Рано јутро над ријеком, било гдје и било када је заиста посебан и непредвидив доживљај. Тај сусрет са водом када се раздвајају ноћи и јутра зна да буде као у бајци, али понекад и пун језе, страха и чудних ишчекивања. Због тога сви сусрети са ријеком никада нису исти па ни када се у различито вријеме сусрећете са истом ријеком на истом мјесту.
Аутор Раде Лаловић у Старом Броду
Да. Баш тако.
Ево ме на обали Дрине, у Андрићграду, у Вишеграду таман на мјесту гдје се улијева Рзав у Дрину. На том ушћу Дрина је заиста широка. Уз обалу Андрићграда и уз ону на супротној страни на различитим везовима се љуљушкају чамци, барке, бродице и понеки прави ријечни брод па онда није ни чудо што понеко овај дио Дрине од старог Мехмедпашиног моста па низводно све до језера Перућац зове и вишеградско море.
Али не пишем ја ово нити због Дрине, нити због Андрићграда, нити због чудних праскозорја на води. Ово јутро у мени буди један другачији немир. Једно другачије осјећање пуно ишчекивања и неке чудне стрепње. Наиме, јуче је био научни скуп у Андрићграду, у Андрићевом институту, а тема је била везана за страдање Срба у Старом Броду на Дрини у прољеће 1942. године. И не само то да је важно. Важније је што се о томе није смјело ни мислити, ни говорити све до пред крај прве деценије 21. вијека, а све зарад ирационалне фантазије о тобожњем суживоту жртава и џелата.
И ево, Божјом вољом, данас, и ми учесници поменутог научног скупа, и многи други поштоваоци старобродских мученика са њиховим случајно преживјелим потомцима припремамо се да одемо у Стари Брод на отварање музеја жртвама усташког покоља над Србима тог тужног прољећа 1942. године.
Прво ће бити служена јутарња литургија у храму, у Андрићграду. Тај храм, та црква је вјерна копија Високих Дечана и као што Високи Дечани бдију над Косовом, ова црква бдије над валовитом Дрином шаљући њеним валовима молитве спасења не само Андрићевом на мосту распетом Радисаву са Уништа, него и старобродским мученицима за њихов спас душа и вјечнују памјат.
Након одслужене литургије силазимо на пристаниште у Андрићграду. Ту нас чека неколико већих и мањих ријечних бродова и мирно лице проте Вукотића који нас тихо распоређује ко ће на који брод. Ми, смо са члановима удружења Јадовно 1941. из Бањалуке. Тим бродом, за Стари Брод на церемонију отварања музеја страдалим жртвама усташког злочина у Старом Броду 1942. године крећу и високи званичници Републике Српске.
Сунчан је дан. Ведро. Бродови мирно клизе низ Дрину. Вода некако чудно и тајанствено шушти и запљускује бродску крму и стране брода. Док слушам тај тајанствени шум воде и гледам озбиљна лица сапутника на уласку у високи дрински кањон гдје се изнад нас види само трака плавог далеког слободног неба, незнам одкуд, ваљда негдје из подсвијести у сјећање ми долазе стихови дјевојачких пјесама које су оне, чувајући овце, тугујући за најмилијим, а онда и поред комунистичке забране сјећања на старобродске жртве, у планинским завјетринама, гледајући тужно према дринском кањону пјевале у самоћи свједочећи да сјећање на најмилије сурово ликвидиране није нестало.
Дрина вода рањенике носи Сестра брата познаје по коси
Или:
Дрино водо јеси ли дубока Може ли те прегазит дјевојка
Ова друга пјесма директно подсјећа на многе дјевојке које су баш са ових литица кањона, бјежећи пред усташком хордом, у групама, њих по десетак скакале у хладну Дрину, само да их усташке прљаве руке не дотакну.
Пролазећи кроз стрми кањон Дрина се због вјештачке акумулације нагло шири и ту, уз лијеву обалу бродови лагано пристају. Пред нама је на самој обали музеј подигнут као свједок страдања старобродских мученика, те голоруке српске нејачи. То је једини српски музеј подигнут српским жртвама на српском етничком простору.
Фотографија преузета са сајта visegradturizam.com
У води испред музеја скулптуре српских жртава прекривене бијелим платнима, а на обали огромна маса народа пристиглог из Рогатице и с подручја Сарајевскороманијске регије. Потомци и сродници старобродских жртава. Ни шибица нема гдје да падне. Због тога већина пристиглих бродицама и другим пловилима остаје на води.
Ми лагано силазимо с брода и кроз већ пристиглу масу једва пролазимо изнад простора предвиђеног за програм отварања овог музеја. Све је спремно, и свештеници, и државни званичници, и народ на земљи и на води. Опело служе четири владике и двадесетак свештеника. Гробна је тишина. И птице, и природа се некако утишали. Само се чује молитва. А онда из више хиљада грла, некако узвишено, болно и библијски тајанствено, да се до неба чује и молитвени рефрен свих присутних док им низ лице незаустављиво сузе теку: „Вјечнаја памјат, Вјечнаја памјет, Вјечнајааа….“
Након опела, и заслужним прегаоцима овог подухвата подијељених признања лагано у дугој поворци и у тишини улазимо у музеј на чијим зидовима су исписана имена око 7000 жртава разврстаних по мјесту рођења.
Туга и бол лебди над Старим Бродом, али и нека врста задовољства што је напокон проговорено о овим мученицима, о нама и нашој болној историји.
А музеј посвећен њима на овом стратишту је најмање што смо им могли након низа деценија посветити.
Слава Господу што је напокон проговорено о овим мученицима, о нама и нашој болној историји.
А музеј посвећен њима на овом стратишту је најмање што смо им могли након низа деценија посветити.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
