• Приликом доласка на Балкан Срби су се нашли под утицајем ширења хришћанске вере из Константинопоља и Рима. У западним деловима превладала је римокатоличка црква, а у источним православна црква. Пред турско освајање постојали су патријарх српски у Пећи и арцибискуп барски и примас српски у Бару.

Дипломатска преписка вођена је на српском језику. Филип де Диверсис у Опису славнога града Дубровника о томе : „ … Али пошто у сусједству тога града владају славенски господари који пишу уговоре, повластице, споразуме и погодбе с дубровачким господарима ћирилицом, потребно је да Дубровник има и канцелара или писара који је подједнако изучио талијански и словенско писмо.” О називу писма : „писар Лука П Примојевић тражио је од сената допуштење за отварање штампарије која би штампала и “српским писменима” 1514. (1)

Све до друге половине 16. века у Дубровнику било је опорука које су записане ћирилицом. (2)

Сматрам да је дипломатска преписка и повеље уздигле значај домаћег језика међу дубровчанима. Марко Цар је пишући о старом Дубровнику истакао да је његов најлепши украс била његова књижевност, која је скоро три века представљала једину литерарну делатност нашег народа. Дела старе литературе дубровачке поникла су већим делом по летњиковцима у околини Дубровника. Силом прилика поводила се за прекоморским обрасцима. Истакао је да ако је калуп позајмљен од италијанске књижевности, грађа је већином била домаћа. (3)

На пример, Игњат Ђурђевић (Ђорђић) спевао је „Даворија у смрт Марка Краљевића”. (4)

Православни Срби под турском влашћу отварали су своје штампарије. О томе : „Срби православне вере су већ 1493. у Црној Гори, у Србији и Босни имали своје штампарије, у којима су штампали углавном књиге религиозног садржаја. Које су биле популарне и међу босанцима католичке вере.” Истовремено протестанске секте шириле су своје књиге. Сарајевски трговци католици упутили су писмо 2. маја 1581. папи Гргуру XIII. Писмо је писано босанским ћириличним словима. Један део потписника је своје име потписао на италијанском језику, а други део је написао своје име и занимање ћириличним писмом. Доставили су папи 6 јуна 1581. своје ћирилично писмо верници из Доње Тузле и Горње Тузле. Сви су се потписали ћириличним словима. Трговци из Дубровника и Босне 6 фебруара 1582. упутили су папи писмо написано ћирилицом. (5)

Светосавска књижевност и босанска књижевност писане су ћирилицом. У Босни фрањевци су ћирилицу звали српским писмом. (6)

За фрањевце и Рељковића ћирилица је била српско писмо. Срби су могли да пишу и латиницом али ћирилица је била њихово национално писмо. Осорски бискуп Матија Караман писао је римској Конгрегацији за пропаганду 1744. о Србима у млетачкој Далмацији : „но пошто се ту налази и известан број Срба католика, они би хтели за епископа Србина католичке вере”. (7)

Владика црногорски Сава Петровић у писму Дубровчанима написао је да су „нашега српскога језика”. (8)

На српску православну средину утицала су од XVIII века дела католичких писаца који су писали на српском језику. Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818. Рељковићев „Сатир илити дивљи човик” имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. (9)

Остојић је сматрао да Сатир била прва књига која је пробила кинески зид који је делио православну књижевност од римокатоличке. Треће издање Сатира било је 1793. на ћирилици. Четврто у Будиму било је 1807. на ћирилици. (10)

Јован Мушкатировић био је први Доситејев следбеник. Своје практичне савете саопштавао народним језиком. Да би народну мудрост употребио за васпитање народа, скупљао и штампао пословице. Његово главно дело било је „Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјеченија”. Издао је у Бечу 1787, а други пут умножено 1807. у Будиму. У збирци је било и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних народних пословица. Један буњевачки писац 1808. их је објавио на „илирски” и латиницом штампао у Пешти. (11)

До повезивања књижевности срба православних и католика дошло је пре него је настао Илирски покрет у Хрватској.  Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827. (12) Тиме су православни српски читаоци могли да се упознају са најзначајнијим делом дубровачке књижевности.

Са своје стране Матија Петар Катанчић истакао је да се „наши Илири свуда Србљима зову” и „Свако зна колико је далеко између Илира што живе на Дунаву и Дубровника па ипак нема друге разлике у говору него да их је обоје родила иста мајка”. (13)

Матија Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (14)

Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (15)

У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Такође је написао : „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. (16)

Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (17)

Хрвати су присвaјaли дубровачку књижевност као да је њихова. Медо Пуцић је реаговао : „ … примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (18)

Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858. је написао: „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (19)

У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (20)

Медо Пуцић полемисао је са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је зато сувишан „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од „Католичке Далмације” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му је „пророчанство” : „Јако се бојимо, да ће и дубровачку „Словинију” стићи иста коб, која је укобила и загребачку „Илирију” и ђаковачку „Југославију”.”(21)

Хрватски притисак се наставио. О кроатизацији Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић истакао је : „Синци сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо знали за то име.” (22)

Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и сарадњи Срба православних и католика : „ прије смо мислили да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици к западу; сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (23)

Аустријске власти заједно са Римокатоличком црквом помагале су хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (24)

Калај је истакао : „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (25)

Срби католици постојали су сем Приморја и у другим крајевима. Ињат Брлић био је присталица ћирилице. Био је члан Српског ученог друштва. Издао је на немачком граматику славонског говора. (26)

Андрија Торкват Брлић истицао је : „у циелом Илирским трокуту живили Срби римокатоличког и источног закона.” (27)

У тадашњој Босни католике Турци нису питали за народност, него за веру. Истицали су тада да су они латини а не православци. Босански народ није заборавио своју народност и своју светлу прошлост. (28)

Грубковић је посетио Штосмајера у Ђакову. О томе је написао : „ у Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Причекавши нас туте старешина самостана (огроман неки фратар босански), и причевши њему Др. Рачки нешто навијати на Хрватство босанско, издрије се тај босански фратар, – ни пет ни шест – већ овако : „Ај бога ти махните се ви тога Хрватства. Ви ћете с тим вашим хрватством упропастити и Србе и Хрвате ! Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима, “… (29)

Сем Срба католика на Приморју и Буњевци су били изложени хрватским притиску. Лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. … него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате. (30)

Буњевци су се угледали на приморске Србе. Поп Блашко Рајић истакао је у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “ Има Срба … ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стојановића из 1898. : „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” Мара Ђорђевић Малагурска је у својој књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита „Далматински Срби католици”. У чланку је укратко приказана повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (31)

Уз Хрватске шовинисте и Југословени око Орјуне убрајали су поједине Дубровчане у Хрвате. На пример у дописници коју је објавила Орјуна Гундулић је убројан у Хрвате. После Другог светског рата комунистичке власти спроводили су политику да су Буњевци Хрвати, а за Србе католике на Приморју (Дубровник, Цавтат, Бока Которска, … ) тежила да тихо нестану.

У Суботици Ана Бешлић, академски вајар, јавно се изјашњавала да је „Српкиња (Буњевка)” 1957. (32)

Познавао сам Српкињу католкињу Наду Дабчевић-Кастрапели. Била је из Доброте, али је живела у Београду и Дубровнику. Моја тетка је морала да објашњава студентима у Београду ко су Срби католици.

Приликом доласка на Балкан Срби су се нашли под утицајем ширења хришћанске вере из Константинопоља и Рима. У западним деловима превладала је римокатоличка црква, а у источним православна црква. Пред турско освајање постојали су патријарх српски у Пећи и арцибискуп барски и примас српски у Бару. Дипломатска преписка вођена је на српском језику. Сматрам да је углед који је уживао српски језик као језик дипломатске преписке утицао на дубровчане да пишу на српском иако су се поводили за прекоморским обрасцима. У Босни католици су писали ћирилицом и читали су књиге које су православни Срби штампали за себе. Од XVIII века дошло је до рушења преграда између књижевности писане српским језиком на латиници и ћирилици. До тог повезивања књижевности дошло је пре него је настао Илирски покрет у Хрватској. Матија Бан је заједно са Медом Пуцићем трудио да у XIX веку повеже дубровачке Србе католике са православним Србима. Реаговали су на хрватске тврдње да је дубровачка књижевност њихова. После окупације Босне и Херцеговине Срби се деле од Хрвата који су тврдили да је Босна и Херцеговина њихова. Срби католици били су под притиском тадашњих власти. Калај је сматрао да ће хрватско ширење разделити Јужне Словене него ће омогучавати даље дељење на Балкану. После ослобођења и уједињења 1918. Срби католици су као и Буњевци нису били на удару само хрватских сепаратиста него и интегралних југословенских организација као што је била Орјуна. Ослабило их је њихово прихватање било Словинства, било Југословенства.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 147, 149;
2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 150;
3. Марко Цар, „Дубровник и околица”, „Јадранска библиотека III”, Јадранска стража Београд, Љубљана, 1928, стр. 10, 11;
4. М. Решетар, „Игњат Ђурђевић (Ђорђић)”, „Енциклопедија СХС, књига I, Загреб, 1925, стр. 699;
5. P. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, стр. 95, 103;
6. А. Барац, „Српско-Хрватска књижевност”, „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка”, том IV, Загреб, 1929, стр.377;
7. Лазо М. Костић, „Католички Срби”, Торонто, 1963, стр. 10;
8. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
9. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 111, 114;
10. Тих. Остојић, „Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића”, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 110, 124;
11. В. Петровић, „Мушкатировић Јован”, „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, том II, Загреб, стр. 928;
12. Злата Бојовић, „Милан Решетар као издавач дубровачкох писаца”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 82;
13. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
14. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
15. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
16. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 118;
17. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
18. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;
19. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259;
20. Луцијан Марчић, „Дубровник и околина”, Београд, 1937, стр. 42;
21. Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије”, Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91;
22. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 47;
23. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 121-122;
24. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник, 24.јули 1937, бр.26, стр. 1;
25. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 46;
26. А.Б, „Брлић Игњат”, „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, Том I, стр. 275;
27. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
28. P. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, стр. 120;
29. „Др Паштровићу врху Србствохрваства Грубковић”, (4) „Дубровник”, Дубровник, 26 марта 1938, стр. 3;
30. „Самоодбрана Буњеваца”, „Дубровник”, Дубровник, 15. јуна 1940, бр. 24, стр. 3;
31. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија 1941, Суботица, стр. 22, 31, 101-102;
32. Лазо Костић, „Католички Срби”, Торонто, стр. 22;