Годинама уназад- мислим од 2012, можда и раније- у црногорској јавности се јавља термин „грађанска“ да означи анационалну струју коју чине претежно несрби и чија је реторика прикривено (а понекад и експлицитно) антисрпска, зависно од близине изборног момента.
У комунизму- дакле, класичном марксизму – религија и национално јединство су категорије означене као кључеви буржујских поредака; односно – као опијуми (у смислу анестетика) за припаднике нижих класа доминантних националних групација. Па се кренуло на растакање националног ткива Срба (премда остале нације нијесу имале то традиционалистичко – по комунистима: буржујско – национално схватање о порјеклу, доминантности и историјских права која следују.)
Стога су комунисти извршили национални инжењеринг по географском кључу у два примјера: Црној Гори и Македонији, гдје су окупатори већ убацили клицу изузетности; те два по религиозном кључу, претворивши Србе исламске и католичке вјероисповјести у Муслимане и Хрвате (што је такође последица аустријског дјеловања – сјетимо се само аустријског пописа Босне и дијела Херцеговине).
Елем, након Другог свјетског рата, Европа се окреће неомарксизму, односно културалмарксизму (јер, Стара Дама је знала да је самоуправљање немогуће, али је маси социјализам увјек пријемчив.) који преовлађује након сексуалне револуције и у бедему конзервативизма – Сједињеним Америчким државама.
Након пада Берлинског Зида и коначне доминације Смита над Марксом, Савез Комуниста се дијели на двије струје: прва је ранковићска, са Милошевићем и Ђукановићем, а друга је поповићка (по Кочи).
Први покушавају да задрже бенефите и (какво-такво) самоуправљање мобилишући српске националне снаге у одбрани од спољњег непријатеља; а други покушавају да спроведу оно што је основни наум Маркса, одлично описан у „1984.“ Џорџа Орвела: Биће способно за репродукцију капитала и репродукцију истих таквих бића. То подпомаже и Запад у свом неоколонијалном захвату: Њима, као колонизаторима, не требају партнери који ће се развијати, већ стабилократија у којој неће јачати национална идеја чији развој се заснива на тржишној економији.
Дакле, црногорску нацију можемо третирати као такав комунистички продукт и због тога смета српско име, интереси и права у тој мјери.
Гдје су ту Срби у Црној Гори?
Кад су се пробудили, Срби су се присјетили ко су и шта су, ко је био Павле, а ко Капа; почела је истина да избија из јама и пећина у којима су мученички завршавали животе домаћини и војници, почеле су да звоне звона и подсјећају на наша страдалништва због српског имена.
Већ сам у почетку навео да је Црна Гора убјеђена била у своју изузетност у односу на остале области Српства (што је епска лаж, прихваћена захваљујући динарском смислу за епику). Онда је кренула канонада на идеју о тзв. свецрногорском јединству по том кључу, форсирањем Ђидовог дуализма и црногорске изузетности над Шумадијом, што у коначном има последицу тотално и трајно издвајање Црне Горе из српског корпуса на перфидан начин.
То се ради интезивно и ових дана, након што су Срби добили прилику да ваљано учествују у власти, по први пут након 1941. Сад постоји гласна коалиција поједих Срба и осталих који форсирају изузетност од Србије и тзв. урбаност Срба.
Јављају се Срби којима смета застава Србије, они хоће Николину (са историјским фалсификатом званим плаветна застава), иако су Срби одбацили Николу на Подгоричкој Скупштини, због велеиздаје почињене 1916.
Срби треба да одбаце национални инжењеринг и да своју борбу покрену на два фронта:
1) Први је национални. То подразумијева, за почетак, издвајање наставе језика и историје у школама и њихову усклађеност са образовним програмом Србије, те легализацију српских националних символа (заставе и грба Србије).
2) Географска децентрализаија по областима на рашку, зетску, бокешку, херцеговачку и црногорскоприморску област, због културолошких разлика у односу на друге области (рецимо, Вуков српски је дробњачки говор, а Дробњаци-Херцеговци).
То је борба која ће да траје деценијама, али се мора започети одмах. Уколико се не крене у наредне двије године, за двадесет ће српско име погинути у Црној Гори. Оно што комунисти и Мило нијесу успјели силом, одрадиће се милом много брже и ефикасније него раније.
Премда смо деценијама оптуживани за Велику Србију, не – ми је нипошто не желимо (јер, већи демократски капацитет имамо од осталих, истини на вољу- не треба нам властита држава да би имали своја права), али не треба ни да пристанемо да градимо туђе име губитком свога. Треба да затражимо права која ће нам суштински признати историјско постојање у МНЕ и омогућити нам миран живот у оквиру људске институције зване држава Црна Гора.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
