• Масе српског народа пребегле су из Србије у тадашњу Угарску 1690. и касније 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине и јужне Мађарске.

Срби су дошли са рукописним књигама (србуље). Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине.  Српска књижевност била је писана на српској редакцији црквенословенског. Писци су били Гаврил Венцловић и Ђорђе Бранковић. Затим је била руска редакција  црквенословенског са Жефаровићем, Орфелином и Рајићем. Доситеј пише на српском народном језику. (1) Венцловић је писао  у  књигама духовног и црквеног садржаја у српској редакцији црквенословенског и народним у проповедима и књигама за народ. (2) Захарија Орфелин је научна дела писао  руском редакцијом  црквенословенског језика а популарна на  народном језику. Пето издање његове књиге  Искусни подрумар  на српском језику штампано је 1885. (3) Јован Рајић служио се са оба језика. Насупрот њима Доситеј пише искључиво народним језиком. (4) Као просветитељ он намењује своја дела и католицима и муслиманима. За њега више нису постојале верске преграде које су делиле српски народ. (5)

Српски књижевници око Милована Видаковића писали су на српском језику оплемењеним старим словенским облицима и речима. У основи то је било домаће наречје уз произвољну мешавину руске редакције црквенословенског и српског језика. (6) Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквено словенски. Остали српски књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. (7)

Александар Н. Милићевић је у листу „Народна Одбрана” из 1940. тврдио за славеносрпске писце : „писало се српско-словенски, руско-словенски, српско-руско-словенски; додавала се и одузимала произвољно слова појединим речима; узимао се час овај час онај дијалект; код једног истог писца, на једној истој страни књиге, биле су заступљене све ове недоследности. …. Тешко је било доказати тадашњим назови књижевницима да књижевност треба да служи свима друштвеним редовима, а не само једној друштвеној класи, која је писала себи и за себе, језиком и правописом које често ни сама није разумевала. А што је нарочито отежавало Вуку посао било је и то, што су представници тога хаоса у књижевности били већином људи са великим друштвеним угледом, са звучним титулама, на високим друштвеним положајима; црквени и световни поглавари.” (8)  Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе  и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана,  а слуге од господара”.(9)  Вук Караџић  одбацио је раније књижевности на народном језику и узео за основу тадашњи чист народни језик  са  села. Радећи свој речник није се хтео користити богатим материјалом старијих речника. (10) Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је неке словенске речи које су му биле потребне,  посебно за превод Новог Завета. (11)

Током тог сукоба јавља се покрет Срба католика у Дубровнику. Рељковић и Катанчић били су католици и  књижевници који су писали српским језиком. Матија Петар Катанчић истакао је „наши Илири свуда Србљима зову” и „Свако зна колико је далеко између Илира што живе на Дунаву  и  Дубровника  па ипак нема друге разлике у говору него да их је обоје родила иста мајка”. (12) Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827.  (13) Тиме су читаоци добили ремек дело дубровачке књижевности.

Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима.  Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса “Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. и Насупрот Вуку Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности уђу у нову српску књижевност. (14)  Медо Пуцић бавио се историјом дубровачке књижевности.  Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровавачких пјесниках” 1844. Писао расправу о Игњату Ђорђићу. Преписао је и објавио из дубровачке архиве  „Споменици Српски” I 1858, II 1862. Документи су били значајни за познавање старог језика и стила. (15) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (16) Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851.(17) Дубровачки Срби католици су насупрот Вуку схватили су значај традиције. Схватајући значај Светог Саве за Србе Бан је наговорио пароха Николајевића  да уведе прославу Светог Саве за дубровачку православну заједницу. (18) Поводом обележавања хиљадугодишњице Светих Ћирила и Методија у Риму 5 јула 1863. изведен је „Славоспјев Св. Ћирилу и Методу” који је написао Медо Пуцић. Пуцићев пријатељ Франц Лист написао је музику. Лист је написао композицију за мушки хор и оргуље, а приредио је и за клавир. Папа Пије IX је због извођења „Славоспјева Св. Ћирилу и Методу” дошао на богослужење у „Илирском колегију Светог Јеронима”. Лист је седео за оргуљама приликом извођења, а певао је хор бугарских каноника. (19)

После  краја апсолутизма   основана је Народна штионица 1863. На челу оснивача били су браћа Нико и Медо Пуцић. Штионица је издавала књижевни годишњак  „Дубровник забавник”. У њему су објављивали  и дубровчани који су живели изван Дубровника Валтазар Богишић, Никша Гради и Матија Бан.  (20)

Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе. На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињења Омладина Српска. (21)   Срби католици су наставили свој рад на књижевним традицијама. Валтазар Богишић је издао бугарштице у књизи „Народне пјесме из старијих, највише приморских записа” 1878. (22) Упркос победи вуковаца дубровачки Срби католици наставили су да покушавају да књижевни језик  заснивају на  језику књижевне традиције уз вуков језик са села. Признавали су заслуге Вука, али су истицали и значај Доситеја за српски народ.  У  чланку „О животу и раду Доситеја Обрадовића”  у листу „Дубровник”  истицано је : „ Има још једна његова велика заслуга, с које га слави и благосива цио српски народ, у чем ми Срби Дубровчани желимо, да му се и најпосле одужимо, а то је оно свето начело, које смо ми узели као програм у нашој националној борби, бива : „брат је мио, које вјере био”!   У чланку је наставио : „Као што онда књижевност српска, ради свог црквеног характера, није имала, нити је могла имати опћенародног значаја, тако и у другим националним послима били су и Срби источне цркве одвојени од остале браће ради три разлога : прво, јер је водство народа било у рукама црквених служитеља, па ради големог незнања у ком се народ налазио без својих школа … а још к томе и због вјерских гоњења, којима су били изложени у новој домовини. Не само што није имала утицаја на њих дубровачко-далматинска књижевност, подаље настала и ограничена на одмјерен простор, основана на туђој култури и писана латиницом, но није утицала, ни у колико се тиче самог језика, ради свог вјерског характера, па и ако ћирилицом писана и на доста чистом народном језику састављена, побожна и морална књижевност босанских фрањеваца, па ни славонска књижевност 18. вијека, која је од свих наших локалних књижевности била на најсталнијем основу и имала највеће везе са стварним и народним животом  и потребама, …. У таквим приликама, Доситије проповиједа овако : „ … Сад се међу просвештеним људма не пита, ко је источне, ко ли је западне цркве, но ко је добродетељан, поштен и вредан човек. Никога закон његов неће прославити, но сваки с своји добри дели прославља закон свој !” и даље „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави човеческе, за браћу Србље, којега су они год закона и вере !”. О схватањима  Доситеја Обрадовића цитирао је у чланку :  „Ја сам различне нације желио и искао познати, а навластито нашу славено-српску од Баната до Албаније. У Србији, у Босни, у Славонији, у Далмацији и Ерцеговини, свуда је у сељана ови краљевства характер у опште једнак, као и јесу једна фамилија. Гди год добро стоје, ту су великодушни, странољубиви, мужаствени, поштени, на добро склони и здравим, то јест општим човечаским разумом одарени, а при том и трудољубиви. Гди се год између себе у комшилуку мрзе, то по највећој чести происходи из тога, што су неки грчкога и неки римскога закона и наричу једни друге с којекакви ружни и презритељни имени. Први вторе зову или шокци или буњевци, или римци или латини, а ови оне власи, ркаћи и шизматици; …. Србија, Босна  и Ерцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујевјерје и не искорени ону древну и богомрску вражду и мрзост за закон, они ће сами себи бити Турци и мучитељи ! … “ На крају свог чланка Перовић је истакао :  „Признајући са цијелим српским народом његове големе заслуге за срећу, спас и опстанак нашега народа, и ми му ево при завршетку кличемо : Он је љубио свој род, радио за њ  и задужио га, док тече наше ријечи и имена. Вјечна му памет  и слава у народу српском !”. (23) То су уочили и писци историја српске књижевности. Јован Скерлић је у својој историји српске књижевности за Меду Пуцића истакао да је био последњи бард дубровачки који је васкрсавао из прошлости стару дубровачку књижевност и везивао је са новом српском књижевности. (24)

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 141;

2. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;

3. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 125;

4. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;

5. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 128;

6. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 320;

7. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 152;

8. Александар Н. Милићевић, „Вук као расни учитељ енергије”, „Народна Одбрана”, Београд, 2 март 1940, бр. 9, стр. 253;

9. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;

10. А. Белић, „Књижевни језик Српскохрватски”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 321;

11. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 152;

12. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;

13. Злата Бојовић, „Милан Решетар као издавач дубровачкох писаца”, „Српски молитвеник Споменица  Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 82;

14. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;

15. Б. Петровић, „Пуцић Медо кнез”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига III, Загреб, 1928, стр. 609; Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 290;

16. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;

17. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;

18. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 207, 208;

19. Вера Црљић, „Славоспјев. Песма Меда Пуцића посвећена словенским апостолима”, „Братство”, XVIII, Друштво Светог Саве, Београд, 2013, стр. 17, 18,

20. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;

21. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 292, 293;

22. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 136;

23. Јован Л. Перовић, „О животу и раду Доситеја Обрадовића”,„Дубровник”, Дубровник, 18 маја 1911, бр. 21, стр. 2,3;

24. Јован Скерлић, „Историјанове српске књижевности”, Београд, 1914, стр. 202; Вера Црљић, „Славоспјев. Песма Меда Пуцића посвећена словенским апостолима”, „Братство”, XVIII, Друштво Светог Саве, Београд, 2013, стр. 21;