• Што је мање место, смрт је видљивија. Умрлице на бандерама у крају покојника, па и читава места (као огласне табле) на којима се истичу. Потом прича, од уста до уста, јер свако сваког зна; умрли је сигурно био пријатељ, кум или рођак неком нашем.

Аутор: No machine-readable author provided. Pokrajac assumed (based on copyright claims). – No machine-readable source provided. Own work assumed (based on copyright claims)., CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=1364976

Коначно и сахрана, где се окупи од неколико десетина до неколико стотина људи. И где се памти да је неко његов долазио твојима на саучешће, па се узвраћа и свака обавеза одлаже не би ли се његовој породици узвратила пажња и поштовање. Има у томе и трачева и гласина, али има и нечег племенитог и дирљивог, када се „сућут“ и солидарност изражавају и онима са којима се деценијама ћутало или се од њега окретала глава на улици. У смрти и болу, сви се мире.

Ове године отишло је много мојих драгих људи. На паланачком гробљу је јуче сахрањен и мој велики пријатељ, чика Мирољуб Возић (1963-2021). Нисам то на време чуо и нисам га испратио, али му у договору са породицом посвећујем текст уместо воштанице. Причом о нашем пријатељству хоћу да у свој дневник забележим сећање о једном посебном човеку и призовем лепе успомене о њему.

Ја сам чика Мирољуба знао само са улице, „добар дан за добар дан“, што би се рекло. Сећам се и да нам је као клинцима цепао улазнице на базену, једном ме пустио да уђем и за џ.

Али увек су сусрети наших старих, колико се сећам, имали дозу хладноће. Зашто – сазнао сам убрзо. Наше две породице имају две различите верзије, али прича је отприлике следећа: у ратном метежу 1944, моји и чика Мирољубови преци били су комшије. У злим временима, један мој прадеда био је изгледа у прилици да помогне Мирољубовом ујаку Жарку – и није то учинио. Млади Жарко је стрељан, а две породице навукле су омразу за више деценија. Прича има још доста детаља, али то је суштина; разрадио сам је и описао као студент у својој књизи о смедеревском крају 1941-1945. и решио се на несвакидшњи корак, о ком знају само моји најближи. Замолио сам оца да ми наточи литар најбоље ракије, узео прву одштампану књигу где сам по први пут изнео истину о погибији младог Жарка – и бануо на капију чика Мирољуба који је као једини мушки наследник остао да живи баш на ујчевини. Пишем по сећању оно што је замаглило мноштво снажних емоција.

Дошавши му на капију, питао сам га зна ли ко сам. „Знам, ти си Девић“, казао је. Примио ме у кућу помало неповерљиво, било је и оних пар минута непријатне тишине, а онда ме је питао како може да ми помогне. Ја сам му отворио књигу на страни где сам писао о његовом ујаку и пружио му је. Док је читао, човек крупних тамних очију почео је да плаче. Тачније, гушио се у сузама које су му се сливале низ лице – потекле су не само сузе, него и предуго потискиване успомене и неречене речи. Плакао сам и ја. Успео сам само да му, сасвим стегнутог грла, кажем стихове чика Јове Змаја: „Што су стари јади иштетили тешко, све ће то пребродит срце нам витешко!“ И наставио отприлике следећим речима: „Ја нисам крив за грехе мојих старих, али бирам да ја чиним другачије. Опростите, ако икако можете, у име ваших, за све што је чињено у име мојих!“ Чика Мирољуб је само одговарао: праштам, праштам, праштам… Онда је насуо по једну ракију и дрхтавим рукама смо наздравили. Мислим да смо се и пољубили. А онда ми је он испричао своју животну причу и бабин завет да остане на свом имању, којим једног дана треба да протрчи неки нови мали Жарко. И баш тада, у собу је утрчао дечак идентичан као свој предак са фотографије. Места за случајност није било: звао се Жарко…

Када ме је испраћао, чика Мирољуб ме је питао шта он сада може да учини за мене. И ословио ме је по имену. Нисам више био само „Девић“, један од оних који су се огрешили, него „Немања“, човек са својим идентитетом који носи неки други, свој крст. Био је то дан када су се извидале многе ране. Од тада није прошао празник, или мој рођендан, а да ми га чика Мирољуб није честитао међу првима. Кад бисмо се срели, причали смо као пријатељи, схватајући да се људи не мире резолуцијама и политичким памфлетима, већ откуцајима свог срца и жељом да кажу: опрости и праштам. Мене је тој великој школи несвесно и ненаметљиво научио чика Мирољуб Возић и на томе ћу му бити захвалан целог живота. А Бог такве душе, верујем, настањује тамо где почивају праведници. Помените га, мили и драги, и ви у молитви.

Немања Девић