СЛАВЕНСТВО: Идеја која је повезала Русију и стари Дубровник

  • Славенска идеја није се никад изгубила у свијету појединих славенских племена.

Боље се она афирмисала код Руса, Чеха и Пољака који су увијек живјели у компактној цјелини, док су јужни Славени били увијек расцјепкани. Код нас јавља се „славенство испрва апстрактно и донекле фантастично, али касније добива јаснији изражај“.

Први се представници славенске идеја  мађу јужним Славенима у 17. вијеку су Дубровчанин Ђиво Гундулић и Хрват Јурај Крижанић. Гундулићево славенство протегло се од Дубровника до Леденог мора. У његовој поезији развила се чиста славенска идеја, која није имала ни филозофско ни културног обиљежја већ чисту политичку тенденцију.

У средини тадашњих дипломатских питања у дубровачкој републици стајала је основа о ослобођењу  народа и земље од турског господства. Гундулић у свом „Осману“ развија свој политички програм. Он позива пољског краља Владислава, да притекну у помоћ јужнославенској раји, која стење под Турцима.

Споменик Гундулићу у Дубровнику (Фото: Трифко Ћоровић)

Мало иза Гундулића загребачки каноник Јурај Крижанић коме су имена Србин и Хрват потпуно идентични појмови те се изјашњавао час Србин, а час Хрват, истиче се и као велики славенофил.

Он упире своје погледе не у Пољску већ у Русију, чврсто вјерујући у природно и божанско посланство Русије. „Године 1646. дошао је он у Русију, али дошао је прерано, гдје га још не могаху разумјети, па би прогнан у Сибир, одатле је касније ослобођен.

Године 1659. посјети он Пољску, али се увјери, да се за славенску ствар нема чему надати од Пољака. (Крижанић је био  ванредна али трагична појава; није био утописта већ практичар. Штета што је толико његове иницијативе и енергије пропало у тоболској самотињи!)“ (166 RO. Don Niko Gjivanović, kutija 32., svežanj 271. Str. 2-3.).

У 18. вијеку измјенила се политичка ситуација славенства. Западни и јужни Славени изгубили су напросто политичку самосталност, Пољска је нестала. Очувала се само Русија, која је након срећних борба са Пољском и тако у источној Европи постала јединствена славенска држава, па  отада она почиње радити на уједињењу јужних и западних Славена.

Петар Велики

И поче ново доба у повијести славенства. Веза напаћених балканских Славена са сјеверном руском браћом, особито се истиче од времена Петра Великог (1689 – 1725.) који има сјајних врлина са надчовјечном тежњом за радом и за стварањем држава рушећи онај кинески зид што је умјетно дијелио Русију од европске заједнице.

И тада руско велико царство јужнославенски родољуби сматрали су као своје, те су у Русију одлазили не у малом броју да потраже среће и да послуже и да помогну колико је који могао.

Мавро Орбин

У то доба 1722. изађе на видјело „историографија наротија имене слова и растиранија народа словенскога“ наиме руски превод Хисторије „Il regno degli Slavi“ Дубровчанина бенедиктинца Мавра Орбиниа, хисторијског пјесника (…. +1614.) занесеног панслависте седамнаестог вијека пошто је већ 1677. био изашао  руски превод тога истог дјела из пера новгородског епископа Теофана Прокоповича.

Петар Велики ступио је у везу са балканским Славенима те се његов утицај опажа и у Црној Гори, у Далмацији, а и Дубровнику. Ово последње, да и нема других података, потврђује: „Плам сјеверски тј. Пјевање у хвалу московскога величанства“ исусовца Игњата Градића (1710.) те „Петар Алексијевић, али ти петнаест знамења, дјела и части Петра Првог самодршца русинскога“ пјесма у 15 строфа са акростихом дјело је свештеника Стјепана Русића (Rosa).

Стјепан Русић (Rosa) дубровачки свештеник спомиње се међу писцима око приређења римског мисала на старом славенском језику. Русић је јако критиковао рад сплитског свећеника Матије Карамана. Овај је 1732. био послан од католичког клера у Русију, да тамо корјенито проучи стари славенски језик, те је након тога студија радио у Риму уз припомоћ свећеника ученог архибискупа Матије Совића (рођен у Петрограду на почетку 18. вијека од оца Цресанина који бјеше у служби цара Петра Великог) радио је око исправљања славенског мисала, наиме да му поврати чисти стари славенски језик.

Овај мисал прегледан је од неколико руских монаха и угледа свјетло дана 1741. године. Истина, то није најисправнији мисал, али се тиче старе славенштине, стога што је садржи и руских ријечи. Против старом славенском језику овога мисала устаде споменути Дубровчанин Стјепан Русић и пише на талијанском језику, гдје кривим становиштем доказива, да треба као прави стари славенски језик узети баш нарјечје Дубровчана. Караманов вјешти одговор био је узет у обзир и одобрен и у нашим јужнославенским подручјима и од Руса.

Јеролим Кавањин

Споменимо и то да је Матија Совић приредио руску граматику Мелетиа Смотрицког да из ње уче наши глагољаши „књижевни језик славенски. Његова намјера бјеше, као и код његових савременика Срба – да уведе код нас руски књижевни језик старе школе.

У то добе понетих наших и велики сплитски пјесник Јеролим Кавањин написао је пјесму „Рагалство или је Багалство’? провјерити….и убоштво проникнуту панславистичким идејама, гдје се велича поносни лик Петра Великог и помиње старо пророчанство да ће Петар бити „цар свег истока“.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар