Пјесма „Херцеговина“, настала прије више деценија у Старој Гајдобри, свједочанство је дубоке носталгије и нераскидиве везе Херцеговаца са завичајем који су напустили током колонизације у Војводину. Село које је, иако далеко од крша и камена, сачувало језик, пјесму и дух Херцеговине, изњедрило је изузетан број научника, умјетника и спортиста, постајући јединствен феномен у свијету.
Нова верзија ове пјесме, у извођењу Гаравог Сокака, снимљена је у Новом Саду почетком 2026. године и доноси снажну поруку о припадности, памћењу и љубави према коријенима. Аутор пјесме је Бане Крстић. Кроз стихове који спајају Дунав и Неретву, равницу и камен, „Херцеговина“ поново подсјећа да се завичај не мјери километрама, већ срцем.
СТАРА ГАЈДОБРА
Савила се једна лоза Око једног блога града И донела Требиње Ноћас у мој сан И у њему моју драгу Што ме чека да се вратим И да више никад Ја не будем сам
Народе, народе из Старе Гајдобре Не заборавимо Херцеговину Народе, народе из Старе Гајдобре Моје срце увијек куцаће за њу
Лепо је житно поље Блага до мле воље И Дунав ту се плави Леп је овај крај Ал моја душа испод Камена једног спава У месту Невесињу Мој је завичај
Народе, народе из Старе Гајдобре Не заборавимо Херцеговину Народе, народе из Старе Гајдобре Моје срце увијек куцаће за њу
Ко стари мост у Мостару Ко датум у календару Не постоје више Моји лозови Да ли волим путовања Не питај ме никад више Можда су за све Криви возови
Народе, народе из Старе Гајдобре Не заборавимо Херцеговину Народе, народе из Старе Гајдобре Моје срце увијек куцаће за њу
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
