Неких пола сата вожње. Пролазимо Мркоњиће, родно мјесто Светог Василија Острошког. Онда слиједи закрпљени, прашњави пут, а иза крошњи и дебеле хладовине назире се стара кућа. Од камена. Налик на све оне у херцеговачком кршу. Ипак, на капији ове стоји изгравирано његово име. Васо. Да опишем емоције које осјетим сваки пут, када се потајно надам да ће ме на капији дочекати њих двоје, загрљени – не могу. Њега нема, али она ме чека.

Баш ту, на капији породичне куће. Чим чује звук аутомобила заузима своју позицију. Савијена, ослоњена једном руком на штап који јој је, посљедњих година, највећи ослонац. Смије се. Истрчавам из аута, хрлим у загрљај плашећи се да је онако ситну не оборим од јачине истог. „Фино си ми се поправила“ – говори бака. „Сад ћу ја, часком, испржити приганице, а има и домаћег џема…“

„Нека, сједи, да се испричамо прво“ – говорим јој, али она је већ на ногама. Да не чека дијете. Дијете које има већ 23 године, али за њу сам још она клинка која одераних кољена, мусавог лица и густе, коврџаве косе јурца сеоским сокаком. Каже да се никада са села нисам вратила без барем једне модрице. Несташко од малих ногу. Е, то јој вјерујем…

Мирис домаће кафе већ се шири кућом. Рахат – локум у здјелици поред. Гледам јој руке и примјећујем још једну огреботину. Радила је у башти – каже. Грдим је што не мирује. Не може она да сједи у кући и да није у неком послу. Знам, таква је годинама.

У животу нисам упознала способнију, а наизглед њежнију жену од моје баке. Шта је она све „предеверала“ преко својих леђа. Одгојила, васпитала, ишколовала. Никада из њених уста нисам чула ружну ријеч. Никада да повиси глас. Ама, баш никада. Увијек блага, одмјерена, рјечника којег би се постидјели и далеко образованији људи. Косе уредно свезане у пунђу, у сукњи и кошуљи, јер како она каже: „Никад се не зна ко може свратити“. А свакоме ко сврати она срдачно отвара врата. Понудиће све што се у кући нађе. Томе се научила одрастајући у вишечланој породици, гдје се све распоређивало на једнаке дијелове. Није било „моје – твоје“, већ само – „наше“.

Боре на лицу показују да је већ у позним годинама. За који дан ћемо нас двије дувати свјећице, а на торти ће се наћи јубиларна цифра – 84. Моја хероина. Знам да ће, као и свих претходних година, на моје питање: „Шта ћеш пожељети као рођенданску жељу?“ имати исти одговор.
„ВАМА СРЕЋУ…“

Јелена Драпић / Фото: И. Бишко
ХЕРЦЕГОВАЦ.НЕТ