним књигама и дубровачки пароси остављали су сведочанство о себи, и то не само својим уписивањем података о рођењима, венчањима и смрти већ и бележењем разних догађаја и појава у матичној књизи. Они су тако оставили не само сведочанство о свом раду, већ и о својим погледима на свет, размишљањима и судбинама.
У јулу 1823. године парох Макарије Грушић забележио је вест о снажном земљотресу у Дубровнику, а у септембру вест о смрти архимандрита манастира Савине у Херцег Новом Никанора Богетића (био је намесник епископа Венедикта Краљевића у Боки которској), који га је у младости помагао: „Ово писах ја, јеромонах Макарије Грушић бивши он мој благодјетељ кои ме на ућио и свјештеником поставио [нечитко] благословом ја уисто вриеме бивши ја парохом у Рагузу од Славено Сербскаго Народа и доданас пет година, а оданас унапреда Бог зна”. Парох Симеон Илић записао је 1827. да је на дан Св. великомученика Артемија одслужио парастос (иако пише „опијело”) у сећање на јеромонаха Стефана Новоселца, једног од својих претходника који је умро као парох у Дубровнику 1814. године.
Парох Ђорђе Николајевић је приликом свог премештаја из Дубровника (у којем је проборавио скоро 30 година) у Задар, изазваног одређеним закулисним играма, дана 23. априла 1858. у матичној књизи умрлих кратко записао да је по налогу високе власти парохију предао јереју Јовану 189 Берчићу (иначе учитељу у месној српској школи). Но у матичној књизи рођених мало је слободније записао: До данас био сам Парох у овој православној Дубровачкој парохији, а по налогу високе власти предајем исту(…), а на почетку исте књиге раније је напоменуо како све Дате овога Протокола записане јесу по числима Римског Календара Григоријевог, а не по чисилима старог Календара Јулијановог. Касније су лична запажања и маргиналије у потпуности нестале, па их од друге половине 19. века у матичним књигама не налазимо.
Сваки епископ повремено је дужан да обиђе своју дијецезу (епископију) и лично се увери у стање појединих парохија. Између осталог, том приликом епископ проверава рачунске и матичне књиге и на месту где је последњи упис потписује се и евентуално ставља своју напомену. Рубрика у којој се епископ потписао оставља се празном, а следећи редовни упис долази у прву следећу рубрику (иако постоји један случај где се епископ потписао у рубрику с већ уписаним подацима). Тако, на пример, знамо да је службену канонску посету (каноничку визитацију) у склопу своје епископске дужности обавило неколико епископа. Били су то далматински епископи Јосиф Рајачић, који се у матичне књиге потписао 1. септембра 1832, Јеротеј Мутибарић, који се потписао 16. маја 1844. и 27. августа 1846. епископ Стефан Кнежевић, који се потписао 2. септембра 1854. и 14. септембра 1862, а чини се да је највећи број канонских визита обавио први бококоторско-дубровачки епископ Герасим Петрановић, који се у матичне књиге потписао 3. маја 1879, 4. јула 1880, 16. јануара и 16. јула 1883, 4. априла 1887. и 28. децембра 1899. године.
Дана 26. маја 1910. своју канонску посету Дубровнику обавио је епископ Доситеј Јовић, а последњи потпис налазимо 21. јануара 1920. године, када је посету обавио захумско-рашки епископ Кирил Митровић, као администратор бококоторско-дубровачке епархије, па иако знамо да су епископи и касније редовно обављали своје дужности и посећивали Дубровник, више се нису потписивали у матичне књиге, вероватно због промењених правних прописа.
Несумњиво би истраживања трагом вести и бележака дубровачких пароха и њихових епископа у матичним књигама, поготово уколико се употпуне с истраживањима у дубровачком парохијалном и државном архиву, могла донети нова сазнања о устројству и деловању дубровачке парохије. У матичним књигама такође се могу наћи и одрази друштвених процеса и политичких догађаја.
Иако у матичним књигама на III/2 – Попис матичних књига СПЦО у Дубровнику које су се 1937. године налазиле у парохијској канцеларији (Архив СПЦО у Дубровнику) први поглед нема преврата, потреса, револуција и ратова, јер уписи следе један за другим, нема прекида, све је углавном уједначено и матичне књиге имају свој независни ритам, много тога може се из њих ишчитати. Тако се, на пример, као директна последица увођења грађанских слобода револуционарне 1848. године, после дугог периода рестаурацијског апсолутизма Метернихове епохе, допушта употреба „народних” језика, па и ћирилице у матичним књигама, насупрот до тада за све обавезног италијанског језика.
Ту одлуку је на рубу матичне књиге записао парох Николајевић: По наредби Министерства од 13. Мар. 1849. Н. 5230/462 изјављеној у Декрету Губерниалном од 27. Мар. 1849. Н. 6047/1125 и саопштеном часному свештенству окружним Ординариатским писмом од 22. Мар. 1849. Н. 289 дозољавасе, дасе Протоколи Парохиални воде у сербскоме језику. Види [парохијска] Акта Н. 35/1849, да би одмах затим следећи упис смрти дечака Јефта Шкуљевића 1. јула 1849. написао ћирилицом.
Но, као што је познато, уведене грађанске слободе нису дуго трајале, јер је период педесетих година 19. века у Аустријском царству обележио Бахов неоапсолутизам, па су, на пример, матичне књиге венчаних вођене ћирилицом само до фебруара 1852, када је уписивање настављено на италијанском језику, који је дефинитивно нестао из матичних књига тек после потпуног увођења уставности и парламентаризма у Далмацији 1861. године.
Такође, стварање прве југословенске државе 1918. године донело је уједначавање употребе календара за територију целе новостворене државе (што је било договорено Крфском декларацијом), па је парох Саво Барбић у матичној књизи рођених на дну странице у јануару 1919. сувопарно записао како по наредби државне власти 14./27. јануара престаје јулијански календар а од 15./28. јануара за грађане вриједи искључиво грегоријански календар. У матичним књигама се може уочити и избеглички талас руских грађана који су се после 1918. појавили у Југославији, а којих је у Дубровнику био поприличан број.
рво помињање Руса у матичним књигама налазимо већ 1920. године, када је забележено венчање Николаја Белоусова и Нине Глотове. Следећих година, нажалост, биће много већи број „руских” уписа у матичне књиге умрлих, него венчаних и рођених. Уочљиво је да присутност руских емиграната тридесетих година 20. века осетно опада, вероватно јер су се многи одселили у друге градове и државе, а у дубровачким православним матичним књигама уписани су само они који су се у Дубровнику и одомаћили.
Познати устанак херцеговачке хришћанске раје против турске власти (Невесињска пушка, Херцеговачки устанак) 1875–1878. године добро је документован у матичним књигама. Због своје близине жаришту устанка у Херцеговини, управо је Дубровник (уз Книн) био град с највећим бројем избеглица у Краљевини Далмацији, које су пребегле у страху за голи живот. Према писању сер Артура Џона Еванса (Arthur John Evans), тадашњег дописника британских новина и будућег светски познатог археолога, број избеглица на дубровачком подручју био је већи од петнаест хиљада. Иако је овај податак претеран, у матичним књигама рођених и умрлих дубровачке парохије 1875. и 1876. године налазимо вишеструко повећан број уписа. Тако су, на пример, у 1875. години забележена 73 смртна случаја, а у 1876. години 30, у поређењу са просечних 8 из 1873, односно 10 из 1874. године.
Старост и пол покојника варира, па се из тих уписа не може извести закључак о посебној угрожености неке одређене групе лица, осим наравно деце, чија је ионако висока смртност због оскудице била додатно повећана. Више особа умрло је и у местима у околини Дубровника, углавном у Жупи дубровачкој, али су сахрањени на гробљу на Бонинову. Управо због тога упада у очи да у матичне књиге умрлих није уписан већи број умрлих лица у неким другим селима дубровачке околине у која су се склонили (првенствено у Дубровачком приморју) и чији се гробови и данас ту могу видети уз локална католичка гробља.
Такође, у матичним књигама не налазимо потврду о сачуваном предању да су се херцеговачке избеглице и устаници сахрањивали у старом гробљу код цркве на Посату, већ су сви уписани покојници сахрањени на гробљу уз Цркву Св. Михаила арханђела на Бонинову. И у матичној књизи рођених види се траг несрећних догађаја, јер је ту уписан вишеструко већи број деце него обично, па је устаничке 1875. године уписано 63 деце, насупрот уобичајених 9, односно 11 у неколико ранијих година. У матичној књизи може се уочити да је највећи број деце рођен на Плочама, у Лазаретима и тзв. хану изнад Лазарета, дакле на местима где су избеглице у највећем броју и биле смештене, а има неколико случајева да је дете било рођено у Херцеговини, али због ванредних околности није било крштено, па је то учињено у Дубровнику. У рубрику напомена код свих је записано да је дете од прибјеглих родитеља у вријеме побуне херцеговачке, а смртност новорођенчади била је велика.
И два светска рата оставила су свој траг у матичним књигама. У условима немира и несигурности опадало је склапање бракова и рађање деце, па се тако, на пример, ратне 1916. године родило 12 деце, у односу на 36 из 1913. године, да би тај број нагло скочио после рата на чак 59 деце 1921. године, што је велики пораст чак и ако се урачуна број деце руских емиграната и број крштене деце из бракова родитеља који су прешли у православну цркву. Радикалан скок посебно је видљив код броја склопљених бракова, који је током рата знатно опао, па је 1916. склопљен само један, а следеће године два, у односу на 7 бракова из 1913. или 14 из 1914. године, али су зато 1919. године склопљена невероватна 52 брака, што је годишњи рекорд венчања у целој историји дубровачке Српске православне црквене општине од оснивања до данас.
За време Другог светског рата можемо пратити идентичан тренд: број рођене деце опада, па је 1943. рођено само 14, а 1944. године 16 деце (у односу на 55 из 1940), док је 1946. рођено 34 деце. Занимљиво је да се последње дете рођено у 191 ратним околностима зове Здравко (рођен у септембру 1944), а прво дете рођено два дана после ослобођења Дубровника од фашистичке окупације зове се Слободан (рођен у октобру 1944). Остала деца рођена исте године зову се Јадранка, Слободанка, Надежда и Ирина, па се и у избору имена новорођене деце лако може препознати промена тешке ратне атмосфере.
Склапање брака такође је опало, па је 1943. склопљено девет бракова, а 1944. само три, насупрот 24 брака из 1939. или 13 бракова из 1940. године, а већ 1945. венчана су 23 пара. Уочена специфичност очигледна је последица ратних услова у којима су припадници православне цркве били прогоњени: осим тога, велики број венчања није склопљен у парохијској Цркви Св. Благовештења у граду. Сасвим неуобичајено, иако допуштено и могуће, обреди венчања обављали су се у Цркви Св. Ђурђа на Посату, Цркви Св. Михаила арханђела на Бонинову или у кући младенаца. Узрок томе засигурно је била дискреција, па је, на пример, од 9 венчања у 1943. години 4 обављено у граду, 3 на Посату, 1 на Бонинову и 1 у кући младенаца.
Иако ће за потпуну слику о досељавању православних Срба у Дубровник у периоду од средине 18. до средине 20. века бити потребно извршити још доста разноврсних и интердисциплинарних истраживања, уопштена слика ипак се може добити и из досадашњег проучавања матичних књига.
Није нам на овом месту намера да набрајамо све таласе насељавања или сва породична презимена, али ћемо навести неколико примера који оцртавају основне процесе. После првих досељеника који су се од средине 18. века трајно настанили у Дубровнику (у попису становника из 1799. године у граду је живело 108 православаца и 4.175 католика), друга група породица доселила се у периоду француске власти над подручјем бивше Дубровачке републике (1806/1808–1814). Тако је њихов број, према француском попису становника из 1806. године, био око 120 особа у 29 домаћинстава. Најчешћа презимена која се јављају у најстаријим матичним књигама и архивским документима су: Ђурасовић, Правица, Секуловић, Аћимовић, Бошковић, Испировић, Ковачевић, Миличевић, Пајо, Комненовић, Вуковић, Рајевић, Максимовић, Алексић, Поповић, Фимић, Јакшић, Кораћ, Милашиновић, Николић, Паликућа, Суботић, Будисављевић и Голић.
Највећи појединачни прилив православних становника из залеђа догодио се на самом почетку периода аустријске власти над Дубровником, тачније 1814/1815. године, када је у Босни и Херцеговини харала велика епидемија куге. Тада је у Дубровник избегло око 30 породица (иако се све нису у њему трајно задржале), што се види по попису из 1830. године, када је пописано 406 православаца. Међу њима бројчано предњаче досељеници из Херцеговине, и то из Мостара, Требиња и околине, Попова и Стоца. У мањем броју, готово као изузетак, присутна су остала подручја из којих су се православци досељавали у Дубровник: Црна Гора (Подгорица и Бијело Поље), Бока (углавном Херцег Нови), Бар, Сарајево и Грчка (Јанина). Најпознатија презимена из групе досељених пред кугом 1814/1815. године су: Мичић, Бравачић, Ковачевић, Шкуљевић, Опуић, Неимаровић, Павловић.
Томе треба додати да су се неке од малобројних породица које су у Дубровнику живеле још у 18. веку одржале све до почетка 20. века. Оне су се без зазирања мешале с новопридошлим породицама, иако су у православној заједници уживале одређен углед као већ афирмисани „староседиоци”. То и не чуди јер су и сами до јуче били досељеници и разумели су положај оних који су у Дубровнику били у првој генерацији. Међу таквим породицама можемо истакнути пример златарске породичне династије Вуковић.
Крајем 18. века у Дубровнику су радила браћа Лазар (Требиње, 1770–Дубровник, 1828) и Јефто (Требиње, 1778–Дубровник, 1839) Вуковић, а породични посао наставио је Лазаров син Јово Вуковић (Дубровник, 1812–1881) са својим братанцем Јовом млађим. Породица је више пута обдарила цркву на Бонинову и цркву у граду богослужбеним предметима од племенитих метала. Недалеко од градских врата од Пила налазила се породична вила (касније власништво породице Питаревић, данас Шимлеша), а будући да Лазар Вуковић, једини Јовов син из брака с Маријом рођ. Ковачевић, није имао мушких потомака, породица се у 20. веку наставила преко потомака његових кћерки.
Средином 19. века такође се може установити тренд нешто већег усељавања. Тако су се, на пример, године 1851. у Дубровник с породицама доселили трговци Ђуро Лончар, Марко Нинковић, Ристо Вукановић и Томо Јефтановић, братанац Александра Јефтановића (Горогаша, 1800–Дубровник, 1882) који је у Дубровнику живео још од 1812. године. Следеће године доселио се занатлија ћебаџија и сукнар Михајло Божић (1841–1906), терзија Јово Герун (1847–1918), надничар Симо Марић и трговац Симо Мариновић, а 1853. доселио се трговац Михајло Медар, потом 1855. године Ристо Правица, а 1858. Никола Чорбић. Тих година са Зубаца се доселио и Томо Јелић, чији је син Божо (Дубровник, 1868–1941) био познати дубровачки златар. Године 1850. у Дубровник се с братом Васом доселио и Ђорђе Гркавац (Мостар, 1835–Дубровник, 1920), који је постао угледан и уважен трговац, активни члан Туторства црквене општине и добротвор дубровачке и мостарске православне цркве, а из брака с Миленом Спиридионовом Опуић имао је две кћерке.
У трећој четвртини века досељени су Куртовићи (један од потомака, трговац Александар Куртовић /Дубровник, 1885–1941/ био је дугогодишњи члан управе црквене општине), Путице и Берберовићи (браћа Шпиро и Јово). 192 Отприлике у истом периоду у Дубровник се доселио и велетрговац Лука Перовић (Бобовишта, 1829 – Дубровник, 1915) из Бобовишта крај Требиња. Ова породица најпознатија је по његовом сину Јовици Перовићу (Дубровник, 1873–1942), који је у Бечу завршио правни факултет и од почетка 20. века, када се вратио у родни град, постао неизоставни део културног живота српске заједнице у Дубровнику. Држао је многа јавна предавања, организовао бројна културна догађања, учествовао у раду Матице српске и Српског певачког друштва „Слога”, а био је запослен у Државном архиву у Дубровнику. Јављао се чланцима историографског и публицистичког карактера у више новина и часописа, али његов најзначајнији рад је, нажалост, остао у рукопису. Реч је о студиозно замишљеном и опсежном делу о историји српске заједнице и њене православне црквене општине у Дубровнику, написаном искључиво на основу архивских извора. Иако је обавио опсежан посао архивских истраживања и написао велики број поглавља, дело изгледа никада није у потпуности завршио, а његов рукопис данас се чува у Архиву Српске православне црквене општине у Дубровнику.
Још једна породица досељена у том периоду дала је важног члана српске заједнице у Дубровнику. Реч је о породици Јова Кнежевића (Месари, 1838–Дубровник, 1904) из Месара крај Требиња, чији је син др Стијепо (Стефан) Кнежевић (Дубровник, 1870–1951) важна личност културних и политичких догађања прве четвртине 20. века у Дубровнику. По завршеном докторату права, у Дубровнику је отворио адвокатску канцеларију (у почетку с др Влахом Матијевићем, касније самостално), а неко време био је правни саветник Туторства православне црквене општине. У вези с њом је било и његово активно ангажовање око испуњавања тестамента добротвора Константина Вучковића и оснивања Матице српске у Дубровнику 1909. године. Стијепо Кнежевић био је и њен први секретар, а на његовим је леђима био највећи део Матичиних послова у почетним годинама рада.
У периоду пред Први светски рат био је један од водећих чланова Српске странке у Дубровнику и учесник свих важних локалних политичких збивања. После стварања југословенске државе постао је велики жупан дубровачке области. У Дубровнику се у трећој четвртини 19. века појављују три истоимене породице Бубало пореклом из Мионића у Требињској шуми. Прву је основао Илија Бубало (досељен у Дубровник 1860) са својом супругом Милицом рођ. Костовић, а у Дубровнику се по мушкој линији одржала до половине 20. века. Другу породицу основао је Петар Бубало (досељен у Дубровник 1874) са супругом Маријом рођ. Микулић, али се она није дуго задржала јер су се 1890. године одселили у Херцег Нови. Трећу, и у Дубровнику најдуговјечнију породицу основао је Димитрије Бубало (Мионићи, 1857–Дубровник, 1934) са супругом Олгом рођ. Гојковић. Он је био успешан трговац, који је на прелазу векова имао једну од већих трговина у граду. Његов син др Бранко Бубало (Дубровник, 1900–Монтреал, 2001) био је адвокат у адвокатској канцеларији др Ернеста Катића, више година агилни члан управе црквене општине и њен правни саветник, а после Другог светског рата и краткотрајне службе у новој градској управи емигрирао је у Канаду, где је остао до смрти. Његова сестра др Милена Бубало Живојиновић (Дубровник, 1898–1970) завршила је медицину у Грацу те је после кратког службовања у Дубровнику и специјализације у Београду преузела дужност шефа офталмолошке службе при Морнаричкој болници у Мељинама (Херцег Нови), а већи део каријере провела је у Боки Которској, где је дуго година била једини офталмолог. Усељавање из босанскохерцеговачког залеђа у Дубровник било је олакшано и повећано после 1878. године и аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.
У Дубровнику се тада појављује низ породица (Милишић, Бердовић, Ћоровић, Одавић, Јеремић, Мијановић, Вукићевић, Барзут, Џоџо, Вукан итд.), од којих се већина трајно задржала у граду.
Треба напоменути да се у другој половини 19. века с времена на време појављивала и нека породица досељена у Дубровник из нешто даљих крајева (нпр. северна Далмација, Лика, средишња Хрватска), као што је то случај с трговцем Николом Бабићем (Мазин, 1848–Дубровник, 1932) из Мазина у Лици, који је био дугогодишњи предани председник црквене општине. Из Лике је био и др Ђуро Орлић (Личко Петрово Село, 1886–Дубровник, 1981), лекар пулмолог, први модерни фтизиолог и инфектолог у Дубровнику, оснивач дубровачког планинарског друштва „Орјен” и публициста. После 1918. уочава се тренд досељавања и одређеног броја православаца, у великој већини Срба, и из осталих крајева новостворене државе, и то углавном као државних службеника. Међутим, по матичним књигама могло би се закључити да се у већем броју нису трајно одомаћили у Дубровнику, што је и сасвим логично с обзиром на нужно сељење у државној служби. За цело посматрано раздобље може се закључити да су се трајније задржале оне породице које су се у Дубровник доселиле из његовог ближег залеђа. У град су се на прелазу векова у нешто већем броју него раније досељавали и појединци као потребна радна снага, а тај тренд вероватно је помогнут и завршетком железнице према Дубровнику 1900. године. Тако је Анаграфу из 1887. године приложен и попис особа без породице (самаца) које су живеле у граду, најчешће као надничари, шегрти, калфе, трговачки помоћници или чиновници. Према уписаним подацима може се закључити да је овај попис нешто млађи од Анаграфа и да га је саставио парох Саво Барбић, вероватно 1898–1900. године, а стално настањених особа без породице побројано је укупно 108. Према попису становника из 1911. године у Дубровнику и околини живело је укупно 866 особа православне вероисповести.
Ради илустрације најугледнијих презимена на прелазу 19. у 20. век у Дубровнику, навешћемо 193 један насумично одабрани попис куће домаћина из 1902. године.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
