• Александра (Паликућа) Банковић признати је рестауратор и конзерватор у Србији, а захваљујући педантном раду, и шире.

Завршила је Академију СПЦ за рестаурацију и уметности. У својој професији ангажована је пуне двије деценије. Спада међу ријетке Требињце који се овим послом баве, али свакако је једина жена рестауратор из нашег поднебља у Београду, ако не и даље.Члан је Удружења ликовних примењених уметника Србије.

Била је првак БиХ у пливању и као један од најбољих спортиста Требиња, кроз свој град је са 16 година носила олимпијску бакљу 1984. године у вријеме Олимпијаде у Сарајеву. Иако се чинило да ће каријеру градити очевим стопама, оно што је кроз живот непрекидно пратило ову занимљиву жену, па и кад се оглушила о урођени дар, била је увијек и изнова умјетност.

„Одувијек сам имала велику потребу да цртам. Жељела сам да упишем Средњу умјетничку школу у Сарајеву, али ме родитељи нису пустили да се тако рано одвојим од куће. Таман пред упис средње школе, у Требињу је укинута Гимназија и ја сам, буквално извлачила папириће са називима свих четворогодишњих школа, извукла Електротехничку те је и уписала. Како је мој отац, Ђорђе Паликућа, био један од првих требињских електроинжињера, уписала сам Електротехнику, енергетски смјер у Сарајеву иако сам више времена проводила на Ликовној академији и дружила се са тим људима него са својим колегама“, отвара наш разговор, присјећајући се с осмијехом школовања и студентских дана.

Почетак рата деведесетих година прошлог вијека затекао ју је на трећој години студија. Отишла је у Русију, гдје је годину и по дана радила као технички цртач у Липецку. За повратак је одабрала Београд. Електротехнику су потиснуле неке друге околности. Љубав, мајчинство и коначно таленат.

Бочне двери из цркве Светог Ђорђа у Темишвару (1) и дарохранилица из цркве код Сегедина (2)

„Син је био мали, играли смо се и скицирала сам му разне цртеже животиња. Никада до тада супругу, који се већ бавио рестаурацијом, нисам рекла за моју склоност, због чега се изненадио и одушевљено ми рекао – Ти мораш на академију! Уз његову подршку изашла сам ипак на пријемни испит и једина положила из прве за мој смјер! Било ми је 30 година“.

Да никад није касно да се боримо за оно што волимо, ова жена је очит примјер. Употпунивши многе властите тежње каријеру је започела као спољни сарадник за Републички завод за заштиту споменика културе Србије. Имала је изузетну прилику да уз много ангажмана у црквама, рестаурира и одређени број слика из легата књижевнице Исидоре Секулић у Универзитетској библиотеци у Београду, као и мимо легата, један од портрета сликара Уроша Предића.

Посљедњих година ради приватно са супругом, Владаном Банковићем и заједно су посвећени, каже, ономе што воле. Припадају скупини људи коју у данашње вријеме можемо сврстати међу ријетке на нашим просторима који вреднују историју, традицију и понајвише културу. Одликују их године искуства, али и предуслов да професији прилазе искрено и с поштовањем.

Тренутно су ангажовани у Темишвару, на обимном послу око рестаурације иконостаса Престоне иконе Господа Исуса Христа у цркви Светог Ђорђа, или како је тамо колоквијално називају фабричка црква.

„У питању је огроман иконостас кога је радио познати сликар, веома цијењен у историји умјетности, један од најцјењенијих у том дијелу Баната, Никола Нешковић. Иконостас је стар 260 година и под заштитом је румунског Завода за заштиту споменика. Садржи 48 икона, а само величина Престоне иконе је попут собних врата. У Темишвару смо радили и у њиховом Саборном храму на позлати два нова крста величине до три метра, који су након 200 и нешто година поново заблистали. Рестаурирали смо и неке ситније употребне предмете“.

Надверје из цркве Светог Ђорђа у Темишвару: Позлаћивање у комбинацији бијелог и жутог злата, какво се ријетко изводи

Рестаурација на први поглед можда дјелује једноставно, међутим ријеч је о процесу који захтијева много стрпљења, прецизности, концентрације, а на првом мјесту и љубави. Може да траје и по неколико година и са собом носи велику одговорност. Александра нам објашњава да се највише времена потроши на оно што људи не виде, док до изражаја дође углавном оно што је било много запрљано па иконе „прогледају“.

„Прије саме завршне фазе, предстоји много посла, од тога да се консолидује носилац, најчешће дрво које увијек отпушта влагу, да се уради дезинфекција од гарежи и све што попуца учврсти. Често фали и дубореза и док се направи све што недостаје треба времена. Кад кренемо да скидамо икону никад не знамо ни какву је сликар користио технологију код грундирања, да ли ће кренути влага да подиже бојни слој и морамо бити веома прецизни и обавезно извршити пробе. Стрепња је редовна и кад радимо позлату. Неопходни су изузетни услови да злато на крају буде сјајно и мора се водити рачуна о свим факторима, не само људским. Додуше, човјек што је искуснији све мање стрепи али је све већи перфекциониста и никад није превише задовољан. Зато увијек мислим да сам могла боље“.

Самокритичност, без обзира на све референце које посједује, одговор је и на њену богату биографију у којој можете пронаћи неке од најважнијих дијелова наше историје којима је управо ова Требињка удахнула нови живот.

„Радила сам доста познатих цркава са Заводом за заштиту споменика културе Србије. Манастир Покајница код Велике Плане, чувену цркву брвнару, коју је подигао Карађорђев кум Вујица Вулићевић након што се покајао јер га је убио. Неке иконе сам радила у атељеу Завода, а на лицу мјеста декорацију на иконостасу. Рестаурирала сам иконостас и у цркви у Орашцу гдје је 1804. године подигнут Први српски устанак. Било је то поводом обиљежавања 200 година од устанка, 2004. Онда у манастирима Вољавча и Барич, у цркви у Идвору, у којој је крштен Михајло Пупин“.

Подни мозаик рађен за српску цркву у Калифорнији

Као добар познавалац српске историје, ова умјетница нас је на диван начин провела нашом културом и традицијом. Стичемо утисак да, колико улаже себе, толико и сваки сегмент рестаурације оплемени њену личност.

„Иконостас у Баричу некад је био у цркви Светог Петра и Павла у Топчидеру. То је била дворска црква Милоша Обреновића, чији конак је поред ње. Иконостас је осликао Јован Стергевич познатији као Јања Молер, омиљени Милошев сликар. Сликао је на необичан начин. Одежде у ружама, што је мене подсјетило на предивне илустрације руских бајки. Имао је златом рађене ружице по одеждама свештеника, по Христовој одјећи и то је нешто фантастично!“

Александра истиче да константно у њој тиња жеља да све угрожено сачува и поврати му достојанство. Са послом се саживјела и без обзира на сав напоран физички рад није јој тешко да сатима, било у властитом атељеу, на скели у самој цркви или негдје на терену километрима удаљена од Београда, до најситнијег детаља сређује дјелиће једног минулог времена. Иако су рестаурација и конзервација скуп посао, првенствено због набавке квалитетног материјала, за њу су, каже нам, релаксација и извор многих сазнања.

„Ово је веома садржајан и инспиративан посао који много нуди на пољу непрекидног изучавања како технологија, тако и историјских момената. Недавно смо имали прилику у Темишвару да на иконостасу радимо позлату у комбинацији жутог и бијелог злата, што се ријетко изводи. Много је компликовано урадити а не оштетити та преклапања. Листићи су осјетљиви, а књижица од 25 комада прично кошта. Али то је изазов и ми га радо прихватамо!“

Ангажована на релацији Београд – Темишвар – Сегедин, много времена проводи у селима Деска, Дета и Дента, гдје је имала прилику, како прича, да ужива у тамошњим невјероватним иконостасима, који указују да је на том подручју некада живјела богата српска заједница. Уз све задовољство, не крије да је растужује чињеница што у Херцеговини, Србији, али и Румунији и Мађарској на рестаурацију још увијек чека велики број цркава, које у међувремену пропадају. Њеном умјетничком оку ништа не промиче па ни како се њен родни град непрекидно мијења.

„Требиње је лијепо, чисто, мирно, опуштено и често ми недостаје кад сам у Београду. Радује ме сваки пут кад видим да се нешто ново и лијепо гради и да притом, што је најважније, не нарушава амбијент и дух овог града. Не кажем то само из перспективе свог позива, него и као обичан човјек, али свакако и као неко ко је одавде потекао и ко се својим коријенима срцем увијек враћа!“

Неизвјесност и узбуђење

„Рестаурација прилично задовољава моју потребу за креативношћу и успјешно надомјешта неостварену жељу за костимографијом. Ретуш ми је омиљена фаза код рестаурације слике, треба досликати дијелове који недостају сликајући у маниру аутора. Чишћење бојеног слоја може бити јако узбудљиво када приликом рада откријем да је икона или слика пресликана. Тај осјећај је невјероватан! Посљедњи пут се то десило у манастиру Светог Ђорђа код Темишвара када је супруг чистећи олтарски крст открио много старије и сликарски вриједно распеће“.

Дуг прецима

„Паликуће су стара требињска породица. У манастиру Савина у Херцег Новом постоје књиге у којима су документи о нашој породици, међу најстаријом у Требињу. Поред цркве Светог Климента римског у Мостаћима, свеца који је наша слава и још неколико породица овдје, сахрањени су сви моји преци у задњих 600 година, а наша гробница је прва уз цркву. Црква потиче из 16. вијека и под заштитом је државе због старог сликарства и интересантних двери. Супруг и ја планирамо да одрадимо рестаурацију двери, као и зидног сликарства“.

Листићи злата лијепљени ракијом

Владан Банковић завршио је Академију за рестаурацију у Београду. Његово име Требињцима је добро познато, као и његово дјело. У нашем Саборном храму и на Црквини израдио је мозаички под, као и позлату крста у цркви у Хрупјелима. Тренутно је ангажован у Гацку, гдје ради под за тамошњи Саборни храм. Од Александре сазнајемо да њен супруг изузев икона и слика, рестаурира и намјештај те је својевремено радио за Тита и био лични конзерватор Јованке Броз.

„Оно по чему је његов рад јединствен је перфектно познавање свих традиционалних, али и савремених метода позлате. Почевши од технике на болусу гдје се листић злата подлива ракијом, а злато полира полудрагим каменом ахатом, па до најновијих метода гдје се користе савремене технологије и материјали. Код позлате је веома битно да све буде прецизно до перфекције. Владан то савршено ради. Нас двоје имамо своју опрему, а од оног што рестаурирамо скоро све носимо у наш атеље, док на лицу мјеста радимо само неке дијелове. Успјешно се надопуњујемо, разумијемо и волимо да радимо заједно“.

Маја Бегенишић / Глас Требиња