• У крипти Храма Светог Саве на Врачару у организацији Удружења Невесињаца у Београду одржан је комеморативни скуп посвећен ратном команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу. Један од говорника био је командант Херцеговачког корпуса генерал Радован Грубач чије бесједу преносимо у цијелости.

Фото: Трифко Ћоровић

ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ 

Моја прича о Новици Гушићу била би много дуга и не би била примјерена овом тужном скупу. Нијесам га познавао прије ратних дејстава.

Новица је дошао у Херцеговину негдје крајем маја 1992. године. Дошао је у врло тешкој ситуацији. Наиме, 19. маја ‘92 године престала је да постоји Југославија у Херцеговини. Тих дана људи су сазнали и да је престало да живи братство и јединство, а 26. маја је и последњи војник војске Југославије напустио Херцеговину.

После осмомјесечних дејстава по Херцеговини нијесу се имали чиме похвалити. Оставили су Херцеговину потпуно неорганизовано за било какву одбрану од Дубровника или западне Херцеговине. Да не помињемо сјевер Херцеговине, Горње Подриње и дијелове према Сарајеву.

Фото: Трифко Ћоровић

Не поновила се никад слика тадашње Херцеговине.

Колоне избјеглица надирале су према истоку, за њима су ишле борбене трупе растрзаних јединица без организоване команде, искиданог система веза. Поред путева могла се видјети напуштена стока. Једном речју – владало је безнађе, изгубљеност и осјећај напуштености.

Херцеговина је стварно била остављена на милост и немилост усташама.

Херцеговина је добро знала шта су усташе.

По несрећи тих дана је умро и владика (Владислав Митровић, прим.уред.). Постављен је нови владика (Атанасије Јевтић, прим.уред.) који није могао боравити у свом владичанском двору.

НОВИЦА ЈЕ ВЈЕРОВАО У УСПЈЕХ 

Од дијелова јединица који су се извукли из Неретве требало је спојити нову војску. Лично сам тражио кандидата ко ће то да уради на дијелу фронта према Неретви. Са доста њих сам разговарао, међутим мало ко је био вољан то да прихвати. Новица је прихватио.

Вјеровао је у себе и вјеровао је у успех. И вјеровао је да, с обзиром на то да потиче из Невесиња,  добро познаје менталитет тог народа и да може спојити добру бригаду.

Фото: Трифко Ћоровић

Када ме је питао гдје му је бригада коју треба да прими и гдје му је командно мјесто, рекао сам му: “Ни мени нико није дао корпус, па ја теби не могу дати бригаду. Ти ћеш сад да идеш да правиш нову бригаду, а командно мјесто ти је тамо гдје га будеш сам изабрао.” И тако је и било.

Кренуо је и малим борбеним групама успут водио борбе и створио добру бригаду. Читаво љето ‘92 године радили смо на изградњи система одбране у Херцеговини, успостављању система, руковођењу командовања и спремали се за одлучне битке које смо предосјећали да ће наступити у јесен ‘92 године.

ЦРНОГОРЦИ СУ КРИЈУЋИ НАПУСТИЛИ ПОЛОЖАЈЕ

Смогли смо снаге да први кренемо у напад и успјели смо да ослободимо Сутјеску и Зеленгору и отворимо пут између Гацка и Невесиња, односно да спојимо Источну и Стару Херцеговину.

Међутим, одмах по окончању те операције Црногорци су напустили фронт источно од Дубровника у дужини од око 30 километара за које нисмо имали спремну војску која би могла да ступи у одбрану. Слободан сам да кажем, да су Црногорци кријући напустили положаје.

Фото: Трифко Ћоровић

Случајно сам сазнао да ће напустити фронт ширине 30 километара. То је било 12. октобра, а тада су почеле и офанзиве према Требињу.

Наступиле су тешке битке за одбрану Требиња. Двије недјеље послије тога услиједио је напад на Невесиње. Истовремено смо водили двије тешке битке за одбрану Требиња и Невесиња, а још нијесмо ни све снаге успели да повучемо са Сутјеске. Успјели смо све то да урадимо, а велики терет је тада поднијела Невесињска бригада са великим губицима.

СРБИ НЕ ЦИЈЕНЕ ПОБЈЕДНИКЕ 

Заправо те три битке у Херцеговини су доказале да смо успјешно спојили војску херцеговачку и да се са Херцеговачким корпусом и сваком његовом јединицом у даљим дејствима може рачунати. Рат је настављен и са офанзивним дејствима и према Дрини, и Романији, па чак и високој Крајини. Завршило се успјешно стварањем државе српске на простору источне и старе Херцеговине. Заправо, оно што смо бранили ми смо и одбранили.

Многи су бранили, али нијесу одбранили.

Код нас Срба је некако постала традиција да не волимо много оне који су добили битке – ми смо је добили. Новица је лично дао велики допринос у одбрани Херцеговине, умио је и са борцима и са народом. Био је веома цијењен у својој бригади.

Међутим, биологија има неке своје законе. Новица се враћа у Херцеговину у своје село, ту близу је и Гребак и Новичино командно мјесто.
Новица је заслужио да почива у миру и лака му земља.

Забиљежио: Т. Ћоровић