• Малени дечак није ни слутио да је свога оца 4. маја 1999. године последњи пут видео као оца и команданта. Не слутивши да ће његов херој за цео живот, бити управо његов отац, а не неки јунак из бајке.

РАЗГОВАРАЛА: САРА КОЛАК

Деветогодишњи дечак је остао без иједне длаке на својој главици, као симбол и подсетник за цео живот. Када причате са њим, он не осуђује свога оца, поносан је и сматра да је ово један домаћи задатак више за његовог брата и њега. Немања Павловић, син команданта 204. Ловачког авијацијског пука, Миленка Павловића, говори о животу пре и после смрти свога оца.

Када се Немања присети својих тренутака са оцем, прва асоцијација му је безбрижност. Миленко Павловић је био смирен човек, који је поред каријере, балансирао да што више слободног времена проводи са породицом и пријатељима. Један од догађаја из раног детињства, којег се Немања радо присећа, јесте играње у крају у близини зграде, када је због фудбалске лопте, Немања потрчао на пут и за мало настрадао. Отац га је посматрао из стана, очекивао је укор, али на улазу у стан дочекао га је са раширеним рукама и дугим загрљаљем, срећан, али му је објаснио зашто то више не сме да ради.

ПАВЛОВИЋИ НА ОКУПУ: Миленко и Славица са синовима Срђаном и Немањом (приватна архива саговоника)

– Прва асоцијација на оца ми је смирење. Био је јако смирен човек и гледао је да сваки слободан тренутак проведе са мном и са братом и да буде са породицом. Сећам се једног момента, били смо на скијању, ја сам био други или трећи разред, отац је спојио лепо и корисно тако што сам ја на том зимовању научио таблицу множења, скијали смо се низ планину, а када се возимо жичаром онда су следила питања: „Колико је три пута три?“. Уживали смо, а није желео да пропустим нешто у школи. Никада нисам добио батине од њега, никада ружну реч. Он је осамнаест година радио, а од тога је девет година провео у рату.

ПАТРИОТИЗАМ У ГЕНИМА

Миленко Павловић је иза себе оставио супругу Славицу и два сина, Срђана и Немању. Супруга је тада имала тридесет и седам година, Немања девет, а његов старији брат петнаест година. У периоду кад им је највише требао, свој живот је жртвовао зарад своје отаџбине. Колико је било тешко носити се са губитком главе породице, знају само они, али никада нису осудили Миленков чин, сматрају да су добили највећи домаћи задатак од њега. Отаџбину не смеш оставити.

– Моја мајка је нама требала бити и отац и мајка. Недостајао је у свим сферама живота, требала је сама да одгоји два сина. Нама је недостајао отац као глава куће. И данас када разговарамо фали. Фали! Нисмо га никада осудили. Јако је тешко одрастати без једног родитеља, поготово у том неком узрасту, али никада га нисмо „кривили“. Па нема већег чина него кад неко да живот за свога ближњега и своју земљу. Ја сам са оцем растао, имао сам свега девет година, а неко живи са родитељима дуго година, али од њих не добије ништа у смислу неког васпитања, животног пута, домаћег васпитања, а ја сам од њега за тако кратко време много научио и дао нам је велики домаћи задатак. И показао нам је пут којим треба да идемо. То је моје виђење.

Командант Павловић је од малих ногу знао свој позив. Као малени дечак је јасно говорио да жели постати пилот. Средњу војну школу је завршио у Мостару и тако је кренуо стопама пилота. Љубав према отаџбини је наследио од свога оца и деде, слушао је о подвизима својих прадедова, а то су три рођена брата, Нинко, Павле и Радојица, који су учествовали у Првом светском рату и дошли су на Крф, један од њих је чак био у Бизерти, Француској и вратио се, Нинко као његов директни предак је био на Гучеву, рањен, вратио се кући и умро од пегавог тифуса. Тако да је то од самог старта уткано у његово биће и Немања дубоко верује да је то утицало да он крене у војну причу.

ОД МАЛИХ НОГУ ЖЕЛЕО ДА ПОСТАНЕ ПИЛОТ

– Сада ћу да испричам један детаљ из његовог живота, па ћу да цитирам једног нашег свештеника, Ненада Андрића, он ми неће замерити што износим пре времена то што је писао и како је он видео. Он је писао књигу о свим ликовима које је он упознао за њиховог живота и сматрао је да не треба да се забораве, између осталих писао је и о моме тати. Сада ћу да испричам један детаљ који је стварно занимљив, јер је он од малена желео да постане пилот. Он каже:

„Једном је на часу српског језика добио од наставнице Бранке Богосављевић као и сва друга деца, да раде писмени рад на тему: „Шта желим бити када порастем?“, Миленко је написао да жели постати пилот. Наставница га је са чуђењем гледала, онако у похабаној одећи и прслим папучама, насмејала се, а Миленко је наглас поновио своју жељу и рекао је да жели да буде пилот. То је још више изазвало смех код наставнице и неке друге деце у разреду.“

Тако да се та жеља да буде пилот рано појавила, не знам тачно кад, али за војни позив се жеља појавила рано у његовом детињству, а иначе како људи причају, он је волео да оде у свој родни крај, да се тамо дружи са људима са којима је одрастао и када бисте га видели овако са стране, помислили бисте да је то један обичан човек. А мени као сину је то све било нормално да је тата војни пилот, мислио сам да сва друга деца имају такве родитеље и када сам био у основној школи првих пар разреда, тек сам касније постао свестан ко може тиме да се бави и какав је то позив. Био је једноставан човек, ништа необично, као и сви други људи, волео је спорт, лов, природу.

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекло га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Од другог маја призори су били стравични. Тога четвртог маја 1999. године, позив да полети добио је један од млађих официра, али је Павловић телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи. Његова реченица прије полетања, била је судбоносна: „Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!“
Он је полетео ка Ваљеву, своме родном граду. Убрзо се нашао над родним местом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио у борбу против шеснаест НАТО авиона, изненадио их и кренули су у бекство због Павловићевеве одличне одбране. Миленко је након тога у 12.45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона Ф-16 Фајтинг фалкон, који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Страдао је у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница, а погинуо је у авиону “Миг 29”. Сахране се Немања присећа дрхтавим гласом, сваку слику проживљавајуци испочетка и не дозволивши да се икада заборави.

– Сећам се сахране. Неких детаља се сад искрено и не сећам, ја се сећам да су у том моменту кад је сахрана била, биле сирене за ваздушну опасност, али други људи кажу да су тада непријатељски авиони прелетели и неки су маневар извели, што код пилота значи одавање поште. Ја се тога не сећам, кажу да је тако било.

Град Ваљево, не заборавља своје јунаке, па тако ни Миленка Павловића. Њима у част подигнути су споменици. Сваке године четвртог маја се обиљежава помен. Немања је током приче констатовао, да не зна да ли би неки други град, као што ради Ваљево, учинио овакав подвиг, наглашавајући, да се не заборави.

– Имају два споменика, такође и улица у Ваљеву која носи татино име. Ипак су моји родитељи из тог краја, много људи познајемо, тамо нам је родбина, кумови. А и Ваљево је специфичан град, просрпски орјентисан, тако да они генерално не заборављају све знамените људе из свога краја, глумце, песнике, хероје. И зато ја имам то мишљење, али не знам шта би било кад би било, то не могу да знам, али тако се наместило да тата изнад родног града страда и да се то баш ту деси.

СРБИЈА ПАМТИ

Многи хероји, попут команданта Павловића, немају довољно простора, не само у јавности, већ и у школском плану и програму. Случај попут овога је други на свету. Па генерално из последњих ратова, мало људи зна за све страдале људе. Трагедија једног народа није у броју страдалих, већ у броју оних који су заборавили те људе.

– Био сам у Ваљеву на некој свадби и пришао ми је момак и рекао: „Да твој тата није полетео тога дана, моја мајка вероватно не би била жива“. И кад то чујеш, онда ти је срце као планина. Преплави те понос и останеш без текста. И чини ми се да из године у годину све више и више људи чује за тату, не само за тату, него и за све друге људе страдале те 1998. и 1999. године.

Документарни филм „Лет у смрт“, емитован је на годишњицу НАТО бомбардовања 2006. године. Урађена је у продукцији информативног програма РТС-а, док је аутор филма Слађана Зарић. Филм који говори о Немањином оцу, Миленку Павловићу, један је у низу потеза да се чује за херојство комаданта.

– Документарни филм представља једно сведочанство које даје прилику људима да чују за хероја попут Обилића, Синђелића, хероја са Цера и Колубаре, а који је до скоро био међу нама. Ми смо то могли да чувамо у нашим срцима до краја живота, али смо пристали да ту српску причу поделимо са нашим народом. Постоје само два примера у свету, да један командант Ловачког пука погине на неком летачком задатку. Поред тате постоји још један Немац, Валтер Новотњи, период Другог светског рата, само што сви знамо шта су Немци радили у том рату. А ово је одбрамбена прича и према томе суштински се разликују.

Миленко Павловић је током свога живота, због личних успеха и подвига био одликован; Медаљом за војничке врлине, Орденом за војне заслуге са сребреним мачевима (1988.), освојио је прво место у такмичењу пилота ловачке авијације у ватреној ефикасности и извиђању из ваздуха (1989.), те је добио звање инструктора летења (1998.). Постхумно његовој породици су додељене: Повеља са златном плакетом Општине Осечина (1999.), Орден заслуге у области одбране и безбедности првог степена (1999.), Златни ловачки орден у знак признања за заслуге на унапређењу ловства од Ловачког савеза Србије (1999.), Захвалница за успешно руковођење и командовање 204. ЛАП (1999.), Орден за храброст (1999.), Почасни позлаћени летачки знак (2001.), Официрска сабља (2002.), Златни летачки знак (2006.), Орден Светог Владике Николаја- Православна епархија Ваљевска (2011.), за част храборст, витештво и његовање традиције српских ослободилачких ратова, Српска круна доделила му је признање “Свети ратници” на Видовдан (2011.), Орден првог реда “ОРДЕН СРПСКЕ КРУНЕ” за посебне заслуге, херојство, храброст и витештво у рату у одбрани свог народа и отаџбине Србије над градом Ваљевом 1999. године, не жалећи да јуначки положи живот у заштити народне и војничке части (2017.), затим Повеља “ЖИВОТ, ХРАБОРОСТ, ЧАСТ, СЛАВА, СЛОБОДА” од Ваздухопловне фондације “Пилот Михаило Петровић”(2019.). Улице које носе име по Миленку Павловићу су у Ваљеву, Батајници, Новој Пазови, Новом Саду и Осечини, те ловачко удружење и фудбалски клуб у Горњем Црниљеву, спомен обележје у Ваљеву, Осечини и родном селу Горњем Црниљеву и боксерски клуб „Миленко Павловић” у Ваљеву. Не, нисам ово летаргично побројала, већ са разлогом, видевши на основу ових података да Србија, ипак не заборавља своје јунаке, али и да наши млађи нараштаји знају, ко је био Миленко Павловић. Наши јунаци не умиру, они заувек остају симбол нашег чојства и јунаштва. Млађе генерације морају више да уче о својим српским херојима, јер тако чувамо нашу културу сећања.

Владика Милутин и Немања Павловић

– Орден светог владике Николаја је трећи орден у Српској Православној цркви, а први у Епархији Ваљевској. Блаженопочивши владика ваљевски Милутин је то препознао и мени у име породице доделио орден. Тако да је то исто један од лепших доживљаја и један леп гест наше цркве која је успела да препозна, а и да не заборави.

НАЈВЕЋИ СПОМЕНИК – НАЗИВ ВОЈНОГ АЕРОДРОМА У БАТАЈНИЦИ

Војни аеродром Батајница је 2019. године преименован и носи име „Пуковник-пилот Миленко Павловић”. Подвиг на који су Немања и његова породица поносни, јер лик и дело команданта Павловића, не може да избледи.

– Тако је. То је у ствари највећи споменик татин. И то ће бити подстрек неким млађим генерацијама који ће ту доћи да раде, посебно оним који ће ићи на Војну академију, неки путоказ, нека водиља како да живе, да се понашају и да се односе према својој отаџбини.

ИСТОРИЈСКИ ЧАС НА КАМПУ „СТОПАМА НАШИХ ПРЕДАКА“

Немања Павловић је учесник кампа „Стопама наших предака” у организације Свете Србије, где четрнаест дана на острву страдања, Крфу, бораве најбољи ђаци из региона, и на креативан начин уче своју историју, са циљем да никада не забораве ко су и одакле долазе. Немања је у кампу деци одржао историјски час о своме оцу, а пре тога емитован је документарни филм „Лет у смрт”, приближивши им на тај начин лик и дело свога оца. Иако млади учесници нису знали о коме се ради, после историјског часа, њихове породице и пријатељи који нису боравили на Крфу, сазнаће за српског хероја.

– Било ми је јако драго и искрено нисам очекивао реакције тих младих људи, дечака и девојчица. Пуно ми је срце. Велики је понос и част васкрсавати наше јунаке из разних ратова и векова, мог оца и све друге јунаке, и то је ретка и велика привилегија коју ћу ја користити докле год будем жив. И свако од нас ко је био овде на Крфу и посетио сва та места наших страдања, треба да настави тај низ и да прича свима и на било ком месту, како се то никада не би заборавило.

ПРИХОД ОД МАЈИЦА – ХУМАНИТАРНИ ПРИЛОГ ЗА БОЛЕСНУ ДЕЦУ

Фирма „Хорус” из Београда производи мајице са ликом команданта Миленка Павловића, а новац од продатих мајица, породица Павловић даје у хуманитарне сврхе. И овим чином показују колико су велики и да подвиг свога оца не искориштавају, већ само умножавају у лепа дела. Љубав према отаџбини и према свом народу на тај начин наставља да живи и даље.

– Када видим неке младе људе који носе мајице са татиним ликом, поносан сам. И то је једна занимљива прича. Фирма „Хорус“ налази се у Београду. Не знам тачно пре колико, брата је на пумпи препознао власник те фирме, пришао му и ту је настало наше пријатељство. И прије неколико година су они изразили жељу да би могли да праве мајице са татиним ликом и испод лика са неким текстом који описује целу ту ситуацију и да тај приход од зараде од продаје тих мајица, иде за оболелу децу. То је био договор и то и дан данас живи. То је серија од 80 мајица, није то нека цифра, ту се прикупи око 500 евра, али то је оно колико ми можемо и колико је у нашој моћи и то иде у те сврхе. А болесне деце је много, кад год уђеш на друштвене мреже, стално неком детету треба нешто, на жалост. Ми смо се тако договорили да то иде у хуманитарне сврхе и живи то и даље. Иде пар серија годишње.

ИСПУНИЛИ ОЧЕВУ ЖЕЉУ

Немања и његов брат су љубав према отаџбини и свом народу, наследили од оца и мајке. Срђан је на Крфу био три недеље пре Немање, а они су испунили жељу свога оца. Миленко је причао да ће кад оде у пензију пешке да оде на Гучево, пошто у то време војна лица нису могла напуштати земљу, нису имали пашош, па је хтео да иде пешке туда куда је ишао његов прадеда. Срђан и Немања су дошавши на Крф, заправо кренули стопама наших предака.

ТЕКСТ: Сара Колак
ФОТОГРАФИЈЕ: Приватна архива саговорника