Читава страдална историја српског народа обиљежена је трудом за народним јединством. По прилици, свакако, окупљањем у једном државном окриљу када год су народни прваци уочили могућности да најприје сопственом жртвом задобију слободу, ма уз подршку старних политичких чинилаца. Мисли се, свакако, политичку слободу и израз народних тежњи у својој српској држави. Такав је политички покрет предводио свети патријарх Јован (Кантул) на прелому 16. и 17. вијека. И он му је жртвовао сопствени живот. Окован Османским царством наш народ је нашао мало прилика за општенародне устанке какав је Јованов и митрополита Висариона херцеговачког и војводе Грдана, али никада, ни у једном историјском удесу који је тежио геноцидним затирањима Срба (17. вијек, области око Милешеве), није се тај народ поколебао у једном: црквеном јединству коме је сједиште света пећка матица црква. Када су Срби 1597. писали папи у Рим, своју народну паметарницу саставили су побрајањем свих својих династија укључујући зетске и црногорске. И казујући да од свих њих немају остатка који би био њиховим легитимним предводитељем и представником. Зато траже странца. И митрополит Висарион чијим ћемо ријечима отворити овај кратки преглед, заговарао је такав став. Представник куће Болица на чело Црне Горе. Била је та земља отворена за млетачки протекторат и у томе се кретала за Боком која је своје општине остварила још од 1423. године. У њој су се могла јавити различита мишљења и погледи у односу на тачку ослона и високог протектората. Али, никада у њеној историји није доведена у питање органска веза са Српском црквом и њезиним средиштима, међу којима је најпознатије и најчешће помињано пећко.

Још једном понављам. Читави средишњи Балкан, његово неразмрсиво клупко садјевено од старог, предхришћанског и млађег, средњовјековног елемента, напросто је осјењен српским народним именом. Највећи дио тог клупка је управо тим општим именом убиљежен у државним хартијама. Чак је то име носило првенство и назначило се као једина етничка одредница у тутулатурама владара. Међу њима је било и римокатолика.

Тако је и Црна Гора као најмања државна формација себе прибрајала српском корпусу. Може се рећи да су јавне декларације Црногораца и њихових владара током 17. и 18. вијека у том дијелу јасније него других дјелова српског народа. Можда је најупечатљивија изјава црногорског збора дата провидуру Болдуу 1756. године: „… Пресвијетли и преузвишени господине сопра провидур Ђустину Болду. Не можемо оставит, ако није наш пут с овијем узроком дојавити се овом нашом у коју спомињем вашу прокламу, коју сте дали судитима Принциповима, а од те исте послали Сории везиру на Босну, не само ту но и друге многе који су нама у руке дошле, будући ако и подижете на нас Турке, и са свијем радите да нас изгубите, како исти Турци нама кажу, а то и сами очима нашима видимо, како свједочи иста ваша проклама у коју безчасним именом спомињете и називате немирним људима и душманима. А особито од рода лупешкога пакосници и безвјерно безаконици и издајници Порте отоманске. Онде ваше господство расудите и видите јесте ли право писали, будући ми православне вјере христијанске и закона Свете Цркве источне, а рода часна и света славено-србскаго од којега су происходили Свети цари србски и херцези црногорски, равно тако патријарси и архијереји, свештеници и поштени људи, главари и официри, од којих је од постања и дан данашњи находи у служби преведре Републике венецијанске, која република у таквом поштењу садржава даних милицију и саму касу њима предаду, од које се наше у које вријеме и још никакав није се нашао невјеран“.

Током 1689. године митрополит црногорски Висарион (Бориловић), Паштровић по мајци, учинио је својеручни запис који сам и раније објављивао. Он казује да је одређена књига „мене смерена архиејереја цетињскога Висариона“. Како му је пренешена од мјеста Скадра у назначеној години, а то му је причинило велику и неописиву радост. О околностима помјерања и преношења књиге, говори црногорски митрополит како је царска армија пришла Косову и протјерала Турке и како је пришла до велике цркве Дома Спасова у Пећи коју описује на овај начин: „…архиепископија опште обитељи и пресвијетло сунце које сија и луче испушта по свој земљи српској“. У вријеме турског удара који је нанио велике штете овој светој обитељи, књига је пренешена у Скадар. Одатле је стигла у руке владике Висариона.

Патријарх Арсеније III Чарнојевић

У доба овог владике догодио се долазак на Цетиње српског патријарха Арсенија III Чарнојевића. Ево шта о тој посјети казују записи: „Да се зна како божијом милошћу у манастир свети звани Цетиње, дође преосвештени патријарх пећки кир Арсеније, при митрополиту Висариону црногорском и при игуману Сави јеромонаху и клисијарху Тодору и са братством. И ја грешни игуман Василије јеромонах од манастира Добриловине тада приђох с тим старијем на Цетиње и тада даде ми њеове светиње писани на духовно исповједаније на Црну Гору и на приморје и на племена која тко хоће исповједити се у љето 1689“. Казује се како је патријарх пришао са своја четири калуђера: хаџија Василије јеромонах, архиђакон Данило и Викентије и Атанасије даскал и како су стајали четири дана на Цетињу и преко Цуца се вратили у Никшић.

У Книнском пољу, у старој штампаној књизи, сачуван је запис који сјећа на посјету патријарха: „Василије проигуман и јеромонах дошао је 7199 године у Рисан с писанијем патријарха ћир Арсенија пећког поради исповијести. И те године долазио је свети стари до манастира Цетиња, и отуд се вратио у Пећ у патријаршију мјесеца новембра четврти дан“.

У цркви Св. Великомученице Варваре у херцегновском селу Мокрине, чува се антиминс патријарха српског кир Арсенија. Овај предмет сачуван је у цркви и поред намјере да се уништи. За његово спашавање заслужни су госпођа Марија Прлаин и господин Никола Гојковић. Ево шта пише: „Божанствени и свештени олтар Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа освештен благодаћу свесветога Духа; рукодејства же и благословен преосвештеним господином оцем Арсенијем Чрнојевићем православним архиепископом пећким, патријарх же српским и бугарским и прочим православним ва источне цркве грчкога закона при влашћу свесветлејшаго ћесара римског Леополда првог, у љето од Рождества 1692“.

На препису писма патријарха Арсенија Црногорцима, постојали су записи учињени у Боки од тамошњег српског православног свештенства: „Ово преписа из писма патријархова ја грешни поп Вуко у Котор. Да тко што не помисли друго, и би настојник ови за ово писаније капетан Нико Мижевић из Луштице, у љето од Рождества Христова 1692, маја 30. у Котор“.

Српски патријарх је на Цетиње гледао као на свој завичај. Године 1682. учинио је запис о поклону једне књиге цетињском манастиру: „… и приложих ову душеспаситељнују књигу, Минеј мјесеца фервара, светој цркви цетињској, храму Рождества Пресвете Богородице. И тко је одузме од ове свете цркве, да буде проклет и свезан, и да му буде супарница Прсвета Богородица на страшном суду, и нека служи више реченој цркви вјерно и нелицемјерно до издиханија својег. И подписах својом руком у љето од Рождества Христова 1682“.