• Слобода није нешто што се једном стиче и у недоглед траје  

Текст: Јованка Иванишевић

Срби су почетком 20.века коначно отерали Турке далеко од наших друмова, али радост није дуго трајала јер се убрзо испоставило да зло никад није само, него чим једно прође ето другог да га одмене.

Над српским народом се надвила нова моћна Аустроугарска са истим циљем да робови слободу не угледају, већ да наставе њој робовати. Али, кад сужањ угледа светлост дана и окуси слатку слободу, он се у тамницу жив не враћа.

Старе вековне тежње Срба преко Дрине, да се са слободном матицом сједине, сад је наследила Млада Босна, не желећи да своје младалачке снове утопе у нови тамни вилајет.

На видовдан 1914. Млада Босна је пуцала од пробуђене младости и руком Гаврила одбила поробљивачки загрљај насилника.

  Тако је Гаврило благовестио српском роду нови принцип – слобода нема цену, нити живота има без слободе.

Гаврило је утамничен у Терезину, али се Принцип винуо у небо изнад српских земаља изван домашаја најмоћнијег оружја поробљивача. Тамничари су Гаврила због високо узвишеног, небеског,  принципа мучили свакодневно котрљајући га у затвореној каци са ексерима по ободу, очекујући да се одрекне принципа, али је Гаврило остао принципијален до краја. Рат против принципа проширио се на целу Земљу и прогутао је десетине милиона живота, оних који су били за или против узвишеног принципа. Четири страшне године сва оружја силна су грмела поднебесјем не би ли се принцип привео Гаврилу у тамницу Терезина, али без успеха. Гаврила су тамничари уморили мало пре него су капитулацију потписали, али је Гаврило успео да пре тога на даскама тамнице ноктом преостале руке уреже победоносни стих из таме:

„Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору плашећи господу”