• Неко сам ко се одувек трудио да води здрав начин живота, што сви моји пријатељи могу да потврде. И поред свега тога, без иједног симптома, добила сам три дијагнозе канцера у року од шест месеци

Снежана Додер, Удружење оболелих од мултиплог мијелома Србије (Фото: лична архива)

Здрава, целовита и нутритивно богата храна, редовно вежбање (пет до шест пута недељно уз трчање и брзи ход који у то не убрајам), медитација и технике дисања, боравак у природи што је чешће то могуће, избегавање стреса, време за себе и развијена медицинска култура и свест о томе која је обухватала редовне годишње контролне прегледе је нешто што је било нормално у мом животу.

А онда ми је у септембру 2021. године на редовној контроли дојке речено да имам рак.

Уследила је прва операција, друга операција (ипак је нодус „стражар” био малигни), зрачење… У току зрачења пар месеци после тога – добила сам трећу дијагнозу. Чиста егзотика (како рече мој онколог тада) – мултипли мијелом, рак коштане сржи.

Неко сам ко се одувек трудио да води здрав начин живота, што сви моји пријатељи могу да потврде. И поред свега тога, без иједног симптома, добила сам три дијагнозе канцера у року од шест месеци. То се свакоме може догодити…

Иако се здраво храните и вежбате, а вероватно много пре ако то све не радите. Ако сте навикли на дисциплину у исхрани и вежбању – онда вам дисциплина у лечењу неће пасти тешко. Онда ћете прописану терапију лакше поднети уколико имате своје здраве ритуале како да заштитите тело од других отрова. Моја филозофија је у време хемотерапија била следећа: „У реду, моје тело сада мора да трпи све ове отрове да би мени било боље, онда ћу му ја давати само квалитетну храну, што више шетње, здрав сан и позитивне импулсе како би му олакшала да кроз све то прође на најлакши могући начин и да ме извуче на сигурну страну, па ћемо после заједно наставити још јачи, оснаженији и богатији за једно искуство.”

Од самог старта ја сам своје дијагнозе (пратиоце на животном путу, како сам их од скора назвала) прихватила прво као пројекат, на којем треба свесно и предано радити, а после почетног шока (који је код мене трајао дословно један дан) почела сам да размишљам о њима као о свом благослову. Покушала сам да протумачим коју лекцију из њих треба да научим, прихватила сам то као изазов из којег ћу изаћи оснажена, јача и спокојнија. Сваког јутра сам вежбала захвалност, искрено сам била захвална свом телу што пролази све то што пролази због мене (операције, зрачења, циклусе и циклусе хемотерапија, трансплантације…) и захвална на томе што не осећам несносне болове који су чести пратиоци мијелома.

Окружила сам се позитивним људима, који свет гледају очима као и ја, који су спремни да ме погурају ако посустанем или подигну кад паднем, отресу прашину са мене и заједно наставимо даље. Тако оснажена, отворила сам посебну инстаграм страницу @moj.put.isceljenja и почела сам отворено о свему да пишем, о свим изазовима, некад страховима, али много више о победама, смеху и другачијем погледу него што већина пацијената има. Често сам се шалила са пријатељима (а у дубини свог бића заиста то и осећала) да су ми доктори „прикачили” неке дијагнозе само да виде како ћу се са њима изборити. Морам признати да су ми „дали” достојног противника, као маратонац, тркач на дуге стазе, који је у животу све радио на тежи начин и увек ишао путем којим се ређе иде, нисам могла да „закачим” неку лагану или свакидашњу бољку…

Мијелом је болест са којом може да се живи дуго и квалитетно, Може да постане једно добро контролисано хронично стање, уколико се на време открије и уколико се користе адекватни терапијски модалитети, који су свуда у свету реалност, а код нас нажалост – за сада само жеља пацијената.

Када сам то открила, креће моја нова борба. Прво сам се укључила у рад удружења пацијената, а од пре непуна два месеца постала сам и председница удружења, са пуним радним временом. Кренула сам са организацијом годишњег скупа који је одржан средином марта, покренула сам сајт (www.mijelom.rs) и веома активно вођење друштвених мрежа и јутјуб канал, различите видове активности у склопу годишњег плана за који паралелно почињем да тражим средства.

Истовремено је покренута и регионална сарадња, прво кроз документарни филм „Мој мијелом: спремни за нове кораке”, који је настао у сарадњи са неколико удружења пацијената из Централне и Источне Европе, у којем пацијенти деле своје приче, а уз подршку фармацеутске компаније „Јасен”. Филм је заиста вредан гледања и може се погледати на нашем јутјуб каналу. Сарадња се наставља кроз редовне састанке и планирање других заједничких пројеката.

Много је планова, много активности, неке сам отпочела одмах док чекам другу трансплантацију (тренутно се налазим између две) неке ћу наставити када изађем из болнице и мало се опоравим. Сада је моја „мала група” људи из окружења оснажена људима са којима делим исти циљ, а то је да уз иновативне терапије (за које се надамо да ће убрзо бити на листи фонда) наставимо да живимо једним нормалним и испуњеним животом. Подршка институција је неопходна за побољшање услова лечења и надамо се да она неће изостати у будућем периоду, радићемо свим снагама на томе да је и добијемо.

Нисам случајно изабрана за председницу овог удружења, ипак сам ја маратонац који никада не одустаје и не губи битке!

Данијела Давидов Кесар / Политика.рс