• Скорашња културна дешавања у Бачкој Паланци, одржана под покровитељством Покрајинског секретаријата за образовање, поново су скренула пажњу на песникињу Чедиславку Поповић.

Њена песма „Загрљај“ уврштена је у збирку „Можда спава, у долини заборава,“ што је био повод за ауторкино веома запажено гостовање Бачкопаланчанима и њиховим гостима из региона. Пре него што је постала песник, Чедиславка је била васпитачица у свом Бачком Добром Пољу. Сад је у пензији, млада по души и песничком стажу. Никад је нисам питала зашто је тек по завршетку васпитачке каријере почела да ниже песме. Прилично сам сигурна да је у годинама прошлим време било такмац са којим се у свему предан васпитач, супруга, мајка и бака није могла носити равноправно, нарочито с обзиром на традиционално опредељење жене њезина кова да више него себи буде посвећена онима које воли. Стрпљива и тиха, увек насмејана а увек са ставом, обојила је тако и своју дуго скривану поезију: љубављу према деци, оптимизмом  човека који служи добру, готово детињим дивљењем природи и животу. Без зазора пред модерним тенденцијама, истичући веру, породицу и родољубље као координате којима је дефинисан достојанствен људски живот.

Живот Чедиславке Поповић, наше Чеде, започет је у врлетним Пустипусима надомак Љубиња у Херцеговини, у поштеној Брборића кући, истој оној из које су потекли Брано и Вељко Брборић, чувени српски лингвисти. Колика је вредност српског језика за сваког Херцеговца и Херцеговку, не морамо наглашавати! Отуд склоност, љубав и одговорност да се збори и пева садржајно, луцидно, са анегдотском поентом, често хуморно каква год да су времена, у изразу разноврсно и богато, памтљиво за нараштаје који долазе.

Чедиславка је пажњу јавности задобила дечјом песмом о корони, која је у времену страха и изолације произвела готово хорско узвикивање малишана из читавог региона:

„ Короно, створе ружни, 
због тебе смо тужни!“   

За те најмлађе много пише, инспирисана животним позивом и огромном љубављу за своје унуке Матеју и Мијата.  Песма „Маслачак“ подсећа на песме из ђачких читанки и слободно би се, у будућности, могла придружити образовном штиву:

„Дукати жути расули се по трави
испод дуката сакрили се мрави.
Са плавог неба Сунце их гледа,
пробудило пчеле, биће меда.
Пчеле зује, на цветове слећу,
радују се слатком праху и пролећу.“  

Таква је и песма о месецу:
„Када је ноћ пала
и прва звезда засијала,
упалио месец фењер жут
и кренуо на далек пут.
Целу ноћ небом кружио
са звездама се дружио.
Када је свануо нови дан
савладао га је сан.                                                                                                          
Легао иза меког облака
и спаваће све до мрака.“

Недавно јој је песник Љ. Андрић поручио: „Онај ко Вам је наденуо име на неки начин је видовит јер сте и чедни и славни. Онај ко није чедан не може поетски бити вредан, а онај ко је поета део је славног света. Тако да је ваше дивно име потуна компилација и духовна презентација….“ Колико је у праву, знамо сви ми почаствовани да Чеду познајемо! Шта више, као што смо некад отварали омиљене странице новина, наша јутра често почињу на Фејсбук мрежи стихованом објавом Чедиславке Поповић, где се свакодневно смењују поетске слике обичних, свакодневних ситуација које сви видимо и живимо, а само ретки умеју да изразе тако топло и тачно, са оном златном нити поезије, која се претвара у дозу лепоте и слика нам осмејак на крају усана, тај снажни отклон од немира са којим корачамо у нови, неизвестан дан. Јер, Чедиславка пише ноћу, што је пензионерски луксуз, али такође значи да активни део дана проводи ревносно обављајући своје обавезе у кући, башти пуној с љубављу узгајаног воћа и поврћа и дворишту, раскошно украшеном разнобојним, негованим цвећем, где је нашла своје место и зановет из завичаја.

Чаробна рађања дана описала је у својим песмама:
„Ноћ полако своју снагу губи
једна по једна звездe се гасе,
месец на облак ослања се ,
ближи се време дан да се љуби.“
(Праскозорје, одломак)

„Волим рађање дана, јутарњу тишину,
када цвркутом птице Сунце славе,
цвркућући у лету почасне кругове праве
па се вину у плаву, небеску висину.“ 
(Кругови живота, одломак)

„Када у цветну башту ујутру ушетам
очима шарено цвеће помилујем,
топлим погледом и осмехом дарујем,
дубоким уздахом поздравим,
љубав распем по цветовима свим,
хладном водом жедне напојим,
подигнем оне што су клонули.
Цвеће ми лепотом узврати,
рашири латице као да мој поглед прати.“
(У цветној башти, одломак)

 Љубав и доброта су њена мера свега, потпуна хармонија прошлог, садашњег и будућег коме се радује и коме доприноси остављајући племенити траг, некад у васпитавању многих генерација дечјег вртића где је провела радни век, и са истом мисијом у време пензионерско, пишући поезију којом поручује да су истина, честитост, лепота и добро једина победоносна и Богу мила путовања и исходишта нашег постојања. О томе се најлепше учи из прошлости и успомена:

„Ех, како је вредан, честит, драг и мио
мој вољени деда Бранко Ђурић био.
Колико ли је само у срцу љубави стало
за децу и унучад, а није нас било мало.

Једно лето никада заборавити нећу
тада сам доживела велику срећу.
Тога дана деда је био на пазару
да прода нешто и добије неку пару.

Тежак горштачки живот, уз много муке
и много труда, доносио је новац у руке.
Продао, и у сумрак се деда вратио кући,
задржао се све што треба купујући.

Растовара коња, радознало сви гледају
сви се неком свом дару надају.
Такав је деда увек био и раније
никога деда ни тога дана заборавио није!

Један смотуљак и мени даде:
„Ево сине купио деда на парче ботане
од ње може једна хаљина да стане.
Нека ти за дернек тетка сашије,
Нисам имао да ти дам прије.““
(Некад и сад, одломак)

Судбином сврстана међу људе са два завичаја, Чеда их описује са једнаком љубављу:

 „Народни збор, скуп, весеље,
прослава свеца заштитника.
Дан испуњења моје жеље!
Чим лето дође празник мио
у мислима ми је увек био.

Хаљина за дернек се купује,
торба пакује, за Љубиње путује.
Љубиње је градић у Херцеговини
леп и драг као најлепши, најдражи сан –
где се некада славио Павловдан.

Љубињско крашко поље дугачко
уоквирено брдима, не много широко,
питомо, тога дана је било спремно
да прими свако радознало око.“

(Дернек за Павловдан, одломак)

„Топла жута боја сунцокрета
обасјана сунчевим сјајем
разлива се пространим пољима
и царује мојим завичајем.“  
(Сунцокрет, одломак)

 Али, отаџбина је оно што нас је давно научио наш Алекса: „ И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја.“ Наша песникиња пева:

„Љубав у срцу…
Мир у души…
Топлина у погледу…
Поштовати прадеду…
Не гради се срећа
мржњом,
злобом,
презиром,
злочином,
„Олујом!“

Нема среће у кући изграђеној на месту:
извршених злочина,
минираних темеља,
порушених зидова,
запаљених кровова…
Дани теку, пролазе године
а сећања не бледе
мисли се враћају на злочине..

Далеко од родне груде
нађоше своје људе.

Саграђени су домови нови
рађају се ћерке и синови.

Прадедови почивају
костима очевину чувају.

А џелати?
Какви су им снови?
Да ли су на њих поносни
њихови синови?

(Шта је срећа, одломак)

После литије почетком 2020. у Бачком Добром Пољу, записаће:

„Песма трепери на уснама,
љубав је међу нама. 
Лепота на све стране –
овако се светиње бране!
Тробојке на ветру вијоре
за лепша јутра и зоре.
Љубав у срцу гори:
уз вас смо, браћо у Црној Гори!“
(Не дамо светиње, одломак)

 Изузетна песма наше Чеде уврштена је у Видовдански зборник „Ране песмом видане:“

„Видовдану сам завет дала,
себе заветницом назвала,
да ћу поштовати сваку кап
јуначке крви проливене
за боље сутра вас, нас, мене
бићу део Видовданске поеме.“
(Видовдану завет дајем, одломак)

 Колико поштује веру и традицију и колика је њена жеља да се обожимо и множимо, говоре песме о великим верским празницима:

„Ивањдан је празник рођења
Светог Јована Крститеља,
Христовог кума и пријатеља.
У реци Јордан Христа је крстио,
најавио Христов долазак
и зато је Претеча надимак добио.
О Ивањдану се венци плету
од ивањског цвећа жута
што расте на ливади и покрај пута.
Врата се ките венцима од цвећа
да у кући влада радост и срећа.
Венцима се и природа овенчава
и жеља за свадбом наглашава.
На овај дан вода чаробну моћ имак
упати се треба у мору, реци, језерима.
Данас и у бербу лековитог биља треба поћи,
верује се да данас има највеће моћи.
По народном предању и веровању кажу
Ивањдан толико велики празник да је
да и Сунце у току дана три пута стаје.“
(Ивањдан)

Перо Чедиславке Поповић опевало је и Новакову победу на Вимблдону:

 „Вимблдон је опет пао
у Новаковим рукама
пехар поново засијао!
Да соколу крила сломе
доста је покушаја било
а то се није догодило!
Соколови замаси крила
све су јачи и снажнији
успеси већи и значајнији.
Велико ти хвала, Новаче,
за све оне дивне сате
када срце куца јаче.
Када се у целом свету
име Србије изговара
и у срцу понос ствара.“
(Ода Новаку, одломак)

 Као права народна поетеса, Чедиславка је с нама у сваком дану и дешавању. Она се не либи да мноштвом песама опише разочарања и дилеме одраслог света, са увек присутном хришћанском мирноћом која зна да су животна борба, искушења и лекције, уствари шанса да из свега изађемо јачи и зрелији, спремнији за живот вечни чије стазе поезија пред нама, у нама и над нама доследно прти. Чеда нас учи да се треба радовати животу, његовим савршеним сликама и мелодијама које само смирени можемо уочити. Чини то лаком римом, без компликованих узлета у неразумљиво. Као што су радили Драган Лукић, Добрица Ерић, Десанка Максимовић и незаобилазни Алекса Шантић. Дубина њезине поезије је у мудрости коју расипа по нама, дајући нам сваког јутра зрно среће које је потпуна истина.

У очекивању песничке збирке Чедиславке Поповић, можемо јој само пожелети да још дуго стоје ствари као у њеним стиховима:

 „Шта ми године могу
када младо срце имам
и не дам му да остари,
тако за сада стоје ствари.“

Љиљана Ђого Петровић