УВОДНА НАПОМЕНА

Наташа Глигорић у Невесињу (Фото: Приватна архива)

Имајући у виду да књижевност не обилује историјским причама које се односе на  период  Невесињске пушке, тј. друге половине 19. века, желела сам да читаоцима – мојим земљацима омогућим да уживају у нарацији мога деде, историчара Данила Тунгуз Перовића који је за живота био признат и популаран историјски писац. Његово казивање је живо, надахнуто, течно, стил одликује лакоћа приповедања, богатство језика, обиље топонима и историјских података до којих је дошао истражујући архиве онога времена али и идући по селима Херцеговине и вредно бележећи приче које су се очувале кроз усмено предање и певање из гусле. 

Приче су део необјављене збирке Невесињски разговори, али поједначно узевши,  неке од њих су штампане у историјским брошурама и књигама у периоду између два светска рата. 

Ријека Пива дијели племе Пиву на двоје: Планину пивску и Жупу пивску. Планина пивска је висораван испуњена увалама и вртачама, сиромашна и оскудна у вегетацији и са сточарским животом, као и ријетким насељима. Жупа пивска са кањонским долинама око ријеке Пиве по својој је клими жупна и ту успијевају јабуке, крушке, шљиве и друго.

Племе Пива спомиње се у XII стољећу. За доба турске управе Пива је имала своју аутономију и одсјеком плаћала данак.

Пива је имала два средњевековна града: Соко град на Шћепан пољу и Табан град у Стабнима. По предању, овим градовима управљали су два брата – Руђо и Бранило. Од Руђа су Руђићи-Гаговићи а од Бранила Браниловићи-Љешевићи. Гаговићи су Никољштаци, а Љешевићи Јованштаци. У непосредној близини Пиве налазе се турска утврђења Кључ, Корита и Гатачки Крстац. Са Кључем је управљала муслиманска породица Тановића, тако да је управа прелазила са оца на сина. Са Коритима управљали су Муслимани Диздаревићи, а са Гатачким Крстцем муслимани Звиздићи. Кнез Ђуро Звизда по своме је поријеклу Поповић из доњих Бањана а живио је у Метохији на манастирском имању. Да би имање сачувао за себе, прешао је на ислам и саградио џамију у Метохији, а својим родитељима подигао цркву у селу Грачаници. Слично овоме, јаничарско дијете, од православне породице Поповића, Казанац Осман паша саградио је џамију у Казанцима, а обновио хајдучку цркву за своје родитеље. Ову велику грађевину, џамију у Казанцима Осман паше, порушили су харамбаша Бајо и барјактар Лимо. Данас од ње стоје рушевине зидова и минарета.

На извору ријеке Пиве грађен је манастир пивски од 1573. до 1585. год. Манастир је подигнут на земљишту Гусићу од породице Руђића-Гаговића. Манастир је претстављао кроз стољећа православну ћабу за велики дио православне горње Херцеговине. Манастир пивски има нешто што други манастири немају, а то је да кад се уђе у манастир, с лијеве стране, стоји слика Турчина, а са десне слика патријарха Саватија Руђића-Гаговића. Судећи по народном предању, кад би год Смаил ага Ченгић походио Дробњак да харач покупи од раје, простро би серџаду и пред овим сликама клањао. Манастир има три олтара, два споредна, мала, а средишњи велики. Манастир је био покривен клисом и два пута је горио, и то 1874. и 1877. Да би се попаљени манастир сачувао од пропасти, Пивљани су га покривали пустињама. Но да би се манастирски кров сачувао од клиса и пустиња, вриједни игуман манастира пивског, Лукијан Зечевић је 1939. и 1940. год. покрио  манастир бакром. Да би се сачувала успомена на старину, два мала споредна олтара и даље су остала покривена клисом. Исти је игуман Зечевић пронашао изгубљену манастирску повељу, даровану од руског цара Александра I. Ова се повеља данас у оригиналу чува у манастиру. Цар је са повељом дао манастиру 30 рубаља годишње, што се исплаћивало десетогодишње преко Св. Синода, све до 1914.године.

Аутор: Wiki surfer bcr – Сопствено дело, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7154145

Архимандрит пивског манастира Арсеније Гаговић родио се у селу Крушеву у Пиви. Научио је читати и писати у манастиру пивском, гдје се и замонашио. Као калуђер отишао је у манастир Хиландар у Свету Гору. У Хиландару провео је Арсеније неколико година и као игуман вратио се у манастир пивски, у коме је постао старjешина. У чин архимандрита произвео га је владика херцеговачки, по народности Грк, Аврамије или Јеремије, како га је звао наш народ. Архимандрит Арсеније био је велики човјек свога времена. Он се спријатељио са мостарским владиком Јеремијем и они су заједнички радили на подизању народног устанка у Херцеговини против Турака. Три пута је архимандрит Арсеније ишао у Русију, али трећи пут, кад се враћао у Пиву преко Цариграда и Травника, убијен је од стране Турака.

Архимандрит Арсеније претставио се у Петрограду 22. новембра 1803. године тајном савјетнику Татишчеву. Иза овога убрзо га је примио канцелар Воронцов, а затим и сам цар Александар I. Свима овим руским државницима архимандрит је изнио претешко стање Срба Херцеговаца, и уопште претешко стање хришћана у турском царству. Молио је цара да их војнички помогне, кад Срби Херцеговци дигну оружје против Турака. Иако је архимандрит Арсеније добио материјалну помоћ од цара, како за манастир пивски, тако и за Херцеговину, цар му није одобрио да подиже устанак против Турака, јер се Русија надала скором нападу од стране Наполеона. Ето тако је пропала политичка мисија архимандирта пивског Арсенија Гаговића.

За све вријеме трајања аутономије пивске под султановом управом, од 1450. до 1867.год., Пивом су управљале двије властелинске породице: Љешевићи и Гаговићи. Краљ Никола у својим „Колима“ пјева:

„А властела Пиво твоја
Гаговићи Љешевићи,“ итд.

У прво вријеме турске управе, Пива није била утврђена. Тек послије Омер пашине године Турци су почели Пиву утврђивати, нарочито Горанско. Војвода пивски Шћепан Љешевић кочио је политичко проширење Црне Горе на рачун Херцеговине, и у свом се раду ослањао на Турке; зато је од људи књаза Данила платио главом. Исту је политичку линију наставио и војвода Жарко Љешевић, па је приморан био од људи књаза Николе да емигрира у Србију и настанио се у Ужицу.

На глас Невесињске пушке и Пивљани се дижу на оружје. На Црноме Куку и Бањанима, књаз Никола формира херцеговачку војску попут црногорске војске. Том приликом Жупа пивска дала је пет чета, и Планина пивска пет чета. За војводу пивског постављен је Лазар Сочица, а за командире Миро Гаговић и Вико Радоичић.

Војвода Лазар Сочица се био узохолио у Пиви и Дробњаку. Поред власти готово неограничене, имао је велика своја добра. Књаз Никола често је говорио: „Војвода Лазаре, Пива моја, а управа твоја“. То је све тако ишло до оснивања странака у Црној Гори: Клубаша и Праваша. Тада се краљ Никола наљутио на војводу Сочицу као на Клубаша, па ће му пред окупљеним народом у Никшићу рећи:

„Тојаго од Тојаге, ја сам те направио човјеком, пошто сам запоставио и срушио властелу пивску Љешевиће и Гаговиће. Ти тражиш контролу над мојим рачунима, а прво треба прегледати твоје рачуне“.

Пива је дала: харамбашу Баја Пивљанина, војводу Лазара Сочицу, јунака Ђурка Тијанића и друге, али над свима се уздиже архимандрит пивског манастира Арсеније Руђић-Гаговић.

Данило Тунгуз Перовић
Невесињски разговори

НЕ ПРОПУСТИТЕ – БИЉЕШКА О АУТОРУ 
Ко је био Данило Тунгуз Перовић?