Постигао је нешто о чему сви сањамо: бави се оним што воли и био је најбољи на свету у тој области, и то у оној чувеној, нашој, највише српској „игри под обручима“, али у нешто другачијем, за уличне терене познатијем начину – баскету „три на три“.
Mноги кошаркашки асови свој пут ка звездама започели су управо ту, на терену испред зграде у којој су становали, на месту где се одувек рађао чувени шампионски менталитет доминантних генерација југословенске кошарке. Чак и у најсрећнија кошаркашка времена, знало се да је локални принцип једноставан и немилосрдан, ко изгуби – испада, и дуго ће чекати следећу прилику, јер неки други баскеташи из краја већ нестрпљиво ишчекују своју шансу. Колико је баскет заслужан за обликовање врхунског спортисте говори реченица легендарног Драгана Кићановића, да му је било лакше да игра против СССР-а, него да „добије“ баскет на чачанском Желовом игралишту. Баскет није само спорт, већ представља културу и начин живљења, а о свему томе имаћете прилику да читате у интервјуу са још једним момком из краја, али оним најбољим од најбољих – Душаном Домовићем Булутом.
Када си први пут узео кошаркашку лопту у руке вероватно си маштао о томе да постанеш најбољи на свету. Када си осетио да је такво нешто могуће?
Сматрам да свако дете има велике снове када крене да се бави било чим, поготово спортом у ком смо навикли на велике резултате. Проблем је у људима који покушавају да спутају друге, јер нису довољно храбри да сами покушају нешто велико и ризично. То се и мени десило. Једноставно, тренери су покушавали да измене мој начин размишљања и стил који сам гајио на терену и ван њега. Срећом, 2011. године сам видео да постоји могућност да остварим своје снове, да будем најбољи на свету у нечему што највише волим и никада се више нишам окретао.
Који је разлог твог преласка са кошарке на баскет?
Страст према спорту, филозофија, стил и начин играња, као и улична супкултура ван терена у којој сам одрастао и у том окружењу се најбоље сналазим.
Да ли мислиш да би у неким нашим врхунским екипама које се такмиче у АБА лиги могао да имаш озбиљну улогу?
Наравно, када знаш како се игра, мислим да можеш да играш на свим нивоима, потребан је вероватно само неки период адаптације.
Да ли мислиш да данашњу кошарку играју најбољи кошаркаши или најбољи менаџери?
И једно и друго. Тако је увек било, али ако си квалитетан, то мора изаћи на видело. Зато је улична филозофија увек била боља, ко побеђује и ко је бољи остаје на терену – остали иду по воду.
Када сте почињали нисте имали готово никакву подршку спонзора, како сте тада успели да се мотивишете и нађете начин да постигнете ово што сте постигли, и како сада гледаш на то?
– Мотивација за мене је била да будемо најбољи на свету, на било какве препреке да смо наишли не би нас спречиле да остваримо оно што желимо.
Да ли сматраш да бисте били веће „звезде“ да живите у некој другој држави?
Не радимо ово да бисмо били „звезде“.
Да ли мислиш да врхунског спортисту више обликују победе или порази?
И једно и друго. Нема спортисте који није губио, важно је шта научиш из пораза и шта научиш из победе.
Колико дуго се градио ваш победнички менталитет и шта мислиш одакле он произилази?
Мислим да сви моји саиграчи имају урођено то у себи. Сплет околности одрастања је био такав да смо се сви развили у такве личности. Такође, сви у себи имамо тај урођени српски инат, који доста људи не разуме.
Баскет се све више глобализује, да ли мислиш да ће конкуренција из године у годину бити све јача, јер је баскет ‘три на три’ сврстан међу олимпијске спортове?
Ко год жели да дође, добродошао је. Али, овај спорт није за сваког.
Како ти гледаш на олимпијски циклус и на то да једног дана представљаш Србију на Олимпијади. Да ли то за тебе представља притисак?
Не, напротив – једва чекам! Цео живот сањам да се такмичим против најбољих на највећим турнирима, тако да на то гледам као на још једну прилику да остварим своје снове.
Како се носиш са притиском и шта је твоја дефиниција успеха?
Успех није коначан пласман, већ изазов који је неко савладао током пута. Што се притиска тиче, дубоко удахнем и пригрлим га.
Ко ти је представљао узор током одрастања? Да ли си имао кошаркашке узоре?
Што се тиче кошарке – Мајкл Џордан, кошаркашког стила – Ален Ајверсон и Џеј Вилијамс, Латрел Спривел и многи други. Али, што се тиче свега осталог, никада се нисам угледао на кошаркаше. Увек сам гледао стил живота рок и панк музичара, хип-хоп певача и великих бизнисмена који су служили за инспирацију. Свакако, највише волим да следим своје инстикте у било ком сегменту.
Појавила се информација да си појачао Кошаркашки клуб Футог. Који су твоји даљи планови што се тога тиче?
Да за викенд одиграм утакмицу, уживам у њој и попијем пар пива после са том фантастичном групом момака, ако ми то расположење и обавезе дозволе.
Долазиш са новосадског Лимана. Према твом мишљењу, колико је тај крај утицао на формирање твоје личности и такмичарског духа који поседујеш, с обзиром на то да је Лиман на неки начин српска верзија њујоршког Бронкса?
Све. Целу своју личност сам обликовао на том уличном терену на Лиману. Срећом, био сам окружен људима који су ми и данас пријатељи (неки и кумови), са осталим људима са тог терена се такмичим по свету.
У својим ранијим интервјуима си помињао да ти није страно да читаш књиге. Да ли сада читаш неку?
Да, читам доста – волим да се едукујем. У школи се мало изучава живот, оваквог живота нема по уџбеницима, из школе излазимо неспремни за реалан живот у ком је школарина веома скупа, па сам наставио да се едукујем у правцу којим желим да идем. Тренутно читам књиге које се баве бизнисом, инвестицијама и маркетингом.
Када би све почињао испочетка да ли би променио нешто? Ако би, онда шта?
Имао бих више храбрости, више бих веровао у себе и мање слушао друге људе, али, бих све исто урадио.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
