Свештеник Горан Ракић, публициста Драгослав Уча Јовичић са пријатељима и члановима удружења прогнаних, избеглих, расељених и досељених „Ново огњиште“ из Барајева окупили су се у Великом Борку како би сачували сјећање на легендарног српског јунака Милисава Чамџију.
Тринаести je децембар, празник Светог Андреја Првозваног у Великом Борку. Сунчан радни дан и тек понеки пролазник на улици не одају утисак да смо се на тако значајан датум националне историје нашли у једној од колијевки модерне српске државе – Великом Борку.
Ово мјесто назив је добило по манастиру Борак кога су Турци срушили 1526. године. Епитет Велики није дошао случајно, стечен је у крвавим борбама. Дописан је уз име овог мјеста прије више од два вијека због српског војводе и кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. Колики је био њихов значај и утицај свједочи и чињеница да је у Великом Борку 15. августа 1805. године одржана прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујушчи совјет сербски, први орган извршне власти у Србији.
Стварање савремене Србије било би немогуће да баш на празник Светог Андреја Првозваног прије 216 година није ослобођена престоница, а први устаник који је ушао у ослобођени Београд био је Милисав Чамџија. Одржао је ријеч дату Карађорђу, узјахао на топ и из свег гласа загрмио:
„Хеј браћо Срби, крила соколова, к мени, к мени, ја сам на ендеку!“
Овај храбри српски витез читавог живота је ратовао против Турака. Смртно рањен 1815. године тражио је да буде сахрањен у родном мјесту под орахом поред брата Иванка.
Велики Борак данас има срећу што у њему живи Драгослав Учa Јовичић. Он није обичан поштовалац традиције, већ неуморни завичајни хроничар који је најзаслужнији за то што се чува успомена на лик и дјело поменутих српских јунака.
Фотографија са првог помена одржаног 2009. године (фото: приватна архива Драгослава Уче Јовичића)
Управо на Јовичићеву иницијату мјесни парох Горан Ракић од 2009. године на празник Светог Андреја Првозваног врши помен на Чамџијином гробу.
Путник намјерник тешко би могао пронаћи гроб Милисава Чамџије. Нигдје у селу нема никаквог путоказа. Гроб се налази на приватној њиви покојног Бранислава Иванковића, иза кућа чија су имања ограђена.
Пролазимо кроз дрвену капију и на путу без икакве стазе газећи по влажној земљи долазимо на узвишење на коме су видљива два надгробна споменика. Стручњаци кажу да су то класични споменици из београдске околине са почетка 19. вијека – у облику квадера са заобљеним горњим дијелом, испупчењем на средини, без натписа са декорацијом изведеном у плиткој пластици.
Испод мање надгробне плоче сахрањен је Милисав Чамџија (фото: Трифко Ћоровић)
Поред гробова се налази скромна мермерна плоча на којој је исписан ситан текст који због слојева земље, блата и лишћа више није ни читак.
Јовичић нам објашњава да је одлуком Завода за заштиту споменика културе Београда 2007. године Чамџијин гроб проглашем културним добром – спомеником културе.
Према његовим ријечима исте године, захваљујући ангажовању историчара Дејана Ристића, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије је урадило плочу која објашњава садржаје спомен обиљежја.
Петнаест година од постављања натпис на мермерној плочи је нечитак (фото: Трифко Ћоровић)
Лијево од споменика постављен је јарбол. У периоду прије короне, приликом помена на њему би био постављен Карађорђев барјак, а помен је обиљежаван уз присуство извиђача, општинских одборника, ученика, наставника, представника Центра за културу општине Барајево… Тако је било до короне, а онда је све утихнуло. Овог пута скоро да би се на прсте једне руке могли побројати они који су дошли да се поклоне сенима великог јунака.
Након помена који је служио свештеник Горан Ракић одржан је прави историјски час.
Драган Учa Јовичић је објаснио да је по Чамџијиној жељи мањи споменик његов, док је већи посвећен брату Иванку.
Он је истакао да је логична претпоставка да су Чамџијини преци поријеклом из Источне Херцеговине, одакле су се најприје преселили на сјевер Црне Горе, а потом идући за сеобом Арсенија Јовановића IV Шакабенте се доселили у Борак.
– Милинко је родоначелник бројних овдашњих породица. Наиме, потомци Иванкових синова касније постају Иванковићи, Милисавови потомци користе његов надимак, па тако настају Чамџићи. Међутим, нису они једини Милинкови синови. За вријеме Карађорђа бјежало се од Турака, па су тако у Трудељ под Рудником отишла три Милинкова сина. Марко, Петар и Матеја. И данас у Трудељу постоје Марковићи и Матејићи, док су се Петровићи поново вратили у Борак. По потомку Жији зову их Петровићи Жијарски. Карактеристично је за све ове породица да славе Светог Архангела Михаила.
Драгослав Уча Јовичић одржао историјски час (фото: Трифко Ћоровић)
Јовичић је објаснио да је Милисав Чамџија био вјерни пратилац кнеза Симе Марковића.
– Титула кнеза је најмања коју је имао Сима Марковић. Његов утицај је био много већи и зато је био именован за обер-кнеза. Познато је да је био војвода, предсједник Скупштине Србије, министар финансија…
Јовичић је објаснио читав низ околности и искушења у којима се нашао Карађорђе током Првог српског устанка због чега је на крају скупштина умјесто у Боговађи одржана у Великом Борку, код кнеза Симе Марковића, који је уживао највеће повјерење српског вожда.
Драган Уча Јовичић и Бошко Чучковић (фото: Трифко Ћоровић)
Након формирања Правитељствујушчог совјета као наредни задатак наметнуло се ослобођење Београда. Средином новембра 1806. у околии Београда је било око 25.000 српских војника и 40 топова, док је број топова на турској страни био око 300. Посаде турских топова су углавном чиниле присталице дахија и Алије Гушанца, који је дошао да помогне београдским Турцима у одбрани Београда. У одбрани Београда је учествовао одређен број хришћана.
– Неки од њих су пребјегли на српску страну, међу њима је био и буљубаша Конда. Он је са својом десетином момака који имају браћу, али немају порода, преко ноћи отворио капију, а Турци су их побили. Практично су жртвовани. Постоји запис да је међу њима био и Радић Горуновић из Барајева, који није погинуо. Наш Милисав Чамџија, који је обећао Карађорђу да ће први да уђе у Београд, је мистериозно прошао кроз турске шанчеве и на топу код данашњег Руског цара у Кнез Михаиловој улици запјевао што је осоколило устанике, који су прошли Варош капију и прије поднева београдска варош је била слободна. Милисав је и након пропасти Првог српског устанка учествовао у свим биткама против Турака, а смртно је рањен у бици на Палежу.
(фото: Трифко Ћоровић)
Ова борба је била од изузетног стратешког значаја због скеле која је овај крај повезивала са Сремом. Његови другови су га пренијели у Велики Борак гдје је и умро на Петровдан 1815. године.
Јовичић је истакао да је Чамџија постао легендаран, па је тако 1955. године по њему направљен филм „Песма са Кумбаре“. Занимљивост је да је то био први филм у коме се појавио чувени глумац Велимир Бата Живојиновић.
– На пројекцији у Борку било је присутно више од 400 душа, а један од домаћина купио је за ту прилику 50 карата како би почастио потомке погинулих – рекао је Јовичић и навео да у Борку и на Бановом Брду постоје улице посвећене Милисаву Чамџији.
– Некада је постојао и вишебој који је тридесетак година организован у његову част. Чини се да је са доласком короне уснуло и интересовање за српске јунаке из Великог Борка. Све би се то могло модификовати и прилагодити, потребна је само добра воља.
Јовичић се захвалио удружењу избјеглих, прогнаних, расељених и досељених Срба „Ново Огњиште“ које је у свом статуту предвидјело да се установи Повеља Милисав Чамџија. Ово признање се додјељује појединцима заслужним за допринос развоју општине Барајево.
Драгослав Уча Јовичић и Јово Добријевић (фото: Трифко Ћоровић)
Предсједник овог удружења Јово Добријевић је у изјави за наш портал рекао да је Милисав Чамџија један од оних личности која симболизују српски интегрализам.
– Између српских сеоба и диоба нашао се Милисав Чамџија који не представља само понос Великог Борка, већ цијелог српског рода. Инспирисани чињеницом да је ријеч о потомку досељене породице донијели смо одлуку да повељом која носи његово име чувамо успомену на овог великог јунака. Прву повељу смо уручили свештенику Виду Милићу, а водићемо рачуна да и будући добитници буду достојни Чамџијиног имена – рекао је Добријевић.
Он је истакао да су се чланови овог удружења радо одазвали за учешће на овом помену.
– Уколико не буде заинтересованих, убудуће ће наше удружење организовати помен Милисаву Чамџији – рекао је Добријевић који се посебно захвалио Драгославу Учи Јовичићу.
– Својим активностима и плодним публицистичким радом Јовичић је дао огроман замајац у жељи да Велики Борак добије статус који и припада устаничком мјесту и симболу српског поноса и пркоса. Наша је дужност и обавеза да му у томе помогнемо.
Текст и фотографије: Трифко Ћоровић
Црквени живот у Великом Борку
Детаљ са освештања цркве Светог Георгија у Великом Борку (фото: Епархија Шумадијска)
Најважнији датум у новијој историји Великог Борка десио се 8. септембра 2019. године када је владика шумадијски Јован са свештенством освештао цркву Светог Георгија. То је била и круна труда пароха Горана Ракића који је у ово мјесто дошао на службу 2006. године. И њега је судбина одвојила од родне Тузле, да би преко Бијељине и службовања у манастиру Градац у Жичкој епархији, а потом у Барајеву, стигао у Велики Борак.
У овој парохији данас живи око 300 домаћинстава.Историјски извори говоре да је у овом крају још од 3. вијека, уз дозволу римског цара Проба, одобрено исповједање хришћанске вјере.
У попису од 1528. године се као житељ Борка помиње поп Микул (Никола) који је највјероватније служио у цркви која се некад налазила на садашњем локалитету Црквенац, а била је посвећена Светом Георгију, кога слави највећи број породица у Боркуз. Микулу – Николу је на свештеничком мјесту наслиједио његов син Вук Николић, а потом Микулин унук са презименом Вуковић. Са записом о свештенику Вуку из Борка од 1560.године гаси се прича о цркви у Црквенцу. Претпоставља се да је црква уништена 1526. године послије турског освајања Београда. На мјесту гдје је био манастир Борак касније је нађена камена крстионица.
Историјски извори даље наводе да је на ушћу Барајевске ријеке у Бељанице недалеко од воденице Јаранице постојала Ханска црква. Била је изграђена од камена, посвећена архимандриту Михаилу. Почетком 18. вијека то је била саборна црква читавог краја. У запису егзарха Јосифа Станојевића 1733. године наводи се да је у Ханској цркви свештеничку дужност обављао Планије (Пламенко) Радојевић рођен у селу Провишу у Херцеговини, од оца Радоја. Њега је касније на свештеничкој служби замјенио Арсеније Јовановић родом из комшијског села Колубарског Лесковца.
commons.wikimedia.org/wiki/File:Wiki_Šumadija_VI_Crkva_Sv._Dimitrija_(Leskovac)_1561.jpg#mw-jump-to-licenseCC-BY-SA-4.0Self-published Ванилица/ Projekat Šumadija na dlanu
Доласком више породица око 1840.године у Борак, најприје у Ханској цркви која нестаје, па у Лесковцу, долази на службу Станоје Поповић. Он се за вријеме Кочине крајине склања у Трудељ под Рудником, а Борчане касније опслужује његов син Сима. Ханска црква је срушена, а њени камени блокови су коришћени највише за градњу цркве у Бељини. Средином 18. вијека су формиране цркве Св. Димитрија у Колубарском Лесковцу и црква Архангела Михаила у Бељини.
Црјква Сцетог архангела Михаила у Бељини (Фото: commons.wikimedia.org/wiki/File:Crkva_sv._arhangela_Mihajla.jpg Зорица Јовичић)
Човјек из сјенке и велики пријатељ кнеза Симе Марковића и Милисава Чамџије био је свештеник Лесковачке цркве Сима Поповић. Захваљујући његовим савјетима и молитвама у невољама мјештани Борка су стицали, учвршћивали вјеру. Исповједио је прије смрти Милисава Чамџију, а кнезу Сими је помогао у припреми тзв. Симине буне 1817. године. Након тога једва је сачувао главу од Милошеве освете. Умро је на Богојављење 1841. године. Гроб му није обиљежен. Претпоставља се да је сахрањен у порти Лесковачке цркве или крај оца Станоја у Трудељу.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: Слободна Херцеговина » Да нема Уче да ли би ико упалио воштаницу српском јунаку Милисаву Чамџији?
Pingback: Слободна Херцеговина