• После Првог светског рата у Југославији је основано Министарство народног здравља које је подизало установе за лечење и спречавање болести.  Др. Урош Круљ из Мостара био је први министар Министарства народног здравља краљевине С.Х.С. у кабинету Стојана Протића. Као национални политичар др. Круљ се тешко могао прилагодити политичким приликама које су настале. За осам месеци док је био министар организовао је,  ударио темеље и правац рада новоснованом Министарству Народног Здравља. (1)

Министарство Народног Здравља изградило је у међуратном периоду систем здравствене заштите чији је део било Дечје опоравилиште на Локруму. Министарство се ослањало на стручну помоћ Централног  хигијенског завода у  Београду а свака бановина  имала је свој хигијенски завод. У мањим местима  радиле су Хигијенске станице и Домови Народног Здравља. До краја 1926. по селима је деловало 106 Здравствених станица. Почетком 1927. постојало је 45 антитуберкулозних диспанзера. У школама су деловале Школске Поликлинике. Сем лечења вршена је здравствена пропаганда путем предавања и филмова. Филмове су хигијенски заводи приказивали становништву бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке. Опоравилишта су крајем 1927. имала око 2.000 постеља. Главни задатак Министарства народног здравља  био је сузбијање  заразних болести у народу.  Државни хигијенски заводи помагали су подизање водовода, купатила, артеријских бунара, … . Радили су заједно са националним друштвима у тим местима. (2)

Тиме је створена мрежа хигијенских установа. На челу је био Централни  хигијенски завод у  Београду а у Загребу је била Школа Народног здравља. Школа је спремала лекаре и остало стручно особље за вршење хигијенске службе. Поред 9 хигијенски завода у седиштима бановина. по већим местима налазили су се Домови Народног Здравља а по селима здравствене станице. Надзор над радом ових установа вршили су хигијенски заводи оне бановине у којој су се налазиле. (3)

Како је то изгледало на терену може се видети на примеру Старе Пазове. Када је Хигијенски завод из Новог Сада 1928. затражио од општине земљиште за здравствену станицу Соколско друштво је уступило земљиште за  градњу здравствене  станице. На конференцији одржаној 24. маја 1929. између представника Хигијенског завода  Министарства  Народног Здравља  у Новом Саду са делегатима соколског друштва и Кола Српских Сестара  постигнут је споразум да соколско друштво уступи земљиште за градњу дома, а да се уз Соколану сазида здравствена станица повезана ходником са соколским домом.  Крајем тридесетих година 20. века Коло Српских Сестара радило је на отворању домаћичке школе са интернатом у своме дому. Архитекта Државног хигијенског завода у Новом Саду Радонић бесплатно је израдио планове и прорачун за подизање спрата на дому КСС и вршио је стручни надзор над градњом. Лекар Владимир Вереш, шеф здравствене станице у месту држао је Самаричански течај који су похађале чланице  Кола. (4)

На 1 км југозападно од Дубровника  издиже се мало зелено острво Локрум. На источној страни острва налази се мало пристаниште, од кога, кроз шуму води стаза до бившег манастира. Бенедиктински манастир (XII век) на острву Локруму код Дубровника откупила је држава да буде санаторијум за децу рековалесценте.(5) У другој половини 19 века надвојвода Максимилијан је Локрум уредио, набавивши субтропске биљке, пренесене са Кавказа, Индије и Египта, које су због климе изврсно успевале. Уредио је шуме, вртове, паркове и од Локрума направио рај. После смрти царевића Рудолфа уступљен је Локрум доминиканцима, који нису били у стању да одржавају острво. (6) Мало мртво море и модра пећина увеличавају лепоту Локрума. Манастиру је надвојвода Максимилијан дозидао мали дворац са удобним и уређеним просторијама. Све је било запуштено када је држава откупила острво а касније предала на управу Министарству Народног Здравља. Манастир и дворац били су запуштени а исто тако и врт. Здравствени одсек приступио је поправци зграда и обнављању паркова. Опоравилиште је отворено 15. јуна 1921. Зграде су потпуно обновљене тако да је било места за 70 деце. Заузимањем др. Љубића решено је питање снадбевања водом. Водовод је уведен у саму зграду. Опоравилиште је било за  пацијенте  након тешких болести, диатезе, анемије … . Писац чланка у ,,Гласнику Министарства народног здравља истакао је за сам Локрум да запањује посетиоца,  јер мало има места на земљи, „где би се на толико мало простора скупило толико лепота” и  да опоравиште Локрум спада међу најлепше установе те врсте,  „тако да се овим наш санитет може у сваком погледу поносити”. Др. Ђура Орлић, болнички лекар у Дубровнику, постављен је за лекара при државном опоравилишту на Локруму. Др Балдо Маринковић, лекар у Дубровнику постављен је за привременог хонорарног лекара Државног Опоравилишта. (7)

Дубровачки листови посветили су пажњу припремама за отварање опоравилишта. Др. Вл. Пољанић описао је у листу „Народ” како је уређиван Локрум за опоравилиште : „Кудагод допреш, свукуд видиш трагове марљивог рада. Тко је посјетио Локрум прије неколико, па опет сада, тај може примјетити голему разлику. Свукуд се крчи, свукуд обнавља, све се просађује и клаштри, равна и реди. Чисте се чатрње и локве, приправљају се игралишта и купалишта, спремају се собе и кревети, гдје ће се, с временом опорављати и јачати сирочад наших србијан-хероја, чије ће кости поразбацане на све божје стране, мирније одпочинути, видећи да им се ослобођена домовина, настоји на њиховој дјеци, макар колико одужити и харном изказати. Ондје ће се малиши и млади момћићи, у оном земаљском рају, разуларивши се на дивном зраку, купајућ се у плаветном Јадрану и сунчајућ се на јужној небеској жеравици, и кријепити и прикупљати снагу у своје млађахне жиле. … У државним рукама представља он веома моћну здравствену полугу, непроцијењиво пољепшање Дубровника, привлачиви магнет, кога ће сваки странац радо да посјети, па, да министарство народног здравља није ништа више за Дубровник учинило, било би тим самим чином, трајно задужило Дубровчане.”(8)  На отварање 1921. дошли су Андрија Штампар, начелник Министарства народног здравља; шеф далматинског санитета др. С. Љубић; директор сарајевске болнице др. Р. Јеремић и земунске болнице др. Ж. Недељковић. Деца су могла да се опорављају и јачају телесно, а постављен је учитељ за подучавање у слободној природи. Примљено је 1921. 32 дечака, и то 12 из Дубровника, 10 из Сарајева и 10 из Загреба. Предвиђено је да други пут на ред дођу деца из Београда, па ће се наизменично и према потреби примати млади нараштај, који ће о томе шта је видео кући причати и ширити хигијенска правила. Лист „Народна Свијест” истакао је да министарство народног здравља свраћа особиту пажњу на Дубровник јер је за кратко време основана бактериолошка станица, отворена бесплатна амбуланта за полне и кожне болести, даровано 1000.000 за оснивање старатељства и 50.000 за општински Лазарет у св. Јакову и на крају дјечје опоравилиште. Дечје опоравилиште министарства народног здравља на Локруму свечано је отворено  заједно са „Старатељством за плућне болеснике” и  „Дјечијом станицом са купатилом”. Установе су биле иницијатива Здравственог Одсјека а под надзором Народне женске задруге и биле су смештене у поправљеној згради бившег војног месног заповедништва у Дубровнику. (9)

У листу „Народна Свијест” објављено је 1923. писмо потписано са  „Неколико родитеља” у коме се истиче да општина није ништа урадила за уређење школских зграда иако су се управе школа више пута обраћале општини. У писму се  врши поређење између државе и општине : „Држава троши за здравље дјеце на прегршти, ето Локрума, а ми затварамо дјецу у такове зграде, гдје се њихово здравље убија.” (10) Управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму био је истакнути национални радник  Кристо П. Доминковић, Србин католик. У својој књижици „Дубровник и околица” о опоравилишту за слабуњаву децу  истакао је : „те је у томе погледу до сада постигнуто доста успјеха, јер сва дјеца која су дошла на Локрум на опоравак, повраћена су након 2-3 мјесеца кући потпуно опорављена.”(11) Маја 1925. било је 24 лекара, болничара и чиновника и 22 деце. Лист „Народна Свијест” замерио  је да у опоравилишту има више чиновника него пацијената. (12) У опоравилишту је радила троразредна шумска школа. Ученица Емилија Стефановић похађала  је од 19. априла до 17. јуна 1925. наставу код учитељице Невенке.(13) Деца су у опоравилишту боравила најмање 3 месеца. Дужи боравак био је могућ уз одобрење управе опоравилишта уколико је то било потребно због природе болести.  Опоравилиште на Локруму  радило је целе године, али највећи број деце боравио је током лета. Трошкове смештаја углавном су плаћали родитељи деце. Градови Нови Сад и Београд су за своју сиромашну децу плаћали трошкове. Године 1926. опскрбни трошкови били су 30 динара на дан и плаћали су се један месец унапред. Децу су на Локрум упућивали хигијенски заводи, домови народног здравља и школске поликлинике. (14)

У опоравилиште на Локруму долазила су деца сем преко државних установа и посредовањем родољубивих друштава. Београдски Обласни одбор  Црвеног Крста  1926. послао је 58 деце у државна опоравилишта у Фрушкој Гори и Приморју. Било је ту и деце породица која су страдале у поплавама. (15)  Црвени Крст је после поплава у Београду послао петоро деце од 6-12 година у опоравилиште  на Локруму на исхрану и опорављање. (16) Пододбор друштва „Књагиња Зорка” у Дубровнику посредовао је  да се сиромашни ђаци основних школа из Дубровника сместе у дјечје опоравилиште на Локруму.(17) Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. Посетили су Дубровник. Били су и на острву Локруму. Писац који је описао то путовање истакао је : „Ко само једном дође у овај земаљски рај, тај то не заборави никада. Ципреси и палме, наранче и жути лимуни; – кроз чије лисје ћарлија меки поветарац са плаве пучине. Немате речи. – Душа Вам је препуна слатких илузија. И ту сте у једном часу задовољни и без икаквих брига. Заборави се на све.”  (18)

Друштво Јадранска стража  радило је на што бољем упознавању Приморја и унутрашњости преко летовања ђака из унутрашњости. У опоравилишту је било летовалиште Јадранске страже за женску омладину. У Алманаху Јадранске страже за 1928/29 годину на сликама је приказан боравак ученица  на Локруму. (19)  Соколско друштво Дубровник приредило је у склопу јубилеја 25. годишњице свог оснивања 9. 6. 1929. „Нараштајски дан”. Све су организовали нараштајци под надзором старијих. Одржане су утакмице на Грушком пољу, нараштајска поворка обишла је Дубровник,  у три сата поподне био је излет деце и нараштаја на Локрум. (20)

После Другог светског рата Биолошки институт Југославенске академије знаности и уметности из Загреба смештен је на Локруму. (21)

Опоравилиште на Локруму било је део  система здравствене заштите које је Министарство народног здравља изградило у међуратном периоду. Центални хигијенски завод био  је у  Београду  а  свака бановина  имала је свој хигијенски завод. Заводи су радили у сарадњи са националним и хуманитарним друштвима (Соколи, Јадранска стража, Народна женска задруга, Коло Српских Сестара …).  Министарство народног здравља отворило је 1921. Дечје опоравилиште на Локруму. Андрија Штампар, начелник Министарства народног здравља присуствовао је  отварању.  Дубровачки српски лист „Народ” и хрватски „Народна Свијест” истицали су особиту пажњу које је министарство народног здравља посвећивало Дубровнику оснивањем бактериолошке станице, отворањем амбуланте  и да је отварањем опоравилишта трајно задужило Дубровчане.  Децу су упућивали на Локрум хигијенски заводи, домови народног здравља и школске поликлинике.  Управник и економ опоравилишта на Локруму био је национални радник Кристо П. Доминковић. Лист „Народна Свијест” замерио  је 1925. да у опоравилишту има више чиновника него пацијената. Сем жеље да се омогући опоравак деце на острву, власти су желеле да становништво које је вековима било раздвојено кроз летовања деце упозна остале делове земље и тако се зближи. У опоравилишту је радила Шумска школа за подучавање у слободној природи.  Опоравилиште  је радило целе године, али највећи број деце боравио је током лета. У опоравилиште на Локруму су долазила деца и посредовањем Црвеног Крста и националних друштава. У опоравилишту је било и летовалиште Јадранске страже за женску омладину. И деца из Дубровника боравила су на Локруму. После Другог светског рата Биолошки институт Југославенске академије знаности и уметности смештен је на Локруму. Док су властима краљевине Југославије била важна деца, комунистичким властима Хрватске важније је било биље.

 Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије 

Напомене :

1. „Др. Урош Круљ.”, „Слога”, Мостар-Дубровник, 19. јануара 1929, бр. 182, стр. 1;

2. В. Станојевић, „Хигијенска служба”, Народна Енциклопедија СХС, књига IV, Загреб, 1929, стр. 796;

3. Др. Симо Милошевић професор универзитета, „Хигијена за IV разред гимназија”, „Народна Просвета”, Београд, 1937, стр. 174;

4. „Споменица Соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931.”, Штампарија „Јединство”, Стара Пазова, стр. 33, 37; „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, њихових одбора у земљи и сродних друштава за 1938/39 пословну годину”, „Вардар, календар за 1940“, Београд, 1939, стр.89, 90;

5. „Југославија туристичка енциклопедија”, Друга књига, Београд, 1958, стр. 190;

6. Кристо П. Доминковић, „Дубровник и околица”, Издање књижаре Ј. Тошовића, Дубровник, 1922, стр. 57;

7. „Опоравилиште на Локруму”, „Гласник Министарства Народног Здравља”, Београд, јули 1921, бр. 7, стр. 348; „Гласник Министарства Народног Здравља”, Београд, јануар 1921, бр. 1, стр. 62; „Гласник Министарства Народног Здравља”, Београд, децембар 1921, бр.  12,  стр. 651;

8. Др. Вл. Пољанић, „Локрум, опоравилиште здравља”, „Народ”, Дубровник 11. маја 1921, бр. 19, стр. 2;

9. ,,Отвор опоравилишта на Локруму и старатељства”, ,,Здравствене установе”, ,,Narodna svijest”, Дубровник, јуна 1921, бр. 25, стр.3;

10. Неколико родитеља, „Наше школске зграде”, „Narodna svijest”, Дубровник, 21. аугуста 1923, бр.36, стр. 2;

11. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.”, „Српски биографски речник”, том 3, Нови Сад, 2007, стр.347; Кристо П. Доминковић, „Дубровник и околица”, Издање књижаре Ј. Тошовића, Дубровник, 1922, стр. 57;

12. „Наш Локрум”, „Narodna svijest”, Дубровник, 5 маја 1925, бр. 18, стр. 5;

13. Школска свједоџба Стефановић Емилије, Троразредна шумска школа, Државно опоравилиште „Локрум”;

14. Vanja Branica, „Razvoj društvene skrbi za djecu u prvoj polovini   stoljeća”, Studijski centar socijalnog rada na Pravnom fakultetu u Zagrebu

15. „Кратак преглед рада обласних одбора друштва Црвеног Крста у години 1926”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, мај-јуни 1927, св. 5-6, стр. 142;

16. Мих. М. Станојевић, „Сиротињски станови на Вождовцу”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Новембар-Децембар 1927, св. 11-12, стр. 317;

17. „Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 313, 314;

18. Драган Б. Прпић, уредник Царинског гласника, „Споменица на посету Сполека …”, Царински гласник, Београд, јули-август 1928, бр.7/8, стр. 246, 247;

19. „Алманах Јадранска стража за 1928/29 годину”, издаје Јадранска стража Обласни одбор Београд, 1928;

20. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.  90;

21. „Дубровник, туристички информатор”, издавач књижара „Иван Горан Ковачић”, Дубровник, 1958, стр. 33;

,