Од стварања Аустро-Угарске Монархије 1867. словенски народи били су суочени са превлашћу Немаца и Мађара. Као одговор на ту превласт јачали су међусобну сарадњу. Уједињена омладина српска сарађивала је са чешким соколима, тако да је на Четвртој омладинској скупштини у Великом Бечкереку 1869. учествовао и изасланик чешких Сокола, Валерије Хибшман. Председник скупштине Хаџић поздравио је нарочито брата Чеха, који је донео поздрав српској омладини од Прашког сокола. (1)

После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су савезнички односи. Обе земље су биле чланице Мале антанте. У обе војске (чехословачкој и југословенској) уведене су соколске вежбе. Зато су обе војске могле да учествују на соколским слетовима. Поводом свесоколског слета у Прагу Соколско друштво у Грубишином Пољу приредило је 6 марта 1926. „Чехословачку Вечер” са концертом и игранком. Пре концерта поздравио је госте и чланове сокола староста Душан Бујић истакавши заслуге чешког народа за развитак Соколства, и позвавши соколе да у што већем броју присуствују слету у Прагу. Затим је Л. Кнутл из Дарувара пројицирао слике знаменитих зграда и предела у Прагу и осталим местима Чехословачке републике, да би тиме побудио код присутних интересовање за слет. После тога је Л. Хлавачек из Бјеловара свирао на гуслама неколико комада, а пратио га је на клавиру Л. Кнутл из Дарувара. Сестра З. Тољан певала је неколико чешких и словачких народних песама, уз пратњу Л. Кнутла на клавиру. После концерта др. Лука Злошило предавао је „О нацији и улози соколства код стварања исте с особитим обзиром на југославенске прилике”. На крају се захвалио староста Бујић гостима, који су допринели да је забава добро испала, а присутнима на многобројном посети. Анимирана забава са плесом трајала је до зоре. Пало је у очи да ниједан Чехословак из Грубишиног Поља није присуствовао приредби, и ако их је у Грубишином Пољу и околини био велики број. (2)

Поводом VIII слета у Прагу донеле су „Лидове Новину” чланак о соколима у Југославији. Код куће и у туђини били су најсвеснији носиоци и присташе Тиршове идеје. Чеси су се искрено радовали када је на VI свесоколском слету 1912. Стане Видмар победио као првак Савеза Славенског Соколства. Исто тако су се радовали када је на Олимпијади у Паризу победио Лео Штукељ. Била је то братска победа, победа Тиршове идеје и соколског васпитања. У Првом светском рату држали су се непоколебиво гесла „Вјерност за вјерност – крв за крв!” Зато је VIII свесоколски слет био уједно II југославенски свесоколски слет. Најавили су долазак више од 6.000 сокола из Југославије. Нису дошли у Праг само чланство сокола, већ и соколски нараштај, који је једнако братски и срдачно био поздрављен од чехословачког нараштаја. (3)

Нараштај из Југославије дочекали су на железничкој станици у Прагу прваци чешког сокола са старешином Шајнером, представници чехословачко-југословенске лиге, наш генерални конзул, аташеји, старешина руског сокола. Истог дана омладинци су на академији у репрезентационом дому убрали салве аплауза са својим вежбама. Истакли су се нараштајци из Мостара, Сушака и Љубљана I. (4)

Соколи и морнари из Југославије приредили су вечерњу академију 5 јула 1926. Певачко друштво из Новог Сада певало по једну српску, хрватску и словеначку песму. Уз буран аплауз морали су додати још неколико тачака. После њих наступале су Чехиње и соколице из Америке. Морнари су извели три тачке : Чермић-Јенко „Што ћутиш Србине тужни”, Ковач-Вилхар „Из братског загрљаја” и Ковач-Хајдрих „Бучи, бучи море адријанско”. Публика је била одушевљена. После морнара наступили су соколи са репрезентативном тачком „У бој, у бој!”. Врхунац академије био је наступ 9 љубљанских сокола са вежбом „Турски марш” од Мурник-Бетовена. Љубљанчани су морали да понове тачку. (5)

За време слета на гробље Олсани у Прагу свечано су пренети, са војничког гробља у руску капелу, остаци српских војника, који су умрли у Прагу за време Првог светског рата. Присуствовали су министар војни, генерал Сирови, као представник Масарика, министри Бенеш, Славик, Гирса, генерали, официри и војници југословенске војске, који су се налазили у Прагу, особље посланства са Љубом Рашићем, делегације чехословачке војске, чехословачких сокола као и делегације руских, лужичких Срба, као и многе чехословачке корпорације. Остаци су били стављени у 40 ковчега, метнути на катафалк, на који су положени многи венци, од стране председника Масарика, чехословачке и југословенске владе, Соколског Савеза, Чехословачко-Југословенске лиге. Погребни обред су служили владике Сергије и Горазд и протојереј Црвчанин. У свом говору генерал Сирови је истакао : „Увијек ћемо се са захвалношћу сјећати оних који су дали живот за слободу Срба, Хрвата и Словенаца и за нашу Слободу”. Министар просвете Трифуновић захвалио се влади, чешким соколима и руским избеглицама у Чехословачкој. Надежда Крамар, која је била на челу комитета за подизање капеле, истакла је : „Прашки гроб сјећат ће нас на 16.000 југословенских гробова у Чехословачкој, у којима леже људи, старци и дјеца, који су жртвовали живот за слободу. Одјек ове свечаности, коју је приредила чехословачка војска, … ”. Пошто су ковчези положени укапелу, једна чета испалила је почасни плотун. Батерија је испалила 20 топовских хитаца. (6)

Преносу остатака заробљеника и посвети гробнице у Оломуцу присуствовали су соколи из Југославије. Поводом слета разговарали су новинари са старешином Ганглом. Највећу пажњу посветио је соколима председник Масарик. Питао их је како су били задовољни, па је додао да славенска узајамност по Соколству добија реално лице, јер на слетовима попримамо једни од других оно што је добро, а у том онда заједнички напредујемо.(7)

За др. Виктора Мурника задатак соколске теловежбе био је чувати и јачати животну силу народа и словенски карактер културе. (8)

Чеси су оснивали своја летовалишта на обалама Јадрана. Најпознатије летовалиште је било у месту Купари. Соколи из Дубровника приредили су излет и јавни час у Купарима 1927. Гости из Чешке срдачно су дочекали соколе. (9)

Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. Били су срдачно дочекани од власти и од народа, у чему су предњачили соколи. На станици у Гружу госте су дочекали представници Трговачке Обртничке Коморе, Ческе Беседе и многобројно грађанство. Поздравну реч одржали су представник Коморе и Ческе Беседе а у име царинских чиновника Васо В. Пипер (члан Соколског друштва Дубровник) који је говорио о везама двају братских народа. Гости су разгледали лепоте Дубровника под вођством професора Марка Мурата и Ника Ђивановића. Увечер приређен је банкет од стране Општине и Трговачког Удружења. На банкету су били присутни представници војних и цивилних власти и елита града. Гости су бродом „Куманово” отпутовали за Котор. На Цетињу поздравио је госте Гавро Милошевић, староста Соколске Жупе Његош. На повратку у Котору су се укрцали на брод „Карађорђе”. У Макарској на обали је било искупљено сво грађанство са музиком и представницима свих месних власти. Дирекције Дубровачке и Јадранске Пловидбе омогучиле су гостима бесплатну вожњу на својим луксузним паробродима. У Споменици коју је поводом посете издало Удружење царинских чиновника краљевине С.Х.С. истакнуто је: „Нека ова споменица буде вечни спомен нашега Удружења и нека служи као пример будућим генерацијама: „Да у славенској узајамности лежи срећа свих Славена ! ”.” (10)

После слета у Љубљани 1933. група од око 1.000 чехословачких сокола и соколица предвођена Трухларом посетила је Котор. Дочек је био величанствен. Маса народа са градском музиком дочекала је соколе из Чехословачке на обали. У име града поздравио их је градски начелник. У име сокола поздравио их је Марчић и истакао словенску солидарност и верност за верност. Трухларж се захвалио. Гости су разгледали град и његове знаменитости. Многи су пошли и до Цетиња. Трухларж је желео да поздрави бискупа Учелинија. Заједно са Марчићем посетио га је. Бискуп је био ганут посетом, захвалио се на пажњи и истакао братство народа Југославије и Чехословачке. Чехословаци су били испраћени музиком урнебесним поклицима. Которске госпође и соколице предале су неколико кита цвећа. (11)

Сва друштва Соколске жупе Задар-Шибеник приредила су прославу осамдесетогодишњице председника Масарика, једног од најизразитијих представника соколских тежњи и настојања. Име Томе Масарика било је познато у крајевима жупе још из доба пре Првог светског рата, када долазио и обилазио поједина села шибенске околине. Друштва Сиверић и Шибеник приредила су прославу 8 марта 1930. а већина друштва : Бенковац, Бетина, Дрниш, Кистање, Муртер, Новаља, Новиград, Паг, Преко одржала су прославу 9 марта 1930. Друштва Биоград на мору, Филип-Јаков и Водице одржала су прославу 16 марта 1930. Соколска друштва су позвала да учествују културне и хумане установе, што су оне прихватиле. Нека друштва чисто верског карактера игнорисала су прославе. У Шибенику је прославу организовала управа жупе. Уз учествовање Филхармоничког друштва, Хрватског музичког друштва “Коло”, Шибенске музике и Женске народне задруге састављен је програм. Била је академија у Градском казалишту, затим променадни концерт Шибенске музике, а увече чајанка Женске народне задруге. Академији је отворила музика Соколског друштва Шибеник са химнама чешкословенском и југословенском. Затим је говорио жупски старешина проф. Марко Трива. “Коло” певало је Хатзову композицију “Море” за мушки хор, а Филхармоничко друштво Мокрањчев “VII руковет”. Жупски просветар говорио је о животу и раду Масариковом. Мушки хор Филхармоничког друштва певао је “Утопљенка” од Кришковскога. Мушки хор “Кола” певао је “Хеј Словане” од Риховског. У Бенковцу је такође одржана прослава 9 марта 1930. Пре подне сврстало се чланство и грађанство у поворку, једни са југословенском а други са чехословачком заставом. После обиласка места отворена је академија. Старешина друштва Обрад Кнежевић истакао је да је Масарик помогао да изађу из тешких верига столетног робовања.(12)

Чешки туристи су у све већем броју летовали на Јадранском мору. У Чешкој је постојала литерарно-музичка едиција о Јадрану. Чешки виртуоз на виолини Луис Замечник долазио је и раније у Цавтат. У хотелу “Тиха” био је одсео као спортски риболовац који је цео дан пецао. Наступио је 17. јуна 1934. на позорници дворане хотела Купари. Изводио је народне напеве уз пратњу на клавиру маестра Рудолфа Чихала. Чист приход поклонио је соколском друштву Цавтат. Због њих је и приредио концерт. Истакао је за соколе да су његова браћа са Јадрана. Соколско друштво Цавтат наградило га је са ловор венцем који је исплела чланица Марија Шварц. Други ловор венац предао му је телепат Свенгали у име госпође Павелове из Купара. (13)

Савез Сокола Краљевине Југославије наставио је свој рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима. Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа „Prager Presse” из Прага. У чланку се истицао значај Савеза Сокола : Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као … , у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу : међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима. (14)

Масарик, председник Чехословачке, одликовао је др. Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др. Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3.фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др. Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић, … . Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао : „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом. — Волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и говори. Теби, дре Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.” Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др. Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др. Мирко Буић је истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. … . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Президента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио. … Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат, … оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света. … то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, … да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали дру Буићу.(15)

У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и Влади Вишошевићу, старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском. Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (16)

Старешина словенског и чешкословенског соколства др. Станислав Буковски посетио је Београд 26. јануара 1937. На граници Соколске жупе Београд др. Буковског дочекао је у Инђији старешина соколског друштва Инђија и члан управе жупе Београд Ђорђе Војиновић и просветар друштва Инђија Петар Лозјанин. У Старој Пазови дочекали су госте заменик старешине жупе др. Бранко Чипчић и старешина друштва Стара Пазова др. Кристо Грбин. У Земуну дочекали су госте секретар Савеза СКЈ проф. др. Михаило Градојевић и савезни економ и старешина друштва Земун Бранко Живковић. На станичном перону београдске станице госте су најсрдачније дочекали и поздравили мноштво сокола и соколица, иако је тог дана било изузетно хладно због јаке кошаве која је дувала. Били су окупљени чланови старешинства Савеза Сокола на челу са Ганглом и инж. Смиљанићем, чланови управе жупе Београд на челу са старешином Стајом Стајићем, представници београдских соколских друштава, представнци Руског сокола Драјлинг и Артаманов. У име Чехословачког посланства госте је поздравио секретар посланства др. Бахтјик. На перону била је постројена почасна чета сокола са две заставе. Дочеку су присуствовали представници београдских листова и бројни фоторепортери. Др. Буковски и тајник Савеза словенског Соколства Евген Кепл посетили су управу Савеза Сокола. Били су присутни сви чланови савезне управе са заменицима Ганглом и инж. Смиљанићем, представници Соколске жупе Београд на челу са старешином Стајом Стајићем, представнци Руског сокола Драјлинг и Артаманов. У име Чехословачког посланства био је присутан секретар посланства др. Бахтјик. Захваљујући се на Гангловом поздраву др. Буковски је истакао : „Кадагод долазимо у братску и лепу југословенску земљу, ми се осећамо као у својој рођеној земљи. Соколство ради на стварању једне воље и једног осећања међу нашим братским народима. … предајем овај дар, који нека симболише кристалну чистоту и лепоту наших братских, соколских словенских осећаја…. “ . Др. Буковски предао је на руке Гангла кристалну вазу на којој је био натпис „Савез словенског Соколства 26.-27-I-1937”. Гангл је заузврат предао др. Буковском бронзани кип са натписом : „Брату д-ру Станиславу Буковском на успомену 26-I-1937 – Савез Сокола Краљевине Југославије – Београд”. После разговора у просторијама Савеза Сокола др. Буковски одвезао се у маршалат двора, где се уписао у дворске књиге. После је др. Буковски посетио министра за физичко васпитање народа др. Јосипа Рогића. Заједно са Ганглом посетио је председника београдске општине Владу Илића и позвао га да посети свесловенски слет у Прагу 1938. После тога су др. Буковски, Кепл и чланови старешинства Савеза Сокола посетили Соколско друштво Београд IV на Чукарици. Старешина друштва др. Стефановић је са члановима управе друштва дочекао и поздравио госте. Друштво је гостима приредило ручак. Поводом доласка др. Буковског др. Милан Стојадиновић посетио је Управу Савеза Сокола.

Председник владе довезао се у просторије Савеза Сокола заједно са министром Ђуром Јанковићем и у пратњи шефа кабинета Гашића. У Управи Савеза Сокола били су окупљени сви чланови управе Савеза СКЈ и гости. Уз њих су били министар за физичко васпитање народа др. Јосип Рогић и председник београдске општине Влада Илић. Били су присутни представници Соколске жупе Београд и београдских соколских друштава, представници руског сокола као и представници београдске штампе. На улазу у зграду Савеза Сокола др. Милана Стојадиновића дочекао је и поздравио заменик савезног старешине инж. Смиљанић, а у вестибулу дома дочекао га је заједно са члановима савезне управе Гангл. Др. Милан Стојадиновић први је поздравио представнике сокола са поздравом „Здраво, браћо Соколи!”. Гангл је представио председнику владе старешину чешкословачког и словенског соколства др. Буковскског и тајника Савеза словенског Соколства Евгена Кепла. Гангл је у свом говору изразио своју радост да председника владе приликом његове прве посете седишту Савеза Сокола, може да поздрави баш у дому, у коме је било проглашено уједињење. Стојадиновић је одговорио : „… Као некадашњи Соко ја се осећам овде веома пријатно и као међу својом браћом Соколима. Мој долазак овде молим да сматрате као знак, да ће Краљевска влада, којој стојим на челу, помагати Соколство, соколски рад и ширење соколске идеје! Здраво !” После је председник владе обишао просторије и поједина одељења, живо се интересујући за рад и напредак Соколства. Стојадиновић је заједно са министром Рогићем разгледао географску карту распореда соколских јединица у Југославији. Ганг је показивао на карти и објашњавао.

Др. Буковски био је примљен у аудијенцију код Кнеза Павла. Посланик Чехословачке др. Вацлав Гирса приредио је у посланству чај у част др. Буковског. Поред старешине др. Буковског и тајника Кепла, на чају су били министар др. Јосип Рогић, чланови старешинства Савеза Сокола, представници Соколске жупе Београд са замеником старешине жупе Београд др. Бранком Чипчићем, управа и чланство Соколског друштва Београд-Матица на челу са старешином др. Миланом Главинићем, као и бројни представници и чланови осталих соколских друштава у Београду и руски соколи. У част др. Буковског одржана је свечана соколска седница у Соколском дому Београд-Матица. На улазу у дом др. Буковском и Кеплу понудио је секретар Соколског друштва Београд-Матица Отокар Новотни со и хлеб. Свечану седницу отворио је Гангл, величајући соколску мисао и стремљења соколства као предводника Словенства. Свирана је чехословачка химна и „Хеј Словени”. Госте је поздравио заменик старешине жупе Београд др. Бранко Чипчић. Као домаћин дома, старешина Соколског друштва Београд-Матица др. Милан Главинић, у име друштва пожелео је гостима најсрдачнију добродошлицу. Др. Буковски је свој говор почео на српском а завршио на чешком. У свом говору истакао је : „ … Али при томе пак стално се сећамо жалосне прошлости, како су Словени у свом историјском развоју управо кобно грешили кадгод су се, уместо на себе и на своје снаге, ослањали више на туђинску помоћ, кадгод су се, уместо дисциплинованог уједињавања, разбијали унутарњим ударцима, и кадгод су, место рада на стварању јединствене, чврсте и неуморне воље, пропадали у неодлучности и нерадном ишчекивању. Увек су то плаћали својом народном слободом, а многи и животом. Хоћемо стога да се никада више у историји наших народа не појављују последице чувене словенске неслоге, поцепаности и унутарње недисциплине. Зато и васпитавамо нова покољења у соколском духу и атмосфери, … . чистој и верној братској љубави. ….и од свог чланства захтевамо, кад је потребно пожртвовање за отаџбину и народ, одлучна дела, а никако празне речи.” Свечана седница завршена је соколском химном „Хеј Словени” коју су сви присутни стојећи певали. Соколска жупа Београд приредила је у просторијама дома вечеру у част гостију. У великој дворани дома била је игранка.

Др. Буковски је 27. јануара 1937. посетио гроб Незнаног јунака на Авали и положио венац. Са Авале упутио се на Опленац, где се поклонио сенима краља Александра и на гроб положио венац са тракама у чехословачким државним бојама и написом „Великом Краљу – Савез словенског Соколства и Чешка обец соколска – 27-I-1937 год.” Пошто су гости били почашћени доручком у хотелу на Опленцу, продужили су за Крагујевац.

У сусрет гостима крагујевачки соколи на челу са старешином Миливојем Павловићем изашли су са четири аутомобила до села Десимировца, одакле су сви заједно продужили за Крагујевац и одвезли се на гробове 44 чехословачких војника стрељаних од аустријске војске у побуни јуна 1918. Положени су венци и затим су се сви заједно вратили у просторије Соколске жупе Крагујевац. Гости су почашћени „шумадијским чајем”, разгледали су просторије соколског дома и кад су се појавили на балкону дворане, били су поздрављени од крагујевачке омладине, која је одржавала своју светосавску приредбу. За време ручка у официрском дому свирала је соколска музика и крагујевачки соколи и соколице играли су са гостима народна кола. Старешина жупе Миливој Павловић, као спомен на тај дан, поклонио је гостима у минијатури израђени метални споменик палих чехословачких јунака 1918. у Крагујевцу. Пред свој одлазак из Београда у Нови Сад 28. јануара 1937. гости су са пратњом посетили гроб Стеве Тодоровића. Др. Буковски је на гроб положио велику киту цвећа. Затим је др. Буковски посетио Руски дом, где су га поздравили представнци Руског сокола Драјлинг и Артаманов. Разгледао је основну и средњу руску школу у дому, а потом посетио просторије Савеза руског Соколства. Из Београда гости су посетили Нови Сад. (17)

На жељезничкој станици у Новом Саду 28.јануара 1937. дочекали су их представници жупе на челу са др. Игњатом Павласом. Са станице су кренули у соколски дом. У великој дворани дома одржана је свечана заједничка седница управе жупе и друштва Нови Сад, друштва Петроварадин и Руског соколског одсека. Седницу је отворио др. Игњат Павлас. Изнео је рад и значај сокола у стварању националних држава Чехословачке и Југославије, као и значај узамне сарадње међу свим словенским народима. Гости су разгледали соколски дом. Приређен је банкет у ресторану дома. (18)

Са заоштравањем Судетске кризе 1938. расла решеност у српској јавности да се помогне Чехословачкој. У томе су предњачили соколи. Дошло је до сарадње Савеза сокола и студентских организација. У великој дворани Унивезритета у Београду 7. јуна 1938. одржана је свечана академија посвећена Чехословачкој, под паролом „Верност за верност”, којој је присуствовало 3.500 слушалаца. На академији су говорили представник универзитета др. Ђорђевић, изасланик Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, представник Савеза добровољаца Лујо Ловрић, Н. Бартуловић и студент Иво Рибар. Лујо Ловрић је поздравио омладину и изразио веру да ће омладина бранити границе. У име студената Ловрићу је одговорио Лола Рибар. Он је истакао спремност омладине да брани домовину и изразио радост своје генерације што се у одбрани независности и слободе налази заједно са „генерацијом огња”. Рибар је изјавио да одбрана Чехословачке представља одбрану независности Југославије. (19)

На манифестационом збору у част Чехословачке на Универзитету представник жупе Београд одржао је предавање : „Зашто ми, Соколи волимо Чехословачку ?” Тако је успостављен први директан контакт београдског соколства са универзитетском омладином. Од тога момента започета је обострано жељена сарадња. На седници управе Соколске жупе Београд 21. септембра 1938. написана је адреса и од делегације предата сутрадан 22 септембра 1938. посланику Чехословачке Јарославу Липи. Истог дана увече била је обзнањена чехословачкој јавности преко радија у Прагу. (20)

Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче: „…Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (21)

Чешки соколи су ценили подршку сокола из Југославије. После Судетске кризе 1938. у чланку у „Веснику ЧОС” истакли су : „Исто тако болно, још и болније за нас било је то што у одлучном моменту није ишла с нама братска Југославија. Тим захвалнији смо југословенском соколству које нам је код свега тога остало верно и са ганутљивом приправношћу понудила своје животе за нашу слободу. Никад им тога нећемо заборавити.” (22)

У часопису „Братство” објављено је писмо Карела Станека чешког нараштајца из Брна. Између осталог у писму се истиче : „ … Али ипак смо осетили неколико пута у својој жалости зрачак утехе. Тај зрачак били сте Ви, драга браћо у Сплиту, једнако као у Београду, или код Вас у Осијеку. … Био сам уверен да нас никада нећете издати, ви једини на целом свету, али толико љубави и осећаја према нама ипак нисам очекивао. Никад Вам се нећемо моћи одужити.” (23)

После уступања Судета Немачкој соколи су прикупљали помоћ за чешке избеглице из Судета. Соколска друштва организовала су акције прикупљања помоћи. Соколско друштво Борово приредило је свечану академију 30. 11. 1938. поводом празника 1 децембра, а уједно и поводом 20 година опстанка Југославије. На акедемији изведено је 11 тачака. Извођење „Моравског народног плеса” који су извеле нараштајке морало је на захтев публике бити поновљено. Академију су посетили и представници Соколског друштва Вуковар. За избеглице из Судетских крајева било је сакупљено 1.000 динара. (24) Соколско друштво Сомбор приредило је 4 марта 1939. концерт у корист чешких избеглица из Судетских крајева. На концерту су учествовала и сва национална друштва у Сомбору. Предавање о Чесима држао је члан сокола Михо Дракулић. (25) Соколско друштво Београд I одржало је 4. марта 1939. своју традиционалну словенску костимирану забаву. У позиву на забаву у „Соколском гласнику“ истицало се : „Данас, када се свесловенска идеја сузбија у целој Европи, неопходна је потреба да се Соколи још јаче њом запајају, као њени првоборци. Дођите, сестре и браћо, у што већем броју на ову забаву !”. (26)

После поздравног говора старешине друштва, који је изнео значај приредбе, изведен је кратки програм уз учешће Југословенског академског певачког друштва из Земуна. Просветар друштва професор Т. Илић говорио је о значају соколства код словенских народа. Женски нараштај извео је неколико мотива народних игара, а чланови и чланице приказали су “Моравску беседу”. Забава је одржана под покровитељством Енгелберта Гангла. На забави су били и домаћи костими и костими других словенских народа. (27)

Соколска жупа Сарајево прикупила је 38.000 динара за чешке избеглице. Акција коју су покренули соколи нашло је потпору и код културних установа. Народно позориште у Сарајеву приказало је Лангерову драму „72” и сав приход наменило чешким избеглицама из судетских крајева. (28)

Соколи су прикупили и послали 500.000 динара. Сматрали су да је према имовном стању чланства акција успела. (29)

К. Храбец, први заменик начелника Сокола Брно I истакао је допису у листу „Братство” у Осијеку : „Ви не слутите с каквом помњом пратимо ми у ЧСР шта се код Вас догађа, у братској Југославији. Ви не слутите како смо Вам истински захвални за љубав и братство које нам исказујете сваком приликом, па и у часовима великог весеља и славе на X слету, и у часовима наше туге и страдања у октобру прошле године. Ви не слутите са колико пажње и поноса читамо ваше гласнике. Особито Ваш. Сабирна акција за помоћ наших избеглица, то је Ваше братство оживотворено у дело. … .” (30)

После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. На пленарној седници Савеза Сокола Краљевине Југославије која је одржана 25 и 26 марта 1939. закључено је да се прикупе подаци о приликама код чехословачког соколства као и положају Савеза словенског соколства. На Главној скупштини жупе Београд 24 и 25 марта 1939. присуствовао је представник Савеза Југословенско-чехословачке лиге Миленко Трифуновић. (31)

Упркос почетку Другог светског рата 1939. Соколско друштво Београд–Матица приредило је 16. децембра 1939. Славенско вече са бираним програмом и вечером. Прикупљени добровољни прилози предати су Одбору за избеглице из Чешке и Пољске. (32)

Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је децембра 1939. соколско вече у оквиру Петрове петолетке. Било је преко 150 чланова друштва на приредби. Прво је говорио старешина друштва др. Бојанић. Прочитано је писмо чехословачког посланика у Паризу Осуског, које је упутио соколима и грађанима у Великој Кикинди, захваљујући на гостопримству указаном избеглицама из Чехословачке, у марту 1939. (33)
Уз Савез Сокола и друга патриотска друштва скупљала су помоћ за избеглице. Коло Српских Сестара прикупљало је прилоге за избеглице из Судета. У свом календару „Вардар” подсетили су на догађај са почетка Балканског рата 1912. Коло Српских Сестара упутило је молбу чешкој браћи у Праг да помогну болницу коју је Коло отворило у Београду као Четврту резервну болницу. Три дана после молбе стигао је извештај из Прага да је послат вагон болничког материјала и лекова за болницу Кола Српских Сестара. Сећајући се те брзе и братске помоћи чланице Кола решиле су се да се у тој прилици у неколико одуже чешком народу. Чланице Кола из Београда и унутрашњости прикупиле су 152.250 динара и предале суму Липи, чехословачком посланику у Београду.У „Вардару” су изјавили своју захвалност свима који су их у тој акцији помогли. (34)

Коло Српских Сестара примило је у свој дом у Београду породице са малом децом на стан и храну. Дали су одела, џемпере и друго избелицама. Чланице Кола скупљале су прилоге и чиниле све да олакшају и ублаже тешке дане словенских избеглица. У свом извештају за 1939-40. чланице Кола истакле су да су издале 2.823 оброка у свом дому за словенске избеглице и избеглице из Бановине Хрватске. Сем тога дале су за избеглице 3.660 динара, а удружењу чешких жена за њихове циљеве 3.327 динара. (35)

Соколи у Србији изашли су из илегале 1992. и обновили сарадњу са чешким соколима. Учествовали су на обновљеним слетовима у Прагу.

После стварања Аустро-Угарске Монархије 1867. словенски народи били су суочени са превлашћу Немаца и Мађара. Као одговор на ту превласт појачали су међусобну сарадњу. Као развијени Чеси су служили као узор Србима. После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су срдачни односи. Соколске старешине из Југославије су истицале предратни чешки утицај на Јужне Словене у Аустро-Угарској Монархију. Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу што ширих слојева словенских народа. Савез Сокола био је оснивач Савеза словенског Соколства. Рад Савеза Сокола на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. Заслужним соколским старешинама и члановима додељивано је одликовање „Бели Лав” од стране Чехословачке. За разлику од званичног става Краљевине Југославије соколи су за време судетске кризе октобра 1938. заједно са националним друштвима и студентима припремали добровољце за помоћ Чехословачкој. Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама. Омладина је кренула пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством. После уступања Судета Немачкој соколска друштва су прикупљала помоћ за избеглице. Соколи из Југославије редовно су учествовали на свесловенским слетовима у Прагу.Ч ешки соколи су ценили подршку сокола из Југославије. После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. На почетку Другог светског рата, Савеза Сокола Краљевине Југославије је настојао да помогне избеглицама из Чешке и Пољске. У томе је сарађивао са родољубивим друштвима са којима је био у Савету патриотских, ратничких и витешких друштава (Колом Српских Сестара, Јадранском стражом, …). Соколска друштва организовала су акције прикупљања помоћи за избеглице. Прилози су предавани Одбору за избеглице из Чешке и Пољске. Соколи у Србији изашли су из илегале 1992. и обновили сарадњу са чешким соколима. Учествовали су на обновљеним соколским слетовима у Прагу.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :
1. „Др. Лаза Костић”, „Српски соко”, Сремски Карловци, 18 (31) јануар 1911, бр. 2;
2. „Соколско друштво у Грубишином Пољу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 69;
3. „Америчко и југословенско Соколство на VIII свесоколском слету”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 70, 71;
4. „Нараштајски дани у Прагу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст-септембер 1926, бр. 8 и 9, стр. 162, 163;
5. „Пабирци из прашких слетских дана”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст-септембер 1926, бр. 8 и 9, стр. 168;
6. „Пренос Српских војника”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст-септембер 1926, бр. 8 и 9, стр. 158;
7. „Југословенске свечаности у Оломуцу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст-септембер 1926, бр. 8 и 9, стр. 168, 169;
8. Др. Виктор Мурник, „Култура и теловежба”, „Соко” Лист Предњаштва Сокола краљевине Југославије”, Љубљана 15 јуни 1930, бр. 11, стр. 125;
9. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 72, 73; В, „Соколско друштво у Дубровнику”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 15. маја 1927, бр. 9, стр. 210; „Из Соколске жупе Алексе Шантића-Мостар”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 15 априла 1927, бр. 7, стр. 155; В.П. „Из Соколске жупе Алексе Шантића-Мостар”,„Соколски Гласник”, у Љубљани, 30. септембра 1927, бр. 18-19, стр. 308;
10. „Споменица на посету Сполека …”, Царински гласник, бр.7/8, Београд, јули-август 1928, стр.203,246-254;
11. „Соколско друштво Котор”, „Соколски гласник”, Љубљана, 28 јула 1933, бр. 30, стр. 3;
12. „Соколско друштво Бенковац”, В.Л-р, „Масарикова прослава у Жупи”, „Соколски гласник”, Љубљана, 19 априла 1930, бр. 8, стр. 7;
13. „Концерат уметника Замечника у корист Сокола”, „Соколски Гласник”, Љубљана, Видовдан 1934, бр. 27, стр. 9;
14. „Дом националног јединства Седиште Југословенског соколског савеза”, „Соколски гласник“, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
15. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;
16. „Чешкословачка одликовања југослов. Соколских радника”, Љубљана, 1 новембра 1935, бр. 41, стр. 1;
17. „Брат др. Станислав Буковски”, „Соколски гласник“, Београд, 5 фебруар 1937, бр. 2, стр. 1,2, 3,4,5;
18. „С пута бр. др. Буковског по нашој земљи”, „Соколски гласник“, Београд, 12 фебруар 1937, бр. 3, стр. 3;
19. Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 516, 517;
20. „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26. март 1939. год”, „Око соколово“, Београд, бр. 3 и 4, год. III, стр. 6;
21. „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“,Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
22. „СВИ СУ НАС ИЗДАЛИ, АЛИ МИ НИСМО ИЗДАЛИ СЕБЕ”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 245;
23. Карел Станек, „Желели бисмо да се упознамо с онима који нас најбоље разуме”, „Братство”, Осијек, 15 јануара 1939, бр. 1, стр. 15;
24. „Из Вуковарског окружја”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 239;
25. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 март 1939, бр. 11, стр. 3;
26. „Сви на словенску забаву друштва Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 3 март 1939, бр. 9, стр. 5; „Словенска забава друштва Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 24 фебруар 1939, бр. 8, стр. 3;
27. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 10 март 1939, бр. 10, стр. 4;
28. „Из живота нашег народа”, „Братство”, Осијек, 15 јануара 1939, бр. 1, стр. 14;
29. „Извештај Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 9;
30. „Од срца срцу”,„Братство”, Осијек, 15 марта 1939, бр. 3, стр. 43;
31. „Око соколово”, Београд, 1939, бр. 5, стр. 45, 49;
32. „Око соколово”, Београд, 1940, бр. 2, стр. 36;
33. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 2;
34. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, њихових одбора у земљи и сродних друштава за 1938/39 пословну годину”, „Вардар XXVIII календар Кола Српских Сестара за просту 1940“, Београд, 1939, стр. 3, 4;
35. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, Београд, 1941, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд, 1940, стр. 5, 6;