• Реорганизација соколских листова почела је са 1 јануаром 1939. Приређена је Недеља соколске штампе између 15 и 22 јануара. Биле су организоване мање или веће изложбе соколске штампе.

Том приликом је нови уредник Нико Бартуловић на радију одржао предавање о соколској штампи, употпуњујући програм недеље штампе. Од листа „Соколски Гласник” било је штампано око 10.000 примерака, а од „Сокола” 5.000 примерака, што је све разаслато соколским друштвима и сеоским четама за недељу штампе. (1) Уредништво „Сокола” и „Соколића” пренесено је из Љубљане у Београд ради ужег контакта са начелништвом. Расправе, студије и чланци из идеологије, организације тејесног васпитања излазили су у ревији „Соко“. Вежбовно градиво и упутства начелништва излазили су „Предњачком зборнику”, новом гласилу начелништва Савеза Сокола. У ревији „Соко“ били су од 1. јануара 1939. три ранија савезна листа „Соколска просвета„, „Соко“ и „Соколић“. „Наша радост“ била је намењена соколској деци. Уредник „Соколског Гласника” и „Сокола” Нико Бартуловић био је и члан Просветног одбора СКЈ. (2)

Гласник Савеза Сокола „Соколски Гласник” наишао је од првих бројева, у јануару 1939. на одушевљени пријем, не само код соколских читалаца и преплатника, него и у осталој јавности. Вести објављене у „Соколском Гласнику” биле су прештампане у највећим дневним листовима у Југославији. Исто тако чланци из „Соколског Гласника” биле су прештампане у највећим дневним листовима. Чланци „Највиша почаст служити народу”, „Хајка на словенство”, „Соколство и вера” били су потпуно или делимично пренети од листова као што је „Политика”, „Јутро”, „Обзор”, „Ново Доба”, „Приморске новине”, … . Похвале је добио „Соколски Гласник” од чехословачке соколске штампе, као и од чешких дневних листова „Народни листу”, „Лидове Новину” и „Народни Политика”. „Соколски Вестник”, главни орган ЧОС, подвлачио је да се из сваког броја видела велика љубав према чехословачком народу и према његовим тешким приликама. (3) Соколско друштво Београд I одржало је 4. марта 1939. своју традиционалну словенску костимирану забаву. У позиву на забаву у „Соколском гласнику“ истицало се : „Данас, када се свесловенска идеја сузбија у целој Европи, неопходна је потреба да се Соколи још јаче њом запајају, као њени првоборци. Дођите, сестре и браћо, у што већем броју на ову забаву !”. (4) Као делегат Савеза Нико Бартуловић обилазио је соколска друштва. Соколи у Борову одржали су 30. априла 1939. смотру својих припадника. Пред свим боровским соколима и делегатима сокола Вуковара и чета Борово Село, Опатовац и Петровци смотру је отворио старешина друштва Тома Максимовић. У свом говору поздравио је делегата Савеза Сокола Ника Бартуловића, жупе Душана Круља, Илију Беару и потпуковника Александра Николића, као и остале делегате из вуковарског окружја. Истакао је важност смотре у временима када се гомилају тмурни облаци изнад глава. Затим је говорио Нико Бартуловић. У свом говору Бартуловић је наглашавао потребу збијања на само соколских него и свих националних редова. Истицао је снагу народа и државне целине. Говор је одушевио све слушаоце и био награђен бурним одобравањем. После смотре одржана је конференција делегата жупе са представницима јединица вуковарског окружја. Били су присутни делегат Савеза Сокола Нико Бартуловић, жупе Душан Круљ, Илија Беара и потпуковник Александар Николић, представници друштва Борово са старешином друштва Томом Максимовићем, друштва Вуковар, чета Опатовац и Петровци. Док су Бартуловић и потпуковник Александар Николић говорили о подизању народно-одбрамбеног духа, Беара је говорио о ширењу соколске штампе.(5)

Гласник је под новим уредником Ником Бартуловићем повећао свој тираж. Поједине соколске јединице шириле су „Соколски Гласник”. По њима гласник је био сталан курир који је ширио соколски дух и вести. После реорганизације листа, јавност је другачије судила о соколима, него раније. Нико Бартуловић је истакао да ће уредништво непоколебљиво устрајати у родољубивом раду, свесно да тиме одговара жељи својих соколских читалаца. (6) У гласнику је у чланку на првој страни „Против уношења забуне и рушења” осуђено понашање комуниста у Протекторату и у Југославији после пакта Стаљин-Хитлер. У чланку се истицало : „Док је, до пред саму пола године, комунизам у читавом свету био узео најратоборнији став према националсоцијализму, па се том приликом обарао чак и на чешке државнике, зато што нису радије рискирали рат, па макар били сравњени са земљом, него ли да, па макар привремено, попусте пред надмоћнијом силом, – тај исти комунизам је почео да уверева свет, да је парола ослобођења Чеха и Пољака празна фраза, те да, уместо ње, треба прихватити паролу о безодвлачној ликвидацији рата,” Чланак је завршен речима : „Родољубље и национални осећај су најдрагоценије и најплеменитије одлике наше земље и народа, и соколство треба најодлучније да се супростави свакоме ономе, који би хтео да их поруши или ослаби” (7) У гласнику су пренели да је Соколска жупа Осијек нашла у јануару 1940. око 100 нових преплатника. Од њих многи су им писали и истицали да су задовољни са писањем листа. У изналажењу нових преплатника истицали су се чланови сокола др. Уликсе Странгер из Сплита, др. Балдо Политео из Стариграда на Хвару, Коста Југовић из Загреба, Соколско друштво Слуњ, … . Повереник соколских листова из Трогира, Иво Сладе, писао им је : „У будуће молим да ми шаљете 40 комада „Соколског Гласника”, умјесто 30, јер сам у могућности толико распродати, пошто лист наилази на све већи успјех. „Соколски Гласник” је приман одлично, а његов борбени став коментиран је врло похвално, напосе за ове крајеве, у којима соколство не смије слободно да дјелује”. Те ставове је потврдио Иван Јурага из Муртера у Далмацији који је писао гласнику : „ У нашим крајевима „СОКОЛСКИ ГЛАСНИК” постаје из дана у дан све омиљеније штиво. Очекујемо га као цвијет росу, јер смо увјерења, да он, и само он доноси истину, те вјеру и наду у бољу будућност. Само таквим радом наставите, без обзира и без бојазни, јер сви у вама гледамо одбрану и заштиту нашу!” (8) Соколи у Бановини Хрватској изразили су признање Соколском гласнику : „На скупштини соколске жупе Сплит, … усвојен је једногласно закључак да се редакцији „Соколског гласника“ изрази признање за одлично уређивање листа, а нарочито за одлучан и борбен став у одбрану слободе соколског рада у Бановини Хрватској “. (9)

У „Соколском Гласнику” објављивана је и садржина соколских листова. У једном броју донели су садржај листа „Соколски весник”, листа за васпитање деце и нараштаја, који је издавао у Сремској Митровици Димитрије Рашић. (10) У другом броју донели су преглед садржине „Соко Скопље II” друштва Скопље-Ханријево; затим „Соколско гледалиште” Соколског друштва Трбовље; „Путеви руског соколства” гласила Покрајинског Савеза Руског соколства” који је излазио у Београду; „Наша Радост”; „Соколска воља” Љубљанског Сокола и „Горењски сокол” весника Соколске жупе Крањ. (11)

У „Соколском Гласнику” писали су у чланку из Битоља „Соколски дом у Битољу за време напада из ваздуха” да је целокупно становништво Битоља захвално свим племенитим родољубима који су указали помоћ пострадалима од бомбардовања, а да се битољски соколи поносе, што је Савез Сокола први покренуо иницијативу за помоћ и што је соколство у толикој мери показало љубав за пострадалу браћу. Приликом бомбардовања оштећен је соколски дом, који је био недавно свечано отворен и који је био понос вароши. Неколико тешких бомби пало је у десном крилу дворишта дома. Бомбе су направиле дубоке јаме, а од њих су срадали и зидови дома, као и прозори. Комади челика избушили су дом на неколико места. Направљене су рупе на зиду, оштечени су прозори и споредна врата, а стакла су сва полупана, како спољна тако и унутрашња. На неколико места пао је плафон, а направљено је неколико отвора на крову. Дом је било потребно поправити јер је био у таквом стању, да за време зиме, било немогуће да се ради у њему. Штета је процењена на 15.000 динара. По писцу чланка расположење међу соколима било је одлично, а јавност је била пуна поуздања у одбрамбену снагу. Рад у соколском друштву Битољ требао је бити настављен после поправке дома. (12) Гласник је пратио прославе соколских друштава у Бановини Хрватској које су организоване упркос хајци на соколе од стране власти ХСС и хрватске штампе. Соколи у Вировитици одржали су на дан Уједињења 1940. свечану академију. Дворана је била искићена са заставама и сликама краља, дана Уједињења, сликом бана Шубашића. Присуствовали су командант места, срески начелник, … . По листу „Соколски гласник“ на публику је нарочити утисак изазвала рецитација „Два брата” од Прерадовића и игроказ „Три брата” од Хоушкова. У говору старешине друштва истакнута је непоколебива воља, да се соколска мисија настави истим путем народног јединства прожетим братском слогом и љубави.(13) Лист је писао и о нападима франковаца на соколе. У Вировитци је једна група соколских нараштајаца била нападнута од франковачке скупине, коју је водио гимназијалац Б. Дегориција. Дегориција је био кажњаван од полиције због франковачке пропаганде и због писања по зидовима “Ж.А.П.”. “Ж.А.П.” је било скраченица од живео Анте Павелић. (14) Лист је доносио вести о стању у Чешко моравском протекторату под називом „Прилике у Чешко моравском протекторату”. (15) Реаговао је на чланак „Годишњица протектората и комунизам” објављен у „Билтену антимарксистичког комитета” бранећи Бенеша и Чехе у иностранству од потписаног “руског историчара”. (16) Загребачки “Обзор” од 3 октобра 1939. посветио је чланак скупштини Савеза СКЈ. Истакао је да се у резолуцији „не износи ни један конкретан случај”. Констатовао да “на тај начин све те тужбе остају без основа…”. Лист „Соколски гласник“ констатовао је да “као да Соколе сматра људима, које сваки франковачки разбијач може слободно да млати, па да тиме врши — “родољубиву хрватску дужност” (17) Коментарушићи писање „Обзора” у вези са „кампањом против Бановине Хрватске” лист је одговорио што се тиче „раздражљивог писања”, „доста је споменути називе, као што су „Хрватска стража”, „Хрватска груда”, „Хрватски гласник”, „Истина”, „Хрватски лист” из Осијека итд., па да се утврди, да у читавој тој штампи и нема друге садржине, него што је раздражљива.” (18) Остали листови у Југославији писали су о борбености тадашње соколске штампе. Лист „Југословен”, који је излазио у Кикинди, писао је о соколској штампи : „Већ смо раније више пута писали о квалитетима и значају соколске штампе, посебно о „Соколском гласнику“. Овога пута желимо да поново истакнемо потребу читања изврсних и борбених листова југословенског соколства, који су данас смели и храбри барјактари националне борбене свести”. (19) У Бановини Хрватској прехрану становништва преузела је на себе искључиво „Господарска слога”. Када су појединци у крајњој несташици, замолили за приступ у „Господарску слогу”, били су одбијени речима да соколи не могу бити чланови Господарске слоге. Са своје стране Савез Сокола је покушао да предузме кораке код власти Југославије да се осигура сваком грађанину, без разлике политичког мишљења, право на најосновнију прехрану. (20) На чланке соколске штампе реаговао је часопис „Дубрава” из Дубровника. У свом одговору на њихов чланак редакција „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”. (21) У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена. А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре Црнчевић и Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте,– ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?”(22)

Гласник је пратио и заједнички отпор Срба и соколских друштава одузимању соколских домова. У чланку „Борба око соколског дома у Новој Градишки” истицало се да закључак Градског већа, да се соколском друштву одузме земља, дарована за дом, и да се уз минималну одштету, одузме и сам соколски дом изазвао негодовање. Даље се у чланку истицало да је соколски дом у Новој Градишки био најважније сабиралиште свих новоградишких Срба, и Срба из околине. Било је и Хрвата али због терора улице, многи Хрвати су се држали по страни. Дотле су Срби прихватили соколско друштво као своје најмилије друштво и у њему се окупљали. У Новој Градишки живела је тада једна трећина српског становништва. Иницијатива за одузимање земље и дома потекла је од екстремних елемената и уличних букача. Зато су сви председници општина са српском већином у околини, као и све православне црквене општине, сва национална и културна југословенска друштва, изјавила своју солидарност са Соколским друштвом у Новој Градишки и тражило да се соколски дом остави соколима. Истицало се да је соколски дом национални и културни центар Нове Градишке и читаве околине и важно огњиште националног рада. Соколско друштво у Новој Градишци, са представницима новоградишке околине, као и среза окучанског, било се спремало да предузме све мере, код свих меродавних фактора, да онемогући одузимаљње свог дома. (23) У чланку „Читајући новине …” лист је пренео да је Загребачки „Јутарњи лист “ нашао да је „најинтересантнија тачка” у раду градског већа у Новој Градишки било одузимање соколског дома. Јављао је да је председник градске организације ХСС Дијенес, тај акт образложио да соколи „негирају Хрвате”. (24)

Сем главног органа Савеза Сокола листа „Соколски гласник“ и остала соколска штампа давала је свој допринос борби против напада ХСС на соколе у бановини Хрватској. На пленарној седници управе жупе Београд одржаној 13.12.1939. у малој дворани Соколског друштва Београд Матица решено је да се гласник жупе Београд „Око соколово” штампа у 300 примерака више и да се ти примерци бесплатно пошаљу у све соколске јединице на територији бановине Хрватске. (25) Због писања о избеглицама нападнута је Жупа и њена хуманитарна акција у загребачком „Јутарњем листу“. „Јутарњи лист” од 17. децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били отпуштени из службе у разним местима Бановине Хрватске, или који су пред претњама и нападима морали да се селе. Заједно са тим апелом објавио је чланак под насловом „Клевета”, у коме је напао београдско соколство да „шири клевете о Бановини Хрватској”, „да трује децу и српску јавност” па позива власти у Београду, да таквој „клеветничкој акцији стану на пут”. Главни орган Савеза Сокола „Соколски гласник“ је коментарисао : „али се отпуштања врше и даље, у маси, и спремају се нова! Соколима у Београду није сигурно пријатно, да за своју браћу траже нова намештења, да сакупљају за њих помоћ, да отварају за њих кухиње итд. и били би врло захвални “Јутарњем листу”, када би упутио апел на другу страну да се та прогонства не врше, па кад би сва наша браћа могла мирно да остану тамо где су била. Иначе писање “Јутарњег листа” представља крајни цинизам, кад најпре пушта и помаже да се наша браћа гоне и отпуштају, а онда тражи од нас, да их пустимо да умру од глади !”. (26)

У чланку „Одговор Јутарњем листу“ Милојко Јефтимијадес је у гласнику Жупе Београд „Око соколово” истакао : „Није толики број убијен, рањаван, нападан, отпуштан из службе и прогањан претећим писмима уморством по својој молби и жељи. Није толики број дошао код нас без средстава за живот на почетку хладних зимских дана из жарке жеље да посети Београд и да се у њему проводи. Зар то нису прогони? Још се на некима виде ожиљци рана“ (27).

После реорганизације „Соколског гласника“ и доласка на место уредника Нико Бартуловић је водио беспоштедну борбу против политике ХСС и њених прогона свих непријатеља која се завршила у прогонима НДХ. Бранио је првенствено соколе, али је писао о страдању и борби Чешког народа у тадашњем Протекторату. Критиковао је франковце а и комунисте после споразума Стаљин-Хитлер. Гласник је ширио свест о потреби отпора ширења фашизма. Водио је упорну полемику са хрватским листовима. После реорганизације листа, јавност је другачије судила о соколима, него раније. Нико Бартуловић је истакао да ће уредништво непоколебљиво устрајати у родољубивом раду, свесно да тиме одговара жељи својих соколских читалаца. Зато су соколски читаоци повећавали број претплатника листа. Остали листови у Југославији писали су о значају соколске штампе. Као делегат Савеза Сокола Бартуловић је обилазио соколска друштва. Нико Бартуловић био је борац против надирућег фашизма, онда када су се други колебали. И остала соколска штампа давала је свој допринос у борби против напада ХСС на соколе у бановини Хрватској. Соколска жупа Београд решила је да шаље бесплатно свој гласник „Око соколово” у све соколске јединице на територији бановине Хрватске. „Соколски Гласник” излазио је до Априлског рата 1941. Под окупацијом Савез Сокола и његове новине били су забрањени.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938, поднет IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23 априла 1939”, стр. 135;

2. „Извештај о раду управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1939, поднет X редовној годишњој скупштини 26 октобра 1940”, стр. 25, 78, 84;

3. „Успеси „СОКОЛСКОГ ГЛАСНИКА”, „Соколски гласник“, Београд, 3 март 1939, бр. 9, стр.3;

4. „Сви на словенску забаву друштва Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 3 март 1939, бр. 9, стр. 5; „Словенска забава друштва Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 24 фебруар 1939, бр. 8, стр. 3;

5. „Соколска смотра у Борову”, „Братство”, Осијек, 20. маја 1939, бр. 6, стр. 96-98;

6. „Компактност, одлучност и непромењивост соколске мисли, дошли су до пуног изражаја на главној годишњој скупштини Савеза Сокола К,Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 2 новембар 1940, бр. 44, стр. 4;

7. „Против уношења забуне и рушења”, „Соколски гласник“, Београд, 5 април 1940, бр. 14, стр. 1;

8. „За „Соколски Гласник” !, „Соколски гласник“, Београд, 5 април 1940, бр. 14, стр. 4;

9. „За соколски гласник“, „Соколски гласник”, Београд, 22. март 1940, бр. 12, Год. XI, стр. 3;

10. „Садржина соколских листова”, „Соколски гласник“, Београд, 2 новембар 1940, бр. 44, стр. 7;

11. „Садржина соколских листова”, „Соколски гласник“, Београд, 5 април 1940, бр. 14, стр. 8;

12. „Соколски дом у Битољу за време напада из ваздуха”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 4;

13. „Соколске јединице у свим крајевима Југославије прославиле су Први децембар”, „Соколски гласник“, Београд, 6 децембар 1940, бр. 49, стр. 5;

14. „Нападај на нараштајце”, „Соколски гласник“, Београд, 17 јануар 1941, бр. 3, стр. 7;

15. „Прилике у Чешко моравском протекторату”, „Соколски гласник“, Београд, 1 март 1940, бр. 9, стр. 4;

16. „Прозирне клевете, уперене против словенства”, „Соколски гласник“, Београд, 5 април 1940, бр. 14, стр. 4;

17. „Обзор о соколској резолуцији и нападима на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 6;

18. „Обзор” против „Соколског гласника“, „Соколски гласник“, Београд, 10 јануар 1941, бр. 2, стр. 3;

19. „О соколској штампи”, „Соколски гласник“, Београд, 10 јануар 1941, бр. 2, стр. 4;

20. „За прехрану наше браће, Сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 24 јануар 1941, бр. 4, стр. 2;

21. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”, „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;

22. „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;

23. „Борба око соколског дома у Новој Градишки”, „Соколски гласник“, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 7;

24. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 7;

25. „Службене вести из Жупе”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1;

26. „Не клевета, већ жалосна истина”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембра 1939, бр. 51, стр. 3;

27. Милојко Јефтимијадес, „Одговор „Јутарњем листу“ Загреб“, „Око соколово”, Београд, 4. фебруар 1940, бр. 2, стр. 40;