Али данас нећу писати његову биографију, нити давати неке личне реминисценције. Испричаћу само причу која знам да је и њега, увек ведрог, од срца насмејала.Наиме, пре много година, можда су касне 1950-е или ране 1960-е биле, комунизам у Србији био је на врхунцу моћи и улазио је у своју „златну еру“.

То је био и један од најтежих момената у историји Српске православне цркве. Патријарх је био Герман Ђорић, који се већ пошто се нашао на трону суочавао са бројним искушењима, међу којима и са македонским расколом (до њега ће доћи већ 1967) и најавама да до таквих проблема може доћи и у Црној Гори.

Комунисти су знали да ће паралелно са изградњом нових нација на српском етничком простору претходно морати да их отргну од утицаја СПЦ и патријаршије у Београду. Црквени живот у Србији као да је одумирао, око храмова су преостале мале заједнице, које су се понекад сводиле само на свештеника и црквењака. Била је то последица дуготрајног терора и репресије, током којих су архијереји и свештеници убијани, хапшени и мучени, црквена имовина отета, литије забрањене, а верници и њихове породице прогањани.

Далеко од центра свих збивања, један манастир у Жичкој епархији живео је својим скромним животом, паралелно са новом реалношћу земље. Сестринство је чинило свега неколико старица и неколико придошлих девојчица, старих свега 13-15 година.

Једног летњег дана, у манастиру се појавила група студената Богословског факултета. У посети манастирима Жичке епархије свратили су и у обилазак овог. Сестринству су запали за око као млади и весели. Али један од њих био је нешто живахнији и – што је игуманији посебно засметало – носио је кратке панталоне или бермуде. Таман су почеле приче о томе ко су ови момци и јесу ли дорасли позиву будућих свештеника, када је овај веселко „снимио“ старе гусле на зиду, потрчао и узео их у руке. И таман је игуманија кренула да га прекори, када су струне загудиле и пукла песма из грла младог богословца, од које су се проломиле околне шуме. Нити је дуго неко у њих засвирао, нити је ко смео да запева песме о националним јунацима.

Стара игуманија, иначе блиска сарадница владике Николаја из периода када су боравили у Македонији, била је у трену „купљена“ песмом која је спајала љубав и храброст. Заборавила је на кратке панталоне и са љубављу угостила и испратила младе богословце. Питала их је за имена, а и онај најживахнији казао јој је своје: Ристо Радовић.
Када су их испраћали свом сестринству је рекла нешто што су запамтили за цео живот: „Ово ће дете да пробуди Црну Гору.“

Деценијама касније, показало се колико је била у праву. Митрополит Амфилохије пробудио је Црну Гору (и не само њу), а пред крај овоземаљског живота дочекао је и да се ослободи.Или бар да буде на корак од ослобођења. Нека нам његов живот и његова жртва вечито светле као пример, опомена и обавеза: да буде борба непрестана. И да међу Србима онда буде не само оно што мора бити, већ и оно што често бити не може: љубав, слога и Победа.

НЕМАЊА ДЕВИЋ